Piše: Đorđe Pisarev
Nije li još stari dobri Ezop, s kojim se budući strastveni ljubitelji književnosti susreću još u ranim godinama života, koristio uvreženo mišljenje o osobinama životinja da bi pričao o ljudima, i obrnuto, a na našim balkan-terenima sa time nas upoznao vredni i savesni Dositej, pomažući nam tako da sačuvamo put po civilizajskim tračnicama?
Nismo li, uostalom – svako od nas – preboleli razdoblja i faze gotovo manične, ali i prijatne opsednutosti čitalačkom groznicom koja je nužnu hranu pronalazila u starinskim pričama o mitološkim bićima, svejedno sad već s kog kraja (ne)otkrivene planete pristizale?
Na kraju, nisu li nam poznate priče u kojima su pomešani junaci iz “ljudskog” i životinjskog sveta, ratujući, zasmejavajući ili izazivajući ljubav ali i tugu u srcima čitalaca koji zapravo i ne razlikuju vidove realnosti, pa baš kao što im se dešava da suze rone nad sudbinama ljudi, književnih junaka, to isto im se dešava i sa životinjama kao književnim junacima i to, budimo (gotovo) realni, često se uspešnije saživljavamo sa junacima koje je pisac izmaštao, nego sa onima prepisanim iz stvarnog sveta?
Alisa trči za zecom da bi se našla u čudesnom svetu druge realnosti, Doroti biva odnesena tornadom, a tu je određenu, ranopravnu ulogu odigrala i jedna maca, a mačke se istrajno šunjaju i stranicama proze Nila Gejmena. Jedna obitava kod Černoboga, ubice krava iz gradske klanice, jedna ga leči u američkom Egiptu, u maloj gradskoj mrtvačnici (“Američki bogovi”), a mačke u “Nikadođiji” služe pacogovornicima kao hrana: “Ona se letimično osvrnu ka drugoj strani prostorije. Pa opet pogleda u Ričarda. Ponovo se osmehnu.
Razgovori o književnosti, Mangel i Borhes: Mythos, Hronos, Topos.
’Voliš mačke?, reče.
’Da’, reče Ričard. “Stvarno volim mačke.’
Anasteziji kao da je laknulo.
’Oćeš butkicu?’, zapita. ’Ili grudi?’”
Vini Pu, junaci iz čudnog sveta u Luisovim knjigama o Narniji, ljubimci u franšizi o Hariju Poteru, zmajevi kod Martina, smešne zverčice iz Alisinog sveta, “Pacolovac” Aleksandra Grina, hej, Tom Telehen!
Pa zar nije i grof Monte Kristo, zaboravljen godinama u dubokom ponoru robijaške izbe imao pacova – ljubimca, zar nisu, bar u književnoj fikciji, robijaši koji su davno ostavili nadu za sobom, vaskrsli, to jest pobegli na svetlost dana (novog života) tako što im je miš, pas ili ko već doturio ključ od ćelije (ili se to dešava, ipak, samo u crtanim filmovima?)?
Tarzan na svoje morske pustolovine u čamac uvodi životinje sa ogromnim, gotovo nesavladivim međusobnim animozitetima, poput gorile i leoparda, a kako uostalom glasi ona dosetka – zadatak “sa bradom” kada treba u istom plovilu sa ostrva prevesti i vuka i koze, a da niko ne bude pojeden, čak ni pastir?
Poznato je da i svaki Robinson, koji je izmišljen da bi pokazao da čovek ostavljen na pustom ostrvu može da preživi i ostane normalan iako je izolovan od ljudske zajednice, mora da ima bar svog Petka, što je pomalo dosadno i nedosledno, ali zato i vrlo voljenog psa, koji ga zbog nesrazmere po godinama življenja obično ostavi u suzama kada mu istekne životni vek, a ako ne psa onda bar papagaja sposobnog da izgovori nekoliko polurečenica, jer je nužno, a to zna svako kome je dozvoljeno da iole pretenduje na profesiju pisca, da će glavna tema, u ovom slučaju usamljenost, biti bolje podcrtana ukoliko se sameri u odnosu na Drugog, pa makar to bio i običan papagaj (ptičjeg mozga).
Katalog upotrebe životinja kao književnih junaka od strane pisaca nema ograničenja i vrlo je raznovrstan. Kod Kiplinga (Knjiga o džungli) su važnost i značaj ljudi i zveri ravnopravno podeljeni, Lesi se uvek vraća (ljudskoj) kući, Aska i vuk igraju svoju igru u svetu u kome i nema ljudi, Bambijeva vrsta je žrtva zlih ljudskih pojedinaca, a pakleni mag depresije Orvel iskoristio je životinje da bi pokazao kakve se sve loše, negativne osobine kriju u čoveku, iako nije sve tako crno, ni za ljude ni za zveri, a da je njihova večita sudbina na ovoj planeti, planeti Zemlji, koju već toliko vremena zajednički dele, češće na štetu životinja a u korist ljudske rase, može da se pročita i u večitom književnom klasičnom delu, ne naravno Apulejevom “Zlatnom magarcu” ili “Preobražaju” Franca Kafke, nego u romanu Ričarda Baha “Galeb DŽonatan Livingston”.
Izvor: Dnevnik.rs
