Јошко Божанић, дијалектолог и предсједник Чакавског сабора из Сплита, објашњава како се, за разлику од неких колега знанственика, бори за уврштавање чакавског језика на УНЕСЦО-ову листу угрожених језика јер је угроженост чакавштине резултат и односа државних институција
На Скупштини Чакавског сабора, одржаној у суботу у Гробнику покрај Ријеке, догодио се озбиљан пријепор међу чакавцима који може имати далекосежне посљедице. Предсједник Чакавског сабора, професор археологије Роберт Матијашић у дневни ред Скупштине ове значајне културне институције, са сједиштем у Жмињу, која дјелује већ 54 године, није хтио уврстити точку дневног реда коју је, у више наврата у раздобљу прије Скупштине, предлагао Јошко Божанић, предсједник Катедре Чакавског сабора из Сплита. Радило се о „Иницијативном писму за покретање процедуре уврштавања чакавског језика на УНЕСЦО-ву листу угрожених језика свијета“. Иако је професор емеритус Јошко Божанић још у ожујку, а потом у липњу ове године, писмо послао предсједнику Чакавског сабора, то писмо није достављено члановима Скупштине. Тако се на Скупштини хтјела избјећи расправа о неким, наводно, неугодним и двојбеним питањима на које Божанићево писмо упозорава. Оправдање за то, према изјави предсједника Матијашића, било је постојање пријепора међу језикословцима о томе је ли чакавски језик или само нарјечје хрватског језика. Божанић је успио да се иницијатива Катедре Чакавског сабора из Сплита уврсти у дневни ред и прочита на Скупштини удруге која више од пола стољећа дјелује на истраживању, очувању и његовању чакавице и чакавског говора у Хрватској. Иако су се међу члановима Скупштине чули гласови подршке Божанићевој иницијативи за заштиту чакавског језика, превладао је приједлог предсједника Матијашића да се о иницијативи Сабор не изјашњава, јер се ради о контроверзном питању о којем знанственици имају различита мишљења – што је заправо чакавица? Био је то разлог да се Скупштина Чакавског сабора прогласи некомпетентном по овом питању и расправу одгоди за неку другу пригоду. О нарави овог пријепора Божанић, чије се тезе и аргументација о чакавици као самосталном, домаћем, завичајном, односно вернакуларном језику многима не свиђају, каже: „У темељу овога пријепора присутна је данашња ‘знанствена’ магла о троједности хрватског језика, а ту маглу можемо наћи и у знанственим радовима угледних хрватских кроатиста“, израван је Божанић. Слиједом тога не подржавају ни његово тражење о уврштењу чакавског језика на УНЕСЦО-ву листу угрожених језика свијета.
Српски језик на Косову – равноправан у закону, непожељан у пракси
Зато смо Божанића, дијалектолога који је свој знанствено-истраживачки вијек посветио истраживању чакавског говора, који је пуних 28 година био главни уредник часописа Чакавска рич, замолили да нам објасни узроке и разлоге силног страха од синтагме „чакавски језик“ међу хрватским кроатистима и хрватским члановима Чакавског сабора, али и у сплитском Књижевном кругу, дугогодишњем издавачу Чакавске ричи.
НАЦИОНАЛ: Зашто сте написали то писмо и што је у њему страшно да је Чакавски сабор одбио о томе расправљати?
У име Катедре Чакавског сабора у Сплиту, као њезин предсједник, још сам 23. ожујка 2023. упутио то писмо за покретање процедуре предсједнику Чакавског сабора Матијашићу. Повод мога јављања било је уврштавање чакавског језика, уписаног 2020. под именом Chakavian Language, на листу живих свјетских језика, што је учинио Internacionale Organisation for Standardisation (ИСО) из Женеве. Сматрам да је сада прави тренутак за покретање иницијативе за уврштавање чакавског језика на УНЕСЦО-ву листу угрожених језика, јер бисмо тако осигурали његову бољу и квалитетнију заштиту. Наиме, угроженост хрватског чакавског језика није само резултат драматичних промјена свијета изазваних глобалним процесима и информацијском револуцијом која је наметнула монолингвалну перспективу свијета, већ је угроженост чакавице резултат односа и државних институција према најугроженијој нематеријалној баштини – језику. Најновији, и то драматичан примјер, јест одлука Министарства знаности да укине финанцирање Чакавске ричи, што је био покушај укидања јединог дијалектолошког часописа за истраживање чакавског језика у свијету. Предложио сам да се ова иницијатива покрене путем Управе за међународну културну сурадњу и еуропске послове Министарства културе, Службе за УНЕСЦО. Наш посао би требао бити понудити ваљану аргументацију која се темељи на знанственој процјени ступња угрожености идиома хрватског чакавског језика. Но предсједник Чакавског сабора Роберт Матијашић се оглушио на моје писмо из ожујка 2023. Боље среће нисам био ни у липњу, када сам Чакавском сабору поновио приједлог, јер је и то писмо дочекала тишина. Реагирао сам поновно прошлог тједна кад сам видио да моја иницијатива уопће није уврштена у дневни ред Скупштине Чакавског сабора, а да се под точком 11 жели расправљати о „организацији округлог стола на тему „Чакавски језик и култура данас“. На Скупштини сам затражио промјену дневног реда, што је и прихваћено. Али и да се расправља о мом писму. Како предсједник Чакавског сабора није доставио копију мог писма члановима Скупштине, тражио сам допуштење да своје писмо Чакавском сабору прочитам на Скупштини у Гробнику, што ми је предсједник и допустио. Иако су поједини чланови тражили да Скупштина изгласа и подржи моју иницијативу, изостала је опћа подршка. Матијашић је инсистирао да се о томе на Скупштини не гласа, јер је то контроверзно питање око којега знанственици нису сложни. Навео је да неки лингвисти не подржавају тезу да су чакавица, као и кајкавица, језици. Закључено је да Чакавски сабор није компетентан да донесе одлуку о покретању иницијативе за уврштење чакавског језика на УНЕСЦО-ву листу угрожених језика. Оцијенивши како нема смисла више инзистирати на приједлогу, рекао сам да ће онда ту иницијативу покренути Катедра Чакавског сабора из Сплита и предложио да је Чакавски сабор подржи, што је и прихваћено.
НАЦИОНАЛ: Како УНЕСЦО утврђује ступањ угрожености за језике на својој листи и који су језици из Хрватске на тој листи?
УНЕСЦО нуди пет атрибута угрожености за језике на својој листи угрожених: 1. угрожен 2. дефинитивно угрожен 3. јако угрожен 4. критично угрожен 5. нестао, ако је језик нестао након 1950. Мислим да чакавски језик иде у трећу категорију, јако угрожен. Сада су на УНЕСЦО-вој листи угрожених језика у Хрватској: истриотски (Ровињ, Водњан, јако угрожен); истрорумуњски (поједина села на планини Ћићарији у Истри, јако угрожен); ромски (сјеверозападна Хрватска и Славонија, дефинитивно угрожен); ладино (поријекло јудео-шпањолско, јако угрожен) и венето (западна Истра, Црес, Лошињ, угрожен).
НАЦИОНАЛ: Јесте ли своје тезе о чакавици као самосталном језику изнијели прије ове скупштине Чакавског сабора?
О томе сам говорио и прије него што је ИСО у Женеви 2020. уписао чакавски језик на листу живућих језика свијета. У Лабину сам на 5. Ћакулади, 29. коловоза 2020., одржао предавање „Чакавштина – нарјечје или језик?“. Изнио сам јасне знанствене аргументе о томе да је чакавски идиом ентитет, а не варијетет хрватског стандардног језика темељеног на новоштокавском вернакулару. Говорио сам о оправданости третирања чакавског као посебног хрватског језичног сустава и о бесмислености дефинирања хрватског језика као „тројственог“, који се састоји од трију језичних сустава – штокавског, кајкавског и чакавског.
‘Не могу разумјети зашто је свјетско признање једног хрватског идиома у којему је рођена хрватска књижевност – неважно’, националу је рекао Јошко Божанић, сплитски дијалектолог.
НАЦИОНАЛ: Зашто је проглашење чакавског језика код већег броја хрватских језикословаца дочекано „на нож“, а и ваше залагање за постављање чакавице на УНЕСЦО-ву листу угрожених језика?
Проглашавање хрватског чакавског језика с међународним кодом на листи живих језика свијета видим као велику прилику да се на националној разини освијести проблем одумирања још увијек живих идиома на подручју Хрватске. Потребно је покренути израду завичајних читанки с чакавским, кајкавским и штокавским вернакуларним говорима, односно репрезентативним текстовима писане и усмене књижевности. Тешко је сложити се с нашом истакнутом англистицом Дуњом Јутронић која каже да ИСО-ва стандардизација кода чакавског језика „није релевантна ни за међународну нити за националну лингвистичку знаност. Знанственици лингвисти сматрају и чакавски и кајкавски нарјечјима с мноштвом дијалеката и за то се залажу кроз свој знанствени рад, али статус службеног језика није знанствена, него политичка категорија“. Не слажем се с тврдњом да је међународна кодификација једног хрватског идиома на листи језика свијета ирелевантна и неважна. Је ли онда неважна и кодификација хрватског стандардног језика добивена од исте међународне институције у Женеви 2008.? Надаље, овдје се не ради о проглашењу чакавице „службеним језиком“, него језиком. То је битна разлика. Језици могу бити службени кад су стандардни, као што је то хрватски стандардни језик. Чакавски је вернакуларни, домаћи, завичајни језик. Баш као што је и то и штокавски вернакуларни језик, на темељу чијег је тзв. „јужног новоштокавског дијалекта“ јекавско/ијекавског у 19. стољећу стандардизиран хрватски стандардни језик. Треба знати да је термин „нарјечје“ из руског увео Вук Стефановић Караџић. Његови сљедбеници, тзв. вуковци, у хрватску лингвистичку терминологију су унијели нарјечје које може значити и локални говор и дијалект и скупину сродних дијалеката, али и вернакуларни, нестандардизирани језик. Термин чакавски језик значи управо то – вернакуларни, домаћи, завичајни језик. Јер јасно је да је у Хрватској стандардни хрватски језик службени језик. Истина је да је статус службеног језика политичка, а не знанствена категорија, јер је службени језик резултат договора, конвенција и политичке одлуке, па је тако било и с хрватским стандардним језиком. Сви стандардни језици су умјетни, јер су стандардизирани политичком одлуком и стилизирани дјеловањем лингвиста, одржавани путем институција. Знанствена је истина да постоји и хрватски штокавски вернакуларни језик, исто као чакавски и кајкавски хрватски језици који нису стандардизирани, иако су стољећима били књижевни језици, пуно прије штокавскога.
‘Идеја тронарјечности хрватског стандардног језика теоријска је магла потребна националистичкој језичној политици, дубоко фрустрираној знанственом истином о заједничкој језичној кући стандардног хрватског језика’
НАЦИОНАЛ: Откуд код знанственика, хрватских лингвиста, толики страх од назива „чакавски језик“? Што сте мислили кад сте рекли да је у темељу свих тих пријепора „знанствена магла о троједности хрватског језика”, која се може наћи у знанственим радовима угледних хрватских кроатиста?
Врло једноставан, кратак и по мени истинит одговор откуд толики страх од чакавског језика јест: полтронство које слиједи службену идеологију. Та идеја о чакавском нарјечју као суставу сустава уграђена је 1996. у откриће „тронарјечне формуле“ професорице емерите Иве Лукежић с Филозофског факултета у Ријеци, по којој је хрватски језик „уникатан у свијету свјетских језика“, јер „хрватским се језиком ваља дефинирати сваки идиом којим су међусобно комуницирали или којим комуницирају Хрвати“. Довођење у питање „тронарјечне формуле“ и „уникатности“ хрватског стандардног језика у свијету свјетских језика, довело је и до етикетирања, па сам чашћен „дилетантом“ и „непријатељем хрватског језика“. На темељу педесет година истраживања чакавског говора и 28 година уређивања јединог чакаволошког часописа у Хрватској Чакавске ричи, тврдим да је идеја тронарјечности или „тројствености“ хрватског стандардног језика теоријска магла која је потребна националистичкој језичној политици, дубоко фрустрираној знанственом истином о заједничкој језичној кући стандардног хрватског језика, подигнутој на темељима новоштокавског вернакулара који дијели са Србима. У ту националистичку хрватску језикословну маглу зашао је, поткрај свога живота, и човјек од којега сам о хрватском језику и језикословљу највише научио – Радослав Катичић.
НАЦИОНАЛ: Зашто и академика Катичића видите у хрватској језикословној магли?
Радослав Катичић је подупро шарлатанску „златну формулу хрватског језика ча-кај-што’’ Драге Штамбука којом је овај лијечник, дипломат и поета откључао врата Хрватске академије знаности и умјетности. Ту формулу хрватског језика Министарство културе и медија је чак заштитило под тим именом као нематеријално културно добро. Катичић је, нажалост, направио потпуни обрат у својим ставовима. У часопису Филологија 1978. он каже: “Ако ћемо, дакле, почетак хрватског новоштокавског језичног стандарда рачунати од времена кад је довршен у својем данашњем облику и од којег се даље више не изграђује и не преусмјерава, него само још развија на чврстим и сталним темељима, онда тај почетак није у тридесетим, него у деведесетим годинама прошлога, 19. стољећа и није везан с илирским покретом, него с ‘побједом хрватских вуковаца’, која је паралелна с ‘модерним’, постреалистичким струјањима у хрватској књижевности. Могло би се, дакле, рећи да хрватска стандардна новоштокавштина, коначно изграђена и обиљежена Караџићевим каноном, континуирано постоји тек од деведесетих година прошлог стољећа, а у примјени се потпуно усталила и продрла у све поре јавног живота тек пре Први свјетски рат“. Знатно касније он је подупро Штамбукову ‘’златну формулу хрватског језика’’: „Хрватски језик није само штокавштина или само чакавштина, нити је само кајкавштина. Хрватски језик јест суоднос свих трију хрватских нарјечја и могућности комуникације међу њима, а то га чини специфичним и јединственим те неовисним о свим другим блиским или мање блиским језицима“. Оваква изјава не описује стање хрватског стандардног језика данас јер је овај језик чврсто нормиран на темељу новоштокавштине, како је то описао академик Катичић. Такав тројствени хрватски језик не постоји, што доказују сви написани текстови хрватског језикословца Катичића и дипломата и пјесника Штамбука. Катичић, врхунски лингвист и теоретичар, није могао занијекати лингвистичку чињеницу постојања чакавског и кајкавског језика. Али ту је спознају морао уклопити у своју мисију оживљавања идеје о троједном хрватском језику. И ту онда настаје теоријска конфузија коју ни врхунски знанственик Катичић није могао избјећи. Он каже:“… када се данас чује да је чакавски, односно кајкавски – језик, а не дијалект, то се обично који чакавац, односно кајкавац, заузима за достојанство свога материнскога говора. Имају наравно право. И чакавски и кајкавски јест језик, и то хрватски. Нарјечја и њихови дијалекти имају сви и његово пуно достојанство, и у живом говору и у разговору и у књигама. Али, када се данас говори да су чакавски, кајкавски и штокавски, јер су то различита устројства, различити сустави, па се не могу узимати као дијелови једне цјелине, онда то протурјечи свему искуству што га имамо с тим облицима ‘јужнославенскога’“. Ја ћу одговорити поштованом професору да језик не може бити дијелом неког језика јер тада не би био језик. Катичић каже да јест, да је у исто вријеме и посебан и да то није.
‘Радослав Катичић подупро је шарлатанску ‘златну формулу хрватског језика ча-кај-што’ Драге Штамбука, којом је тај лијечник, дипломат и поета откључао врата Хрватске академије
НАЦИОНАЛ: Прије неколико година Филозофски факултет у Сплиту је с Књижевним кругом из Сплита објавио вашу књигу „Вернакуларна стилистика“ која је добила статус свеучилишног уџбеника намијењеног студентима и наставницима кроатистике. Што у књизи истичете кад је у питању однос хрватског стандардног језика и вернакуларних језика, чакавског и кајкавског?
Стефан Синановић: Термин ’државни језик‘ је политички појам који заобилази науку о језику
Моја најужа струка је стилистика. Како сам и дијалектолог, повезао сам ове двије дисциплине. У књизи сам 2019. објавио и неке „херетичне“ ставове који нису изазвали реакцију струке. Тврдим да се у хрватској дијалектологији чакавски и кајкавски вернакуларни идиоми обухваћају скупним називом хрватски језик. Супротно споменутим академицима и професорима, тврдим да хрватски језик јест сустав који се не може састојати од три сустава (чакавског, кајкавског и штокавског) и да су сва три хрватска језична сустава заправо три посебна вернакуларна језика, од којих је у 19. стољећу изабран штокавски вернакулар као подлога за стандардизацију хрватског језика. Слиједио сам наук угледног хрватског лингвиста Јосипа Силића који разликује језик као сустав и језик као стандард. Силић каже: „… штокавско, чакавско и кајкавско нарјечје су различити (језични) сустави…Они су засебна хрватска нарјечја, а не нарјечја хрватског језика“.
НАЦИОНАЛ: Што се чакавизама тиче, што доказује ваше полустољетно истраживање хрватске маритимне културе?
Познајете ли икоји етнолошки или поморски музеј у Хрватској који данас представља халијеутичку, рибарску баштину хрватског народа? Ја за такав музеј не знам. Мада су Хрвати стигли на море у стољећу седмом, хрватска етнологија још није. Хрватски вуковци на задатку ендогене пурификације хрватског новоштокавског лексика активни су и данас. Али се сматрају антивуковцима. Прије неколико дана сам тако у хладњаку сплитске самопослуге наишао на замрзнуту шкрпину с натписом на амбалажи – црвени бодечак. Шкрпина је постала црвени бодечак. У сласт хрватским антивуковским вуковцима. Читаву једну културолошку сферу маритимног искуства данашњи антивуковци избацили су из националног културолошког корпуса. На уводном предавању колегија Маритимна лексикографија на ПДС-у кажем студентима: „Кад хрватски стандардни језик приђе мору, онда занијеми“. А притом ваља знати да је тај наш хрватски чакавски језик, у големом славенском свијету с 380 милијуна говорника који се простире од Владивостока до Адриатика, једини славенски језик који језично и културолошки партиципира већ тринаест стољећа у медитеранском језичном универзуму. Далматинска лингуа франца, халијеутичка терминологија, ушла је чак у рибарску терминологију Чилеа, Перуа и САД-а, од Сан Диега до Аљаске. Доживио сам 1981. један занимљив призор. Док сам у Сан Педру у Калифорнији истраживао усмену предају комишких рибара, црнац с прове комишког рибарског брода је викао: „Ћапа циму!“. Зато не могу разумјети зашто је неважно признање из свијета једног хрватског идиома у којему је рођена хрватска књижевност. Требали бисмо упознати Хрватску као друштво које има изразити језични диверзитет – три хрватска језика, поред стандарднога и два вернакуларна с вишестољетном традицијом књижевних језика, с низом чакавских и кајкавских дијалеката који обухваћају стотине међусобно врло различитих органских говора. То је највеће богатство нематеријалне културне баштине хрватског народа. Ту истину идеолошка магла жели сакрити јер у језичној разноликости националистичка политика види опасност за јединство хрватског народа.
Извор: Национал.хр
