Прије двије године кренуло се у процес формирања Владе, прве не-комунистицке и не-дпс-овске у 21. првом вијеку у Црној Гори, а прве не-господареве икада у црногорској историји.
То што смо кренули да правимо прву црногорску владу која није под ингеренцијом господара је ваљда био толики куриозитет да су многи њен највећи успјех видјели у томе да се она уопште икада – конституише. И десила се. На Ваведење 4. децембра 2020. године Црна Гора је уведена у друштво истинске демократије самим чином избора Владе др Здравка Kривокапића.
Услиједила је година агоније коју је својим медијским и подземним сплеткарењима грицкао Велики Скакавац М.Ђ. Његова агресија против избора већине грађана крунисана је белведерском бруком и срамотом. А међусобне оптужбе партија парламентарне вечине и самоубиствена политика ДФ током цијелог тог периода, довела је до пада ове ваведењске (уводеће) Владе.
Услиједио је покушај Дритана Абазовића да посади тикве са Ђаволом, који се завршио атаком поменутог Скакавца на тек посађене тикве. И – није могло даље.
Неоспорно је, по мени, да су обје ове Владе направиле помаке, мозда мале за редовну политичку стварност (замислите: повећање плата и бесплатни уџбеници, те хапшење осумњичених за криминал – као неки домет у демократском друштву) али велики за црногорско човјечанство.
Ипак, понашање парламентарне већине је током претходне двије године показало симптоме дјечијих богиња, првих зубића и осталих манифестација незрелости које је донекле требало и очекивати.
Сада, послије убрзаног курса матуре и два испита зрелости на којима су све три побједничке листе попадале као крушке, прилика је да се ствари промијене. Пред собом имају потпуно легитимни простор од још двије године да пробају одиграти мудрије, са мање набуситости и политичког егоизма и да направе још који корак у правцу демократизације друштва. Овај пут без оног са којим се тикве не саде.
Милија Тодоровић
