Пише: Милан Милошевић
Савременик и жртва шпанске драме од Катастрофе 1898. до Грађанског рата 1936; песник који је Шпанији поново открио њену поезију, њен звук и ритам, фламенко, дубоку песму канте хондо (cante jondo) и који је мрачну силу (duende) спојио с авангардном уметношћу, а трагедијама Крвава свадба, Јерма и Кућа Бернарде Албе шпанско позориште подсетио на његов Златни век. Убијен је у токсичној мешавини масовног терора, хомофобије, идеолошког обрачуна и изравнавања старих рачуна, те других непочинстава којима су људи склони кад им рат да прилику
Смрт ме гледа
са кордобских кула.
Ох, како је дуг пут!
Ох, моја срчана кобило!
Ох, смрт ме чека,
пре него што Кордобу дођем!
Кордоба.
Далека и сама.
Córdoba, Lejana y sola.
Припреме за војни удар трајале су неколико месеци. Генерал Хосе Санхурхо, који је живео у егзилу, сматран је номиналним вођом завереника, али је генерал Емилио Мола био де факто координатор пуча.
Неки официри нису желели да прекрше заклетву, други су подржавали Народни фронт, а трећи нису веровали у успех пуча. Будући диктатор, генерал Франсиско Франко, дуго је припадао овој другој групи. Тек средином лета 1936. године, након погибије Моле, Франко се ставио на чело побуне већег броја војних официра, полицијских команданата и десничарске Фаланге.
ВЕДРО НЕБО НАД ШПАНИЈОМ, ФАЛАНГА У ГРАНАДИ
Широко је распрострањено веровање да је побуна групе официра у шпанској северноафричкој колонији Мелиља у петак 17. јула 1936. почела шифрованом радиограм поруком “Ведро небо над целом Шпанијом” мада није јасно ко је тачно пренео ову поруку, у које време или са које радио-станице. Неки извори кажу да ова шифра нема упориште у војним архивима из јула 1936. године, те да је прави сигнал за побуњенике био телеграм који је генерал Емилио Мола послао неколицини својих другова дан раније: “17. у 17 часова”.
Франко је 18. јула ујутру, путем радио-станица на Канарским острвима и у шпанском Мароку позвао све патриотске Шпанце да сарађују са њим и војском ради спаса Шпаније. Националисти су без отпора заузели Гранаду која је била опкољена, а неколико дана касније, друмске и железничке везе између Гранаде и Севиље су успостављене и генерал Кеипо де Љано је као појачање у Гранаду послао маварске војнике из Марока који су заједно са 6. батаљоном Легије странаца били посебно брутални у околним селима.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (3. дио)
У уторак 20. јула, чим су побуњеници заузели Гранаду, у својој канцеларији ухапшен је Лоркин зет, муж његове сестре Конче Гарсије Лорке Мануел Фернандез Монтесинос, после само десет дана проведених на функцији градоначелника. На чело канцеларије цивилног гувернера у Гранади 20. јула 1936. дошао је “стара кошуља” (ветеран Фаланге) Хосе Валдес Гузман. Овај син генерала жандармерије који је изабрао војну каријеру био је тешко рањен у Мароканском рату 1918–1923, затим оперисан 1929. због чира на дванаестопалачном цреву и патио је од болова у желуцу све до смрти 1939. године.
ТЕРОР ЦРНОГ ЕСКАДРОНА
По доласку на власт Хосе Валдес Гузман је организовао регрутовање нових чланова Фаланге која је у Гранади имала више од 400 “плавих кошуља”, а у целој покрајини 575 чланова, укључујући 300 “бораца првог ешалона”.
Фаланга је почела да јача након изборне победе Народног фронта, када се католичка буржоазија разочарала због неуспеха коалиције ЦЕДА, која је пре избора 1936. била малобројна, а њене насилне методе борбе биле изазивачке.
Амерички историчар и специјалиста за Шпански грађански рат Херберт Р. Саутворт пише: “Прекретница је стигла за шпанске фашисте. Први пут, у Шпанији се створила повољна клима за развој фашизма. Конзервативни елементи су били уплашени успехом Народног фронта и у року од четрдесет осам сати изгубили су веру у ефикасност оних политичких група које су раније браниле њихове интересе”. Историчар шпанског фашизма Стенли Пејн наводи сведочење Патрисија Гонзалеса де Каналеса, бившег вође Фаланге у Севиљи: “После фебруарских избора, већ сам био чврсто уверен у победу Фаланге, јер смо видели колико је традиционална десница, раније наш најјачи противник, поражена и запрепашћена”.
У Гранади је завладао терор озлоглашеног Црног ескадрона који су чинили 15-20 веома младих мушкараца, већином из богатих породица, а након што им је Валдез дао широку слободу деловања по сопственом нахођењу, убијали су из задовољства.
Француски хиспаниста Клод Куфон, професор на Сорбони, песник и преводилац који је истраживао смрт Федерика Гарсије Лорке, описао је у чланку у часопису “Figaro Littéraire” 1951. како су изгледале казнене операције које је Црни ескадрон називао “шетњама”.
“За човека кога су џелати циљали, све је почињало шкрипом кочница испред врата његове куће, обично усред ноћи. Затим су уследили врисци, смех, псовке и лупање, што су многи чули, јер се све то дешавало у сиромашним насељима где људи живе близу једни других. Затим су песницама ударали о врата. А онда најстрашнија ствар: мајка грли сина и моли мучитеље да га не дирају, а они је терају ударцима кундака; жена и деца плачу на грудима осуђеника, у кога су уперене пушке. Човека, једва обученог, грубо гурају низ степенице. Мотор се пали, ауто одлази. Комшије, и мушкарци и жене, крију се иза спуштених ролетни размишљајући о томе да би сутра могли доћи по њих. Понекад одјекне пуцањ иза следећег угла, или тачно испред куће. Мајка или жена силазе; знају да ће пронаћи мртво тело. Али ако изађу пребрзо, може се десити да поново одјекну пуцњи и да нова тела падну на мртвог кога су покушавали да подигну.”
“БЕЖИ, АЛФРЕДО, ВЕРОВАТНО ДОЛАЗЕ ПО ТЕБЕ”
Како пише Ијан Гибсон у књизи Гранада 1936 – Атентат на Федерика Гарсију Лорку, Алфред Родригез Оргаз, плашећи се за свој живот, неколико дана се крио код своје куће, а затим код Салвадора Виле, ректора Универзитета у Гранади. Наивно је одлучио да би било безбедније да оде код цивилног гувернера Валдеса у улицу Дукеса, али таксиста га је навео да од тога одустане испричавши му да су почели да стрељају многе левичаре – лекаре, адвокате, чланове градског већа…
Оргаз је тада одлучио да оде на имање породице Лорка Сан Висенте. Стигао је тамо баш када су сви седали за вечеру. Неколико минута након што је Оргаз стигао на имање, неко је видео групу фалангиста на путу. “Бежи, Алфредо, вероватно долазе по тебе”, рекао му је Федерико Гарсија Лорка.
Стари Дон Федерико је био љубазан: “Не можете остати код нас; овде је опасно”. Обећао је Оргазу да ће га исте ноћи два његова пријатеља сељака испратити до Сијера Неваде и одатле превести у републиканску зону. Федерико Гарсија Лорка је чуо неки говор на радију и још увек наивно оптимистичан, уверавао Оргаза: “Догађаји се брзо одвијају. Гранада је окружена републиканцима и побуна ће ускоро бити угушена”.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (2. дио)
Оргаз се повукао кроз двориште и до сумрака крио се у колиби око стотину метара од куће, а онда пешке прешао преко поља до Сантафеа, затим до Алхама де Гранада, а одатле у Малагу, па у Аликанте. Франкисти су га касније ипак заробили у Саламанки, транспортовали у Гранаду и стрељали.
КОМПЛИКОВАЊЕ ДРАМСКЕ РАДЊЕ У ДОМУ БЕРНАРДЕ АЛБЕ
Када је у јулу 1936. Гарсија Лорка у Мадриду пријатељима читао Дом Бернарде Албе, који је управо завршавао.
Франсиско, песников брат, и његова мајка Висента Лорка Ромеро замолили су Федерика да промени имена ликова због асоцијације на компликоване односе фамилије Гарсија с фамилијом Алба. Он је одбио… Кад је стигао у Гранаду 1936. године, показао је дело свом рођаку Алехандру Родригезу Алби, зету Хорасију Ролдану и сину Франсиске Албе, која по карактеру није слична ригидној позоришној Бернади јер је била весела и дрска, али није у томе била ствар… Федерико (име), Гарсија (очево презиме) Лорка (мајчино презиме) можда није очекивао да ће у мешавини масовног и личног насиља у хаосу предратног стања прорадити старе омразе између породица Гарсија, Ролдан и Алба…
ПОТРАГА ЗА БРАТОМ УПРАВНИКА – УБИЈ ДОЈИЉУ!
Породице Ролдан и Алба оркестрирале су 9. августа инцидент током кога је Гарсија Лорка понижен и претучен у Уерти Сан Висенте. Они су наводно тражили Габријела, брата управника имања. Тврдили су да је био међу нападачима који су у селу Аскероса покушали да ликвидирају жандарма Борову, незгодног човека кога је штитила моћна породица Ролдан. Борова се забарикадирао у својој кући, а његови зетови, такође блиски породици Ролдан, убијени су приликом повратка са поља.
Према сведочењу дадиље породице Фернандез Монтесинос, људи који су тражили Габријеловог брата нису били из саме Гранаде, већ из долине. Дошли су и претукли Габријела, затим и његову мајку Изабелу. Гурнули су је низ степенице, а онда их све постројили испред куће са намером да их убију.
“Слушајте, бар мене препознајете јер сам вас дојила”, рекла је Габријелова мајка Изабела. Један од нападача, претећи да ће их све побити, одговори: “Ако сте ме дојили, ако сам одрастао на вашем млеку, онда сте за то плаћени новцем…” Назвали су сењора Федерика педером и говорили му свакакве гадне ствари. Такође су га бацили низ степенице и тукли га. Нису ништа урадили старом оцу, само сину.
Лоркин нећак Мануел, син његове сестре Конче и Мануела Фернандеза Монтесиноса, тада је имао четири године; присећао се 1978. да је гледао кроз ролетне на балкону како су мушкарци у униформама изашли из аутомобила, зграбили управника Габријела, везали га за трешњу и почели да га бичују. “Онда, када су хтели да оду, један од њих, који је био у униформи, питао је мог деду: ‘Дон Федерико, да ли бисте нам сипали чашу вина?’, а мој деда му је залупио врата испред носа.”
ДОН МИГЕЛ РОЗАЛЕС И ЊЕГОВИ СИНОВИ
На дан када су тражили Габријелову браћу у Уерти Сан Висенте, Федерико је добио претеће писмо. Неки од пријатеља су дојавили како су упозорени да ни не помишљају да иду у Сан Висенте јер је та кућа под надзором. Суочен са претњама и увредама, схвативши да мора да затражи заштиту и помоћ, Федерико је позвао младог песника Луиса Росалеса, са којим се дружио од 1930. Луис је у мају 1935. написао занимљив есеј о Циганском романсеру за часопис “Cruz y Raya”. Придружио се Фаланги 20. јула 1936. и учествовао у заузимању радио-станице у Гранади, организовао касарну за фалангисте у близини древног манастира Сан Херонимо, а затим је послат на фронт.
Исте вечери када га је Федерико позвао, Луис је убрзо стигао службеним аутомобилом, са својим млађим братом Херардом, такође песником, који је носио војну униформу.
Луис је касније причао да су у то време само желели да заштите Федерика Гарсију Лорку од малтретирања и увреда, и да нико од њих није могао да замисли да ће бити убијен – иначе би другачије одлучили како да поступе: “Много се тога говорило тог дана, разматрале су се разне опције. Предложена су три решења, од којих је свако одбијено из различитих разлога. Први је био да га транспортујем у црвену зону; то сам могао лако, заиста лако. Успео сам да транспортујем и друге; није било тако тешко. Други је био да га одведем Дон Мануелу де Фаљи, али ова идеја је одмах одбачена: Федерико је имао неких књижевних проблема са њим и није се осећао пријатно да узнемирава Дон Мануела.” То се вероватно односило на Оду пресветом сакраменту, песму која по свом садржају није баш ортодоксна, а коју је Федерико посветио побожном католику Фаљи.
“Одлучио је да оде у моју кућу и тако су и учинили. Истог дана, баш тог дана, дошао је у моју кућу, и Федерико је остао код мене око осам дана… У кући мог оца, и са његовим знањем (нисам могао ништа да урадим у кући свог оца без његовог знања, то је природно, зар не?), није се само Федерико крио. Много људи се крило тамо, не три, не четири, не пет, не шест; било је неких вечери у мојој кући, посебно у почетку, када би се окупило више од пет људи одједном”, испричао је историчару Ијану Гибсону Луис Росалес 1978.
Идеолошка конфронтација је једно, а заштита куће дон Мигела требало би да значи нешто сасвим друго. Мигел Росалес Ваљесиљос, Луисов отац, власник продавнице “La Esperanca” која је гледала на ужурбани трг Биб-Рамбла био је богат и поштован у трговачким круговима. Према речима Луиса Росалеса, његов отац је био противник Фаланге, али се није мешао у опредељивање петорице својих синова – за разлику од њихове мајке Есперансе Камачо. Она се солидарисала са ставовима својих синова Антонија и Хозеа; пре побуне, помагала им је шивењем униформи и ознака.
Хозе, познат у Гранади по надимку “Пепиники”, провео је неко време у затвору и до краја живота остао веран идеалима Фаланге којој се придружио пре побуне. Антонио Росалес, звани “Албино”, био је фанатични фалангиста за кога су кружиле гласине да је припадао Црном ескадрону мада Ијан Гибсон процењује да су то биле лажне оптужбе. Мигел Росалес, старији брат је гајио више монархистичка осећања. Пидружио се фаланги након избијања побуне, али се хвалисао измишљајући да је учествовао у заузимању Гранаде и био храбрији од “старих кошуља Фаланги”.
СТИГЛИ СУ АУТОМОБИЛИМА ПОДИЖУЋИ ОБЛАКЕ ПРАШИНЕ
Лорка је већ био код Росалесових када је група коју су предводила браћа Мигел и Хорасио Ролдан, и Рамон Руиз Алонсо, поново упала у Уерту Сан Висенте.
Хосе Мора Гварнидо у књизи Федерико Гарсија Лорка и његов свет (Лосада, Буенос Ајрес, 1958) преноси да је Мануел де Фаља, када је емигрирао у Буенос Ајрес неколико година након убиства Федерика Гарсије Лорке, рекао: “Било је то свођење личних рачуна и знам ко је то урадио, али ми савест забрањује да га разоткријем…”
Историчар Мигел Кабаљеро Перез након три године претраживања полицијских и војних архива у књизи о 13 последњих часова живота Гарсије Лорке наводи индиције да су припадници десничарске породице Ролдан, политички ривали Лоркиног оца, убедили градске власти да ухапсе и стрељају Гарсију Лорку, а да је Рамон Руиз Алонсо, као што је Ијан Гибсон показао, у хапшењу Гарсије Лорке био само користан идиот.
Наиме, човек из породице која је дуго била и повезана и сукобљена с Лоркиним оцем – Хорасио Ролдан, власник новина “Идеал” под контролом новинског фонда Националног католичког пропагандног удружења, био је међу цивилним присталицама побуњеника и пре него што је војска заузела Гранаду. Један од његових словослагача у штампарији је био Рамон Руиз Алонсо, припадник католичке политичке странке Народна акција (АП, Acción Popular).
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (1. дио)
Група у којој је био Руиз Алонсо ушла је у Уерту Сан Висенте и претражила целу кућу. Претурали су по папирима у потрази за инкриминишућим документима, па чак и завиривали у клавир, наводно тражећи тајни радио-предајник. Неколико претрага је такође спроведено на суседном имању Тамарит, које је припадало Лоркином брату Франсиску Гарсији Родригезу.
Дуван је у то време био високо нарастао и када би са равног крова видели неколико аутомобила са фалангистима који су се приближавали, мушкарци би се сакрили у дувану, а жене су остајале код куће и морале да се носе са њима. “Стигли су аутомобилима подижући облаке прашине. Када смо видели стуб те прашине, наше душе су почеле да тону у ципеле…”, причала је Лоркина рођака Клотилда Гарсија о тим претрагама.
Кукуруз и дуван око куће су били високи, па су се плашили да дођу ноћу, да неко тамо сакривен не би запуцао на њих. Дању су долазили много пута. Пели би се на терасу или на кров и чекали да неко наиђе да би запуцали на њега. Понашали су се као да је кућа њихова претражујући све…
“Имали смо велике глинене ћупове (тинајас) пуне воде, коју смо носили у кантама и пунили их до врха. Чак су се увлачили у ћупове! Како се Федерико могао тамо скривати?”, причала је Клотилда Гарсија. “Моја сестра је стално говорила: ‘Није овде! Није овде! Уђите, уђите, није овде!’ Ушли су и почели да претражују. Мој брат се ускоро женио и донео је све са Канарских острва за венчање. Нису могли да отворе кофере, браве су биле сигурне, па су исекли кожу бајонетима, све уништили. Све ново, потпуно ново, све што је донео за венчање, бацили су на под.”
Пошто нису нашли Федерика Гарсију Лорку у његовој кући, одлучили су да одведу његовог оца дон Федерика Гарсију Родригеза. Руиз Алонсо је почео да прети: “Зар вам нису рекли да је ваш рођак у кућном притвору и да не сме да напушта свој дом?” Отац је и даље ћутао, али сестра Конча, бојећи се да ће јој одвести оца, као што су јој одвели мужа, рекла је: “Није побегао. Он борави у кући свог блиског пријатеља Луиса Росалеса…”
СТРАХ ВАС ТЕРА ДА ХОДАТЕ ПОЛАКО, КАО ДА СЕ НИШТА НЕ ДЕШАВА
Ијан Гибсон нема ни најмање сумње да је хапшење Гарсије Лорке 16. августа 1936. у кући дон Микела Росалеса била званична операција значајних размера. Један од сведока који је то потврђивао је доктор Родригез Контрерас, који је био притворен. Њему је војни истражитељ рекао да је с његовим случајем све у реду и да ће у наредних неколико дана бити пуштен на слободу. Чувши то, Родригез је замолио: “У реду, али пустите ме да идем током дана, јер нећу отићи одавде увече”. Знао је да су оне које су војни судови прогласили невинима и пуштали на слободу, када падне вече, убице из Црног ескадрона чекале на затворским капијама и тамо поред реке Беиро насртали на њих и убијали их.
Заиста, 16. августа у 10 часова пре подне, налог за пуштање донели су у затвор његов брат и адвокат Хосе Алварез де Сијенфуегос и он је у једанаест напустио затвор. Душек на којем је спавао у затвору стављен је на кров аута. Док су пролазили поред зграде цивилног гувернера, изашао је стражар – његов пријатељ Хосе Марија Вијалард Маркес, иначе стара кошуља Фаланге, пријатељ Валдеса, зауставио ауто, пришао ближе и рекао: “Слушај, Пене, мораћеш да се вратиш”. “Зашто?” “Наређено је да се заустави улазак аутомобила на Трг Плаза Тринидад, или у улицу Таблас; одред је послат да ухапси оног песника Гарсију Лорку, који је у улици Ангуло у кући Росалесових. Наређено је да се ова област блокира, да ни један аутомобил не може да прође.”
То сведочење др Родригеза Контрераса потврдио је Ијану Гибсону и Едуард Каретера који је видео гомилу људи, стражаре са пушкама, од којих су неки чак били и на крововима. “Био сам уплашен јер сам помислио: сада ће почети да пуцају, нешто ће се десити. Нисам побегао од страха, не, нисам побегао, јер, наравно, страх вас тера да ходате полако, као да се ништа не дешава…”
Наставиће се…
Извор: Време
