Књига „Небо, тако дубоко. Писма за Тару“ Весне Капор јесте кратак лирски роман, мање од стотину страна, али који се не може прочитати у једном даху. Густина наративног текста аналогна је густини пјесме, и то елегије, тужбалице, која успорава дисање, као да би иза сваког пасуса читалац требало да уздахне, да преиспитата зашто ријечи и фразе матерњег му језика немају више свакодневно значење.
Тема овог романа је туга, као душевна супстанца што увезује смрт и љубав. Зато би као идеалан мото, што сажима основну идеју Веснине књиге, могле да стоје ријечи Данила Киша из „Горког талога искуства“:
Са становишта вечности све је безнадежно. Али, као што је Јонеско недавно рекао: постоје два велика метафизичка ослонца, љубав и смрт, они су супстанца наше егзистенције и књижевност нам помаже да их будемо свесни.
Туга „која од свега ослобађава“ (Црњански, „Пролог“) само дјелимично одговара атмосфери овог „Неба“, туга која романтичарски кокетира с чежњом баш нимало није присутна.
Овдје је ријеч о тугама што остану након одласка ближњег бића са овог свијета, о тугама што згушњавају вријеме до тачке смрзавања. Све ријечи свијета тада постају средство које означава само једно име ‒ име бића којег више у свијету нема, осим у памћењу и крвотоку оних што знају да туга изван љубави није могућа. Туга је екслузивни производ љубави – а она се шири као лепеза у „Писмима за Тару“, у ријечима: „слутња“, „дрхтање“, „разарање“, „чекање“, „молитва“, „бдења“, „стрепња“, „нада“… Једино ријеч „смрт“ у овом „Небу“ ниједном није изречена, јер: Има сеоба. Смрти нема.
Књигу „Небо, тако дубоко“ одликује фрагментарност, што има вишеструку функцију. С једне стране, у том специфичном парцелисању текста, „исцјепканости“ наратива, уз пребогато интерпункцијско парцелисање реченица, мада из уз примјену неких пјесничких (звучних) фигура, профлише се веома сугестиван лирски ефекат, који, бивајући досљедно остварен на нивоу романа у цјелости, наводи заиста на помисао да је овдје прије ријеч о некој пјесми, елегији или тужбалица, што се сâмом ауторском вјештином преметнуло у једну причу; као да се некаква прапјесма, исконски крик, провуко кроз наративни филтер, како би се пригушила патетика која би, вјероватно, била неподношљива за сензибилитет савремених читалаца. Такво пјесмословље омогућава да се фрагментарност текста увезује као музичка комопзиција. Уосталом, роман „Небо, тако дубоко“ и јесте осмишљен као полифонија, као наратив који се регулише у партитури више гласова. „Свој глас приповедач“, запажа Ана Гвозденовић, „уступа најчешће Тариној мајци, али и оцу, затим бившем момку, свештенику Тоду и, условно, самој девојци – трагичној јунакињи“.
С друге стране, полифонијска структура, односно, фрагментарност текста, на дубљем нивоу сугерише или доприноси атмосфери дезинтегрисаности сваког субјекта, сваког „говорника“, сваког јунака, сваке наративне перспкетиве. Како је уочио и професор Мило Ломпар, дезинтегрисаност или фрагментарност овог текста уноси:
један од најдраматичнијих момената наше књижевности и дубоко погађа наш савремени тренутак. Реч је о томе да у највећем броју писама мајка пише ћерци која умире. Тај моменат је далекосежан, јер он овој фрагментарности, овој расутој свести даје једну непролазну тачку. Тиме се аутор суочио са прилично великим проблемом наше садашњице. Наша садашњица је битно фрагментизовала човека, битно је раскинула његове друштвене и природне везе. И онда чињеница смрти има драматичан ефекат, утолико што она, указује на то да нема тог оквира у који бисте ви могли уклопити људску смрт. То је битно за епоху фрагментизованог универзума у коме живимо. Јер у граничним ситуацијама људског постојања, а смрт то јесте, видимо апсолутну самоћу људскога бића. Као што речима не можемо да обухватимо смрт, тако готово да не можемо комуницирати ни са најближима.
Фрагментарност, дакле, не морамо тумачити само из перспективе књижевне епохе или времена у коме живимо, већ можемо о томе размишљати имајући у виду перспективу сâмих јунака Весниног „Неба“, перспективу њихових психоемотивних стања, ако се може рећи тако, перспективу распарчаних душа. Сви јунаци овог романа су, заправо, носиоци трауме, трауматичног губитка. Зато је њихов доживљај времена згуснут, замрзнут. Зато се њихово трауматично искуство не може испричати, осим у естетским, пјесничким формама и формулама које и саме функционишу као носиоци, топоси (о) неизрецивости.
Милорад Дурутовић
