У књизи „Мали екран“ Моме Капора сакупљене су ТВ критике које је аутор писао шездесетих година 20. век
Пише: Мухарем Баздуљ
Пре неке три-четири недеље из културних рубрика дневних новина стигла је најава да ће наредну театарску сезону на сцени „Раша Плаовић“ београдског Народног позоришта отворити нова поставка једног близу шездесет година старог драмског текста Ђорђа Лебовића, а у режији Егона Савина. Драма „Лутка са кревета број 21“ прича је о животу у концентрационим логорима и времену Другог светског рата, али с фокусом на жене које су у тим логорима биле жртве систематског малтретирања, злостављања и силовања.
Улоге је Савин поверио Николи Ристановском, Зорани Бећић Ђорђевић и Петру Стругару. Ово је прва поставка ове драме у београдском Народном позоришту, али је занимљиво да је пре мање од годину и по дана исти текст премијерно постављен у новосадском Српском народном позоришту у режији Слободана Бранковића.
Два можда и најугледнија позоришта у земљи у осамнаестак месеци постављају исти текст написан пре више од пола века; откуд то? С једне стране, реч је о несумњиво интригантном тексту који помало подсећа на култну драму Аријела Дорфмана „Смрт и девојка“, с тим што вреди потцртати да је Лебовићев текст скоро четврт века старији, па ако је неко утицао на некога онда је Лебовић на Дорфмана, а не обратно; с друге стране, можда има нешто у духу времена што призива такву тематику.
Гипкост и шарм
Не бих о томе вероватно даље размишљао да ми посве случајно до руку није дошла 11 година стара књига која ми је дотад, ето, потпуно промицала из вида. Ради се о књизи „Мали екран“ Моме Капора, објављеној 2012. у саиздаваштву Танесија и Радио-телевизије Србије. У овој постхумно објављеној књизи сакупљене су ТВ критике које је Момо Капор писао шездесетих година 20. века, у својим касним двадесетим и раним тридесетим годинама живота, дакле.
Први утисак о књизи је та невероватна гипкост и шарм Капоровог литерарног талента. Човек би у теорији рекао да тешко нешто може бити досадније од ТВ критика програма емитованог пре више од педесет година. А опет, то су текстови актуелнији и духовитији од деведесет посто колумнистике која последњих месеци излази по нашој штампи. За дивно чудо, чешће него што је очекивано и теме су остале атрактивне. Примера ради, данас кад већ дуго ни Момо Капор ни Данило Киш нису међу живима, има неких чудних скоро пророчких детаља у Капоровој критици Кишове фамозне телевизијске драме „Ноћ и магла“.
Дијагноза времена
Кад смо код телевизијских драма, враћамо се, дакле, и Лебовићу. Прва премијера „Лутке са кревета број 21“ десила се заправо такође у формату телевизијске драме, а у режији Јована Коњовића током 1966. године. Улоге су тумачили Љубиша Јовановић, Весна Крајина и Бранко Плеша. Капор је писао и о овом телевизијском садржају, и то под насловом „Секс и насиље“.
На самом почетку, врло економично уосталом, излаже кратки садржај драме. После Другог светског рата, треба да се суди бившем есесовцу Емилу Грабнеру. Једна од његових жртава, жена која је у логору била вишеструко силована, после рата живи у срећном браку, а њен муж не зна ништа о овом њеном мучном и трагичном искуству. Грабнер који је био управитељ „Куће лутака“, односно логора у који су нацистички официри долазили да би силовали заробљенице, од ове жене тражи да не сведочи против њега, тврдећи да би јој породична срећа требало бити важнија од освете, указујући јој на реалну могућност да је муж остави након што сазна за њену ратну судбину.
У целој драми, Капору је најинтригантнија једна Грабнерова реченица; он, наиме, у једном тренутку каже како су свету већ досадили процеси против ратних злочинаца, односно приче о злочинима и мучењима, али да је његов случај нешто сасвим друго, пошто се у њему јавља спој секса и насиља, а то је нешто што увек веома узбуђује.
И та реченица књижевног лика написана пре скоро шездесет година, реченица коју Капор потенцира у својој критици, одједном ми се указала као дијагноза једнако данашњег времена, као и оног пре шест деценија. Да, и данас оно што аутоматски диже највећу медијску и друштвену прашину је спој секса и насиља. Неко би рекао да ће и то људима да досади, али, ето, то никако да се деси. Тим спојем и његовом популарношћу интелектуалци су и даље згрожени и осупнути, дапаче изненађени, изненађени скоро као они пословични путари снегом у јануару.
Шта је људима узбудљиво
Све стереотипне јеремијаде о тзв.“ријалити програмима“ увек су гарниране упозорењима на секс и насиље. И ту се по правилу заборавља: није тај спој људима узбудљив зато што телевизија на њему инсистира, него телевизија на њему инсистира зато што је он људима узбудљив.
Ту с једне стране, наравно, постоје начини на који се одређени програми морају учинити недоступним или теже доступним деци и омладини, као што и сваки холивудски филм има препоруку испод које добне границе га не би требало гледати.
Друга врста „моралне панике“, она која се фокусира на апсолутне забране, дугорочно заправо неће постићи ништа и показаће се као контрапродуктивна.
Идеолошки симплификован доживљај људске природе, склоност некој мутно артикулисаној русоовској идеји прото-невиности примитивног човека кога је цивилизација корумпирала, био он базиран на религији или било каквој политички-утопијској визији, полупаће се пре или касније о хридине стварности. Реалистичније је замислити да због климатских промена снег у јануару заиста постане изненађење, него да теме секса и насиља престану да буду у средишту пажње уметности, популарне културе и естраде.
Извор: rt.rs
