Пише: Орен Кас
Превео: М. М. Милојевић
Аутор је главни економиста Америкен Компаса, конзервативног економског тинк тенка, и аутор је њузлетера Understanding America
Први пут сам сазнао са кризу зависности од опиоида пре три изборна циклуса за председника САД. Био сам директор за унутрашњу политику кампање Мита Ромнија и почела су да пристижу питања тима из Њу Хемпшира: Који је наш план?
До тада, опиоиди су изазивали, већ током неколико година, најсмртоноснију епидемију зависности од наркотика у америчкој историји. Био сам осрамоћен што нисам уопште знао шта су. Опиоиди, као у опијуму? Погледао сам на интернету. Нека врста пилула. Реците им да је то приоритет, и да председник Обама не ради на томе. Те године забележено је скоро 23.000 смрти од предозирања опиоидима широм земље.
Нисам био изузетак. Америчка политичка класа била је у терминалној фази самоправедничке отуђености од економских и друштвених околности у којима обитава нација којом владају. огорчени који се кешају за дршке пиштоља и Библије (bitter clinger)[i] и њих четрдесет седам одсто, изрази које су употребили господа Обама и Ромни добро су одражавали атмосферу: изречени на приватним окупљањима донатора у Сан Франциску 2008. и Бока Ретону (Boca Raton) 2012. године, изражавали су презир према гласачима који живе у међупростору. Опиоидска криза привукла је више пажње у годинама након избора, посебно 2015. године, када су Ен Кејси и Ангус Дитон објавили истраживање о „смртима очајања“ (deaths of despair)
Наравно, најважнији политички догађај 2015. године била је председничка кампања Доналда Трампа која је покренута а затим као парни ваљак прегазила на унутарстраначким изборима шеснаест републиканских противника који су били заговорници страначког правоверја. На општим изборима 2016. године са малом разликом је победио некадашњу прву даму, сенатора и државног секретара Хилари Клинтон. Њена визија Америке није морала да процури у јавност: у јавним изјавама, она је озарено сврстала половину бирача који подржавају г. Трампа у „ојађене“, на шта се њена публика смејала и аплаудирала. Те године забележено је више од 42.000 смрти од предозирања опиоидима.
У демократској републици каква су Сједињене Државе, где народ одабира своје лидере да управљају у његово име, гласачке кутије су главно средство обуздавања недоказне, некомпетентне и корумпиране владајуће класе – или, што би Демократе могле сада да науче, владајуће класе која инсистира на кандидату за којег гласачи више не верују да може да предводи[II]. Уколико они који су на власти дођу до уверења да су управо они једина логична опција, народ увек може да докаже да греше. За фрустрирано становништво, способност аутсајдера да посеје метеж је пре преимућство него мана. Успон таквог кандидата и његово одабирање на високи положај требало би сместа да изазове темељно преиспитивање и радикалну реформу међу најзапаженијим личностима у влади, правосуђу, медијима, бизнису, интелектуалним круговима и тако даље – речју, међу елитама.
Одговор на политички успех господина Трампа било је, нажалост, нешто потпуно другачије. Пошто су видели да је победио једном и суочени са могућношћу да победи и други пут, већи део елита се утврдио у својим дотадашњим позицијама. Ни нисмо били неуспешни, размишљали су; нас је изневерио амерички народ. Према неким наводима, озлојеђени Американци једноставно нису ценили сопствени просперитет. Према другима они нису способни да компетентно просуђују, што их чини рањивим спрам демагога и иностраних манипулатора. Или можда су толики расисти да им уопште и није стало – без обзира што истраживања јавног мњења постојано указују да већину присталица господина трампа чине жене и мањине, или да, према другим истраживањима, ужива далеко већу подршку међу Афроамериканцима и Хиспаноамериканцима него раније републиканске вође.
Трамп ни по чему није идеални трибун народног расположења, посебно уколико се у обзир узму његова настојања да оспори вољу гласача након председничких избора 2020. године. Али нација, којој је дата потпуна могућност да сагледа његово понашање, изгледа да је одлучила да јој се он допада више него икада, барем у поређењу са алтернативном понудом. Одговор елита на ту понижавајућу пресуду јесте на неки начин појачана тврдоглавост: сама демократија је доведена у питање уколико се избори не би завршили онако како они прижељкују, поучавају јавност, чак и ако спроводе отворено антидемократске стратегије. Како се ово одражава у јавности? Једно недавно истраживање јавног мњења међу гласачима у превртљивим државама[III] показује да већина њих „претњу по демократију“ сматра изузетно важним питањем на предстојећим изборима, али да верују како је Доналд Трамп позванији да се овим питањем успешно позабави.
Исходиште је неодговорна игра у стилу „ко дуже може да издржи“ а да не промени правац (chicken game) на националном нивоу. С једне стране су елите које остају у потпуности посвећене сопственим склоностима, повлачењу полуга власти у своју корист и истицању кандидата из обеју странака који би сачували статус кво. Са друге стране су обични људи, већина Американаца, који одбацују склоности елита али нису кадри да истакну другачије политичке преференције, изузев кроз последње средство које им демократија ставља на располагање. Обе стране трубе што гласније могу.
Људи се не склањају у страну нити би то требало да чине. „Управа владом, као канцеларија стараоца, мора да буде вођена у корист оних који су поверени на старање, не у корист оних којима је то старање поверено“, приметио је Цицерон још пре две хиљаде година. Било ко, ко је забринут за будућност америчке демократије требало би пре свега да буде забринут око бизарног уверења елита да пут [којим се земља креће] припада њима. Ово је темељни узрок тренутне нестабилности и представља најозбиљнију дугорочну претњу по републику.
Амерички Устав је тако устројен да се повија али не ломи без обзира на исход појединачних избора. То се дешавало раније и то ће се дешавати изнова. Према речима које се углавном приписују Џејмсу Медисону, „зависност од народа је без сумње главна контрола владе; али искуство је научило човечанство о нужности помоћних мера предострожности“. То је подела власти, контролисање и контратежа (checks and balances), уравнотеженост између савезних држава и федералне моћи. Али ниједан систем не може да сачува нацију од владајуће класе која се толико оглушује [о глас народа] да убрзава кретање према политичком колапсу.
Узети склоности већине озбиљно, чак и када су оне супротстављене склоностима истанчанијих ескперата, се често отписује као популизам. Али док изабрани званичници и њихови технократски савезници могу да имају специфично добре увиде у то како је народне циљеве најбоље остварити, само људи могу да одлуче који би то циљеви требало да буду и да ли су они у неком тренутку остварени или нису.
Смрти од опиоида су више од ужасне трагедије. Оне су такође и одајући показатељ националног урушавања и очајања. Плате уобичајених радника стагнирају деценијама, и истраживање које сам спровео у Америкен компасу, тинк тенку у којем радим, показало је да уобичајен радник не може више да заради довољно да би обезбедио средњокласну сигурност својој породици.
Такође смо дошли до сазнања да свега око једне петине младих Американаца глатко прође путању између средње школе преко факултета до посла, а за младе мушкарце тај удео је још нижи. Истраживач мера против сиромаштва Скот Виншип показао је да су мушкарцима старости између двадесет пет и двадесет девет, медијална зарада и накнаде прилагођене инфлацији биле ниже 2020. године него што су биле пре педесет година. Године које су водиле ка избору Доналда Трампа поклопиле су се са по први пут забележеним трендом да је за Американце узраста од 18 до 34 године вероватније да ће живети у кућама својих родитеља него самостално са својом одабраном особом.
Премерено у односу на број телевизора са равним екраном које поседују, услуга здравственог система које су им на располагању и броја калорија које утроше, Американци су на узлазној путањи. Али док популарни медији често приказују амерички сан као живот особе у бољим условима у односу на њене родитеље у материјалистичким оквирима, истраживање које је спровео Америкен компас у сарадњи са истраживачком агенцијом ЈуГов указује да су Американци старости између осамнаест и педесет година склонији, у односу два према један, да кажу како је „зарађивање довољно да се издржава породица“ оно што је најважније. У вези са тим, наше истраживање је показало да велика већина америчких родитеља сматра да је „способност да се издржава породица приходом једног родитеља“ важан или суштински важан показатељ живота средње класе. Без обзира на сву причу о „вертикалној друштвеној мобилности“ више од 90 одсто Американаца одабира „финансијску стабилност“ као важнију према истраживању агенцију Пју 2014. године.
Приметимо супротност у односу на малу кохорту Американаца више класе који су стекли факултетске дипломе и имају највише приходе, а који као остварење америчког сна виде у што већој реализацији сопствених талената и успон кроз тежак рад, а не као издржавање породице или чак ступање у брак и подизање деце. Они су склони да оба родитеља раде пуно радно време и да се користе у потпуности плаћеном помоћи за негу деце, и сматрају пожељнијим за своју децу да похађају постсекундарно образовање које би им понудило „најбоље могућности за каријеру али далеко од куће“ од оних избора који би понудили „добре каријерне могућности близу дома“. Све друге групе кажу да су склонији да одаберу другу наведену могућност.
Сличан образац изнова и изнова се понавља када су посреди и друга питање. Док су политичке иницијативе често усмерене да максимизију ефикасност и раст, да пруже људима могућности и редистрибуирају од економских победника према губитницима, типични Американац је везан за своје место, усредсређен на породицу, опредељен да прави ствари, и прихватио би економске компромисе како би ово ставио на приоритетно место.
Јавно образовање опредељује несразмерно много средстава како би сместило и спровело студенте кроз факултетско образовање у односу на друге путање које на крају одабирају. Али како је показало истраживање Америкен компаса амерички родитељи сматрају – и то у односу три према један – да би важнији задатак требало да буде „помоћи ученицима да развију вештине и вредности потребне да остваре пристојан живот у заједницама где живе“ у односу да „помогну студентима да максимизују свој академски потенцијал и остваре упис на факултете и универзитете са најбољом могућом репутацијом“. Већина би била склона да се њиховој деци понуди трогодишња пракса која води према добрим пословима у односу на пуну универзитетску стипендију.
Адам Позен, председник Питерсоновог института за међународну економију, забележио је недавно да забринутост за америчку производни сектор одражава „фетиш да се одрже бели мушкарци ниског образовног нивоа који живе изван градова на позицијама моћи“, које он верује да заузимају у Америци. Али за већину људи једноставно је ствар здравог разума да је прављење ствари важно.
Друго истраживање јавног мњења које је спровео Америкен компас показује да се Американци слажу у размери десет према један да „нам је потребан снажнији производни сектор“, а као најчешћи разлог наводе да је он „важан за здраву, растући, иновативну економију“. Упитани да изаберу већина је рекла да би пре платили више цене како би оснажили домаћу производњу него што би се борили против климатских промена. Само је виша класа била равномерно распоређена по овом питању. Да ли је Америка „нација имиграната“? Можда. Али док већина Американаца верује да је имиграција добра ствар за земљу, никада није забележено да више од отприлике једне трећине жели повећани ниво усељавања; подршка за смањење имиграције је скоро увек много снажнија.
Важна особеност свих ових склоности јесте да су оне саме по себи валидне. Никакав скуп чињеница или статистичких анализа, којима би експерти могли да имају привилегован приступ не поништавају оно што људи заправо вреднују и које би компромисе били спремни да направе. Лидери можда настоје да обликују јавно мишљење и да измене склоности – и заиста, тако нешто и јесте део лидерства – али морају да се повинују исходу ових процеса. Њихова обавеза јесте да спроводе приоритете заједнице а не њихове сопствене приоритете.
Демократска странка слави радничку моћ али врло је мало спремна да спроводи имиграционе законе, и још мање да смањи ниво легалне имиграције нискоквалификованих имиграната. Њена образовна политика усмерена је на исплату студентских дугова факултетских образованих док притом оставља разорени систем који је нагомилао дугове и који не служи већини оних који немају факултетске дипломе. Агенда председника Бајдена обухвата добродошло инсистирање на домаћој производњи, али уз контрапродиктивни и особито елитистички приступ „зеленој транзицији“.
Климатске промене су проблем са којим је вредно борити се, али многи Американци оправдано су сумњичави у вези са тиме да ли су огромни трошкови економског преображаја вредни спрам користи које обећавају ови програми. Постојећи енергетски сектор обезбеђује продуктивне радничке послове (blue-collar jobs) и извор је енергије која није скупа. Кохерентна индустријска политика би додатно појачала ове предности; инвестирање стотина милијарди долара како би се оне угрозиле могло би да задовољи климатске активисте, али исходиште би било лоше за раднике и њихове заједнице.
Што се републиканског естаблишмента тиче; током Трамповог мандата, Конгрес у којем су Републиканци имали већину остварио је један значајан успех умањивања пореза. Волстрит је остао углавном имун на критике, и још више на ограничавања. Конгресмен Патрик Мекхенри, председавајући Комитетом за финансијске услуге Представничког дома (House Financial Services Committee) отежавао је настојања да се ограниче америчке инвестиције у Кину, и, у ствари, заговарао је њихово повећање. Организација некадашњег потпредседника Мајка Пенса Унапређивање америчке слободе (Advancing American Freedom) наводи да би се омогућавање већем броју породица из радничке класе да буду квалификоване за пуни порески кредит на децу претворило „у још један програм државе благостања“. Страначка фракција која је против Доналда Трампа провела је осам година у ковању планова да се врати на позиције моћи, само да би се окупила иза Ники Хејли, есенцијалног заговорника анти-владине, про-глобализацијске идеологије коју су већ одбацили страначки гласачи.
Обећање – и нужност – да више популистички начин вођења економске политике добије замајац у Сједињеним Америчким Државама јесте да се другачије бира на свим овим фронтовима. Сам Трамп на један несавршени начин представља овај покрет, најчешће тако што одбацује поставке старог режима. Попут земљотреса који је изазвао померањем тектонских плоча америчке политике, он је пореметио велики договор. И потресањем постојећих структура до њихових самих темеља, он је оголио и обрушио оне које су застареле или лоше изграђене. Али његов начин деловања није градитељски.
Но када погледате према хоризонту, ка следећој генерацији конзервативаца који су спремни да предводе пост-трамповску Републиканску странку видљиве су назнаке могућих драматичних промена. Група младих сенатора, које предводе Марко Рубио, Џ. Д. Венс, Џон Холи и Том Котон, изнели су бујицу предлога током последњих неколико година за преобликовање глобалне трговине и супротстављање Кини, поновну градњу домаћег производног сектора, ублажавање еколошких ограничења индустријском развоју, спровођењу закона о имиграцији и умањењу прилива ниско плаћених радника у земљу, обесхрабривању спајања компанија и агресивнијем опорезивању компанијског откупа акција[IV], преусмеравању ресурса са високог образовања на каријерне путање које нуди предуниверзитетско образовање, обезбеђивање финансијске помоћи директно радничким породицама уместо кроз субвенције за старање о деци и тако даље. (Моја организација је радила са свом четворицом законодаваца на широком опсегу различитих предлога). Они су се придруживали штрајкачким колонама, инсистирали су на повећању минималне зараде и захтевали су строжу регулацију железничког саобраћаја. Није случајно да су господа Рубио, Венс и Котон привукли пажњу јавности као могући потпредседнички кандидати уз Доналда Трампа[V].
Постоје области узајане сагласности са Демократама које представљају огромне могућности за даљи напредак –и већ су довеле до неких двостраначких законских иницијатива – али позиције конзервативних реформиста о имиграцији, клими, образовању и породичној политици упућују на другачији скуп приоритета. Они такође упарују ову економску агенду са неодступним патриотизмом и традиционалнијим гледиштима на спорна питања као што су вршење полицијске власти, расне преференце и учешћа трансродних спортиста на такмичењима.
Две нити се провлаче кроз ову више популистичку, конзервативнију економију, које нуде најбољу наду за обнову онаквог капитализма који прво и превасходно служи просперитету, слободи и безбедности америчког народа. Прва нит је стварање продуктивног тржишта, што почиње признањем да су многа тржишта све само не продуктивна. Кључ за капитализам, како је Адам Смит приметио својом метафором невидљиве руке, јесте да приватни делатници који настоје да остваре сопствене интересе могу да делују на начине који поспешују и остварење јавног интереса. Смит је био прилично јасан: да би невидљива рука деловала капиталисти морају да буду склонији „подршци домаћој у односу на страну индустрију“ и да „усмеравају ту индустрију на такав начин да њени производи могу бити од највише вредности“, што ће такође „обезбедити доходак и запослење највећем броју људи у њиховој сопственој земљи“.
Ово су суштински важна ограничења која савремени економисти као да вешто пропуштају. Када виши, лакши профит може да се оствари премештањем производње у државе које експлоатишу раднике или довођењем страних радника који ће пристати на ниже плате у једној земљи, корпорације ће управо то учинити. Када највша компензација одлази штекулантима са Волстрита и онима који развијају адиктивне алгоритме друштвених мрежа, пословни таленти који највише обећавају определиће се управо за те каријере. Који се удео дипломаца са најпрестижнијих колеџа Ајви Лиге опредељује да своје таленте посвети занимањима која ће побољшати продуктивност, и тиме потенцијале за зараду, онима без факултетског образовања, или за стварање нових динамичних предузећа у областима које грцају? Не би требало да изненади како се раст продуктивности нужан за раст плата успорио и, у производним секторима, заузео негативни тренд, те да дугорочни образац америчког економског развоја према којим су сиромашније области хватале прикључан са богатијим областима више не важи.
Трагедија, али истовремено и добра вест, јесте што ови трендови нису неизбежни. Они представљају будаласте политичке изборе, што значи да можемо да одаберемо другачије. Уместо глобализације која оставља по страни раднике као непродати инвентар и која је опустошила заједнице, можемо структурисати нашу трговинску и индустријску политику како бисмо обезбедили пут до профита преко домаћих инвестиција које стварају продуктивна радна места широм земље. Уместо што допуштамо мигрантима да илегално улазе у земљу и да их послодавци искоришћују можемо да спроводимо наше законе строго и да додатно ограничимо ступање слабије квалификованих радника на тржиште рада те тако принудимо послодавце да понуде добре, високо продуктивне послове америчким радницима уместо да таква радна места поткопавају.
Финансијски сектор се и даље шири, плате и профити и даље расту, а опет моје истраживање је показало да стварне инвестиције слабе. То није капитализам који би прослављала било која кохерентна економија. Неки лидери на десници сада су се придружили онима на левици у заговарању да ексцеси капитализма морају да се обесхрабрују, регулишу, опорезују и можда чак и забране.
Друга нит која се протеже кроз ову нову конзервативну економију јесте подршка заједницама. Људи се ослањају на институције око њих, почев од својих породица, да их обликују као продуктивне грађане, да им помогну да изграде пристојне животе и да их припреме да подижу своју сопствену децу. Али управо оним Американци којима је најпотребнија подршка заједница она недостаје. Елитистичко разумевање подршке породицама усредсређено је на плаћање родитељског одсуства и субвенција за чување деце што је усмерено према оптимизацији каријера и аранжманима који воде увећавању бруто домаћег производа у које су укључени сви родитељи у радној снази. Одговарајућа породична политика, како сада предлаже низ различитих републиканаца, усмериће средства непосредно према запосленим породицама како би им помогла око трошкова подизања деце и допустила им да уреде своје животе како њима одговара. Јавно образовање, исто тако, требало би мање да се усредсреди на попуњавање путање од средње школе преко факултета до каријере што је корисно малом броју људи, а више ка побољшавању низа различитих каријерних путева којима се креће већина људи.
Друга кључна институција су раднички синдикати. Организовани рад може да буде животна снага која даје радницима моћ на тржишту рада, представљање на послу и подршку у заједници. Нажалост, у Сједињеним Америчким Државама, раднички покрет сада често делује као сила прогресистичког политичког активизма, који нема везе са приоритетима већине радника, што можда помаже да се објасни зашто скоро три четвртине потенцијалних чланова синдиката каже да би били склонији радничкој организацији која је усредсређена само на питања повезана са условима рада у односу на оне организације које би биле укључене и у националну политику. Неки конзервативци су остварили напредак радећи директно са мање политички опредељеним синдикатима и предлажући алтернативне облике представљања који би могли да уведу радничке представнике у корпоративне одборе или да охрабре погађање на нивоу читавих индустрија уместо борбу од компаније до компаније.
Током 2023. године, у САД је забележено 81.000 смрти од предозирања опиоидима. Други облици предозирања наркотицима расту још брже: фатална предозирања кокаином су се ушестручила током претходне деценије. Забележено је тридесет хиљада овим случајева. Број смрти изазваних психостимулантима се удесетостручио и досегао бројку од 36.000. Када се све ово узме у обзир стопа смрти од предозирања наркотицима у САД је слична смртности изазваној претераном конзумацијом алкохола у Русији током деценије након колапса Совјетског Савеза.
Да ли су америчке елите способне да виде даље од својих сопствених склоности? Могу ли да признају да оно што сматрају вредним није најбоље за све – без обзира на натегнута образложења? Њихов тренутак одлуке – реакција на аутомобил који им иде у сусрет – изгледа да се неумитно примиче. Излаз је доступан, али само уколико одлуче да се према њему и упуте.
Извор: Њујорк Тајмс
[I] У питању је израз који је употребио председснички кандидат Барак Обама 2008. године на окупљању донатора кампање у Сан Француску: „Можете да одете у те мале градове у Пенсилванији и, попут многих другим сличних градова на Средњем Западу, послови су ишчезли сада већ двадесет пет година и ништа их није заменило. И они су прошли кроз Клинтонову администрацију, и Бушову владу и свака наредна влада је говорила да ће обновити ове заједнице али то није учинила. И не би требало да изненади што су постали огорчени, и што се чврсто држе свог оружја или религије или антипатије према људима који нису попут њих или антиимигрантских осећања или су расположени против трговине како би објаснили своју озлојеђеност“. Израз је постао нечувен попут израза „basket of deplorables“ (корпа озлојеђених/презрених) који је употребила Хилари Клинтон у септембру 2016. да опише „барем половину“ гласача Доналда Трампа.
[II] Овај чланак објављен је пре него што је 21. јула амерички председник Џозеф Бајден објавио да неће тражити реизбор.
[III] У питању су државе где је разлика између републиканског и демократског кандидата довољно мала да је упитно ко ће победити на председничким изборима; попис ових држава је променљив; на претходним председничким изборима 2020. године међу ове државе убрајане су Флорида, Ајова, Аризона, Џорџија, Мичиген, Минесота, Невада, Северна Каролина, Пенсилванија, Охајо, Тексас и Висконсин; испоставило се да је у појединим разлика у корист неког од кандидата већа него што су наслућивала истраживања јавног мњења (Тексас и Флорида у корист Доналда Трампа); изузетно мала разлика била је у Аризони, Висконсину и Џорџији а нешто већа у Пенсилванији и Мичигену у корист Џоа Бајдена; верује се да ће ово бити кључне државе за исход овогодишњих председничких избора.
[IV] У питању је откуп деоница/акција компаније од акционара/деоничара како би умањила њихову количину на слободном тржишту те им увећала вредност.
[V] Као кандидата за потпредседника Републиканске странке Доналд Трамп је одабрао Џ. Д. Венса, сенатора из Охаја.
