Пише: Соња Томовић Шундић
У Лубардином импозантном дјелу, еманација зла у историји, симболички је представљена на слици Човек и звер (1964), слично Јовановом откровењу у Библији у коме се приказује демонска заводљивост деструктивне силе када она поништава човјека. Оријентација према чистој боји, симболу, и ритмичком распореду елемената, уноси дозу реализма, моћ да се од непосредности датог ствара драмски набој, унесе неопходна драматика, страхота судара два принципа, двије форме на платну. Лубардину сликарску оптику заокупља све више тема зла, начин на који насиље ломи крхку људску личност појединачне жртве у ратном метежу, интимни подсјетник на страдање његовог оца Ђура Лубарде у идеолошким обрачунима између присталица новог политичког поретка и старог режима Краљевине Југославије.
Од 1951. године када прави чувену изложбу у Београду, Лубарда је дефинисао свој сликарски манифест, направио искорак у односу на соцреалистичку школу, апстрактним експресијама, асоцијативним спектром симбола, богатством значења. Он ствара сопствени језик, спаја модерно и традиционално сликарство, проширујући своје тематске хоризонте. Занесен послијератним развојем земље посвећен је спектаклу обнове, церемонијалом и ритуалом новог режима, његовим радним акцијама, сјајем раздробљеног камена, стијенама избразданим и величанственим у којима настоји да ухвати зрно сјаја, блиставост и бљесак. Но, њега поред ероса стварања, још више доима нагон смрти, тада прави циклус Доста крви доста убијања (1968), у меморијалном комплексу Крагујевца, као прилог отпору тоталитарној идеологији фашизма. Лубарда је говорио да умјетник треба да буде друштвено ангажован: Умјетност је велико огледало које не дозвољава друштву да не види све о себи. Стога умјетник мора да, у пуном смислу ријечи, живи са својим временом, он изражава ангажованост најбољег у људском духу, изражава сложену снагу живота. У библијској заповијести: Не убиј! Каиновом убиству брата Авеља у Старом завјету, налази идејну основу за умјетничку осуду ратног метежа, јер умјетност има не само естетску, већ прије свега друштвену улогу која треба да буде у функцији осуде сваког аспекта насиља. Лубарда поставља високе захтјеве пред умјетнике, јер су они високо одговорни за успостављање праведнијег политичког поретка. Такав подстицај је могао наћи у Његошевом књижевном дјелу, отпору према насилницима који има моралну вриједност у цјеловитијем личном и друштвеном препороду.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
Осим његошевским идејама, лик и изглед цетињског усамљеника, пјесника и владара, изазов је за Лубардину сликарску интуицију. Он се придружио читавом низу сликара који су се бавили интригантном личношћу Петра Другог Петровића Његоша, плејади умјетника од словеначког сликара Јозефа Томинца који прави портрет пјесников 1939. са црном панакамилавком, до литографске радионице Анастаса Јовановића у Бечу гдје су направљене прве литографије и портрет Јохана Беса у црногорској националној одјећи која му је послужила као основни ликовни предложак. Познато је да је Његошева маркантна фигура била инспирација сликарима XIX вијека, но и умјетницима у XX вијеку, од Пера Почека, Јована Зоњића, Шобајића, Димитрија Поповића који су настојали да ликовним средствима забиљеже Његошев ванредни физички изглед, али и душевна и духовна својства његове осебујне личности.
Познато је да Лубардин портрет Његошев који се чува на централном мјесту у Биљарди, има специфична обиљежја репрезентативног историјског приказа црногорског владара. Према упутствима ликовног канона Јохана Беса, он је слиједећи властиту визију, насликао Његошев лик, изразио озбиљност његовог историјског задатка. Оштрим цртама лица, наговијестио је строгоћу у беспоштедној борби са источним и западним империјалним силама, рад на очувању територијалног интегритета, добијање самосталности народа који му је повјерен на управу. Његоша који гине за Црну Гору. У свијести се попут откровења отвара читав историјски контекст Његошевог доба, митски јунаци преузети из епске поезије, отвара пут до психолошког студирања пјесниковог сложеног карактера, преплићу мит и историја, успоставља прича о витешком народу који чува ка’ душу слободу.
У портретисању индивидуалног лика, Лубарда је показао све елементе своје развијене ликовне поетике, преваливши пут од чулне перцепције до најсложенијег визуелног доживљаја. У анализи портрета према начелима феноменолошке естетике, уочавамо како се у минуциозно датом лику, од материјално – реалног, доспијева до духовно – иреалног у структури дјела. Умјетничко дјело је низ сукцесивно постављених слојева. У предњем плану видимо боју, линију, форму, у позадинским слојевима опажамо Његоша – владара, строгоћу његове физиономије, црте лица наткривене оштро постављеним обрвама, што цијелој физиономији даје одлучност, спремност на акцију, војно и политичко дјеловање, рад на организовању државног апарата, успостављање институција према критеријумима сређених европских друштава. Сугерисана је чврстина карактера оличена у храбрости, одважност да се супротстави надмоћнијем непријатељу, свијест о страдању и жртвовању за живот достојан човјека, борба за опстанак у неповољним историјским околностима зарад очувања виталних интереса заједнице.
У последњим слојевима портрета уочавамо не само лик Његоша владара, већ човјека суи генерис, оно идеално и бесмртно, у његовом бићу, трагични кôд записан у Лучи: Наша земља мати милионах, сина једног не мож’вјенчат срећом. Затим, антрополошки песимизам проистекао из пјесниковог разумијевања несмисленог сајма ништожности, земаљске катедре, у којој су глупост и тирјанство неминовно спојене у понашању насилника. Ту се појављује оно што је опште – људско, а што не може бити предмет историографије и науке, универзална вриједност човјековог душевног склопа.
Према феноменолошкој анализи, наш чулни опажај конкретне боје, контуре, линије и цртежа прати естетски опажај вишег реда, откривање духовног свијета слике, психолошког профила, атмосфера времена у коме се оцртавају политичке прилике и историјски догађаји, владарска прегнућа, пуноћа пјесникове свеукупне индивидуалости. У ствари, умјетник нам пружа могућност да видимо живу личност, добијемо информацију на основу које у свијести ре-креирамо једну аутентичну појаву, психологију, темперамент, емоције, па нас портрет едукује у нашем несвакидашњем разумијевању тог најређег споја физичке и духовне љепоте који се јавља у нашем естетском искуству.
У Лубардином приказу визуелизована је ратничка одлучност, виспреност у очувању слободе, ватрени осјећај у патриотској занесености малом балканском земљом, храброст државника, спремног да дипломатским средствима оспори свако угрожавање сопствене територије, трезвеност у спољнополитичком заступању интереса Црне Горе. Ту слутимо вишевјековну ослободилачку акцију којом жели да надахне остале народе Балкана на заједничку борбу за стицање државне самосталности. Вриједност слободе је неприкосновени лични и колективни идеал, идеја од које се не одступа ни у најтежим ситуацијама, слобода која човјека облагорођава, а чини могућим морално понашање.
Лубарда надограђује слику виолентног владара посвећеног тешким земаљским задацима, човјека усмјераваног дужностима, осликава се његов цјеловити карактер, хумана парадигма којој припада цијелим бићем. Кроз оптику чулног сликар успијева да дочара енергичног суверена, оданог идеји народног ослобођења и друштвеног просперитета која одговара Његошевој активистичкој политичкој филозофији. У оку посматрача ствара се реална фигура дата једном промишљеном сликарском методом, материјалом и бојом, визија која успијева да нам пренесе његов душевни склоп, и може да послужи за рефлексију у вези са скривеном страном једне изражајне персоналности. Ми заиста видимо фигуру смјелог владара у простору и времену, ту отворену ратоборност, замишљамо његову импозантну појаву како се креће европским пријестоницама, сусрете са владарима, политичарима и дипломатима, начин како доноси одлуке о рату, управља својим поданицима, вјерност постизању зацртаних политичких циљева. Визуелност обухвата много више од нашег оптичког ума, перцепцију и медитацију, емоције и когнитивне способности, реално и фантастично, интуитивно и разумско, моћ да се путем ликовног симбола раз-открива тајна личности. Без сувишног уљепшавања, Лубарда је створио лик из кога зрачи унутрашња снага, ауторитет владара, оно непосредно врело смисла на основу чега се усмјеравању токови историје у жељеном правцу.
Лубарда је у стању да оживи мртву материју, подари нам утисак живе личности, богатство њених психолошких обиљежја, спиритуалност физиономије, која је невидљива за свакидашњи начин гледања. Портрет је приказ душе, њене посебности, визуелни знак преко кога се од појединачног долази до пуноће личности. У ликовном језику, боји, контури, линији биљежи се невидљиви слој моралних особина насликаног, његов темперамент, емоције, расположења, напослетку чврстина и постојаност карактера у којем пробија пјесникова умна обдареност и мудрост. Његошев портрет је спој физичке љепоте и неухватљиве тајне човјека: С точке сваке погледај човјека, утолико што нас само тај свестрани увид умјетников може приближити тајни човјека која до краја остаје необјашњива. У дубљим слојевима слике опажамо снажну политичку активност, дипломатско умијеће владара способног да преговара са највишим европским званичницима, усмјереност према унутрашњој изградњи друштва, спољашњем представљању Црне Горе у међународним односима, историјску климу времена, херојско доба црногорске прошлости. У озбиљном изразу лица садржана су владарска прегнућа као и комплексно вријеме историјске позорнице Европе. Опажамо спремност за одлучну одбрану сваког интереса Црне Горе и њених житеља, тежњу да се одупре војним претензијама у складу са историјским процесима и јавним политикама које су важеће на европској политичкој сцени: Ја сам хајдук те гоним хајдуке/гласнија је моја хајдучија, то је сегмент дијела владарског бића, скривено у дубљој поруци слике. То је окренутост испуњавању свјетовних обавеза и тешке владарске дужности управљача. У позадинским слојевима, иреалном које пријања за реални материал сугерише се личност као оно све-људскло, идеја о човјеку и његовој истини по себи, идеална суштина неисказива језиком.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош – Ликовна симфонија по угледу на пјесничку визију
Умјетност нас учи новом опажању. Естетски опажај надилази чулност, ванвременим увидом у идеално биће портретисаног, живу личност, па наша перцепција од реалног сеже до иреалног, од предњег – видљивог плана до невидљиве – позадине у којој се открива биће дубље и непосредније. У посматрачком акту одвија се нешто попут откровања, изненадни продор у тајну личности, бљесак који попут муњевитог погледа освјетљава суштину, а врхуни у непоновљивости естетског задовољства.
У последњој фази Лубардиног ликовног стваралаштва, од 1957 – 1963, он је све више окренут макро – космосу, као топосу, гдје жели да открива микро – космос. Попут путовања душевне искре, описано у шест пјевања Луче микрокозма, све више га привлачи пут у космос, истраживање односа између хаоса и поретка, свјетлости и таме, што се изражава јако обојеним површинама. Све више се удаљава од фигуралног приказа, апстрактним облицима, бојом која блиста на платну. Послије боравка у Индији (1963) предмет постаје знак, амблем, арабеска која има мистично значење до којег се долази интуитивним сагледавањем. Мистерије космоса непостижна је оку осим за умјетника: Ум је само један без границе/сви су други кратковидни уми. Према визијама сродним у Лучи он ствара сопствени метафизички простор, натопљен жар – црвеном, наранџастом и жутом, уроњен у позадини слике у тмастим бојама његове палете, што свему даје дистопијски изглед, предвиђање космичке катаклизме, краја свемира. У Његошевој онтологији стварања постоји крајња сврха, идентична пребивању у свјетлости: Кад сви краји запламте свјетлошћу/тад ће општи творац починути, док се код Лубарде више ради о песимистичкој визији будућности. У овој фази крилата чудовишта, грифони и зелени змајеви и зодијачки знакови, представљају сукоб смрти и живота. Затамњена гама на платну дјелује рушилачким нагоном као необуздана сила хаоса, сугерише заваду смислених и (не)смислених маса, из које се не може изродити свјетлосни поредак. Промјена у тематици доводи до измјене сликарске технике, слика је све више дводимензионални амблем који недостатак перспективе надокнађује својом вишезначном структуром, звучним колоритом, новим умјетничким рјешењима. Па ипак не можемо се отети утиску да је овим заумним визијама Лубарда предвиђао сопствену смрт, изражавао својеврстан нихилистички став према свијету живота, неповјерење у хуманистичке циљеве човјечанства, али и демонстрацију премрежености симбола различитих цивилизација у општем протоку енергије универзума.
Све у свему док је Његош развијао досљедно своју песимистичку антропологију кад је у питању земаљски живот, Лубарда је ликовним језиком упућивао на апокалипсу универзума. Његош је свјестан трагизма људске судбине: Земља наша мати милонах/сина једног не мож вјенчат срећом или у времену и бурном жилишту/човјеку је срећа непозната/права срећа за ком вјечно трчи/он јој не зна мјере ни границе. У духу синтезе античког и хришћанског учења он истиче да је душа бесмртна, прожет вјером у васкрсење душе. У завршним стиховима Луче, испјевао је химну о богочовјечанској побједи над смрћу и моралном понашању које се узима као улазница за вјечни живот: Мог закона последоватељи враћају се у прво блаженство. У том погледу, Лубарда је близак постмодерном брисању сврховитог кретања људске историје, учењу о крају свих великих нарација о прогресу, и крају човјека. То вибрира као узнемиријући импулс, застрашујућа визија која се од космичког пространства преноси на људски свијет. Слика рађена у уљу на лесониту Стијене (1965) је редукција слике, минималистички приказ, препуштање апстрактно – експресивном изразу, фиксација на различите структуре и фактуре у камену, према, загаситој гами и сјенци, искорак у мета – свијет, виђење будућег времена, једним сведеним колоритом. Такав визуелни доживљај изван временских одређења, стварање сликарским сензибилитетом који у први план рељефне слојевитости, пукотинама из којих цуре наднаравна искуства, даје особену имагинативност.
Свака епоха има своје гласноговорнике. Они говоре у име епохе. То су епохални умјетници, јер саопштавају све оно што је битно. У њима говори наталожено искуство вјекова. Оно што је Његош у поезији, Лубарда је у сликарству Црне Горе. Ријечима, односно бојом исказивали су своје тумачење живота, оставивши трајна дјела подесна за нова тумачења и критичко просуђивање.
Увијек се боримо против мрака у тежњи да га освијетлимо записује Лубарда. Његош тврди да у космосу постоји пријестол миросијатеља те у свјетлости биће окупао. Како год да судимо свјетлост је била кључ за разумијевање невидљиве енергије свијета, његову љепоту, истину, доброту, симетрију, сразмјерност, иначе би мраке царство остало вјечно. Освијетлити мрак у нама и око нас, то је мисија умјетника, задатак сваког човјека на планети, супротставити се злу и насиљу, свему што је не-лијепо, ругобно, бесформно и ружно. Процес про-свјетљења се никад не окончава. То је задатак умјетности која у негацији деструктивног налази своје упориште, свој смисао.
др Соња Томовић Шундић: Свјетлост и слобода мјера су љепоте за Његоша и Лубарду
С правом можемо закључити да су Његош и Лубарда, умјетници великог формата, апологете свјетлости, идеала слободе, чиме се испољава највиши смисао човјековог (само)поштовања. Они су својим личним интегритетом и дјелом стекли право на стихове који се односе на трајност њиховог стваралачког доприноса у црногорској, јужнословенској и европској култури: Вјечне зубље/вјечне помрчине/нит догоре нити свјетлост губе.
Извор: Вијести
