Cреда, 11 феб 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Слика и тон

Ђорђе Матић: Звук времена

Журнал
Published: 23. децембар, 2024.
Share
Младен Јагушт, (Фото: Данас)
SHARE

Пише: Ђорђе Матић

Маестро Младен Јагушт свој најпрепознатљивији потпис оставио је уз апсолутно најзначајнија дјела српске и православне духовне музике и за мене један је од симбола „мога“ Београда.

У давна, у сваком погледу чеднија времена, знатан дио моје генерације који је одрастао у другачијој идеолошкој и друштвеној атмосфери био је обиљежен и нарочитим културним и идентитетским изборима. У њима је музика – што је углавном била синегдоха за рокенрол – играла огромну, управо највећу улогу, посебно она што је настајала на „осовини“ два највећа града, Загреба и Београда. У споју прве одређености, шире друштвене дакле, и уже, личне и културне, већина нас одавде наравно није имала појма о мање видљивим, а уписаним културним и идентитетским кодовима. Но, понекад би се догодило да нека важна геста и догађај покрију, или боље – открију – нешто суштинско из оба поља, а с тиме и нешто дотад несвјесно, неупознато, још недовољно промишљено и доживљено.

Тако, сад већ давних осамдесетих, за једне од уобичајених и спонтаних „културних размјена“ наша два града, у сталној потрази за новим музичким изазовима и догађајима на музичкој, што ће рећи рокерској сцени, добио сам изненађујући дар.

Док сам по обичају одсједао код свог београдског доброг пријатеља, његови родитељи – стари му је иначе био познати музичар – поклонили су ми „бокс сет“ винила, четири плоче у издању ПГП РТБ-а, укоричене у отмјен, али импресивно и строго сведен омот албума на чијој предњој страни није било никакве илустрације. Красио га је само једноставан слог, златна ћирилична слова на тамној бордо позадини: с врха, верзалом писало је „Стеван Мокрањац, Руковети, Литургија, Опело“, па испод тога „Хор Радио Телевизије Београд“, и на крају име „Младен Јагушт“.

То је био први свјестан и драматичан сусрет с музичким насљеђем Стевана Стојановића Мокрањца, највећег српског класичног композитора, као и први, кључни, сусрет с нашом духовном музиком. Чудествена, сублимна, и за невјежу помало плашећа, потресна дјела изводио је голем и звучно потпуно нестваран збор, хор који је тонски понирао у дотад непознате, несхватљиве дубине и уздизао у целестијалне висине унутар истих дијелова композиција, изнад свега оних литургијских, а онда и „ставака“, односно, тада новом ријечју, „руковети“.

Све заједно водио је и на окупу држао, складно, као огромну, савршено изведену грађевину, диригент који је равнао хором, суобликујући монументални звук као што би кипар извајао скулптуру створену у зраку, у етеру, сачињену једино од поретка нота у времену.

Тај умјетник, диригент, звао се Младен Јагушт – име с омота плоче и од тог трена за дуго времена једна готово митска фигура у мом културном имагинарију. Требало је пуно времена да би се, и тек након свега, напокон више сазнало и о стварној личности овог умјетника и његову животу, баш као и с бројним другим из тога „аналогног времена“. А времена је заиста прошло много, ако ћемо бити додатно иронични: ових дана, наиме, маестро Јагушт напунио је невјеројатних стотину година. С том фантастичном обљетницом, и на радост наше културе, подсјећало се по медијима на биографију маестрову, на чињенице познате и оне домало непознате. И једне и друге данас говоре сасвим друго у односу на вријеме првог сусрета с диригентовим радом. Неке од њих звоне још топлије, присније и разумљивије, онако како су и друге важне спознаје дошле, истовремено или сукцесивно. Друге пак јављају се у тону запањујућих импликација, личних, али из тога заправо ширих, хисторијских управо. Тај је тон богат иронијом која многима измиче, и хладноћом којом нам се хисторија овђе често умије насмијати у лице. Почевши већ у односу на очито, на ово чиме смо почели, и што разумијевамо све заједно боље тек кад је дошло с временским размаком и кључним, а изненађујућим сазнањима. Маестро Јагушт, умјетник који је свој најпрепознатљивији потпис оставио уз апсолутно најзначајнија дјела српске и православне духовне музике, као и оне баштинске („Руковети“, за које је материјал Мокрањац бирао из народног израза, давши му класичарску хармонизацију) – и за мене један од симбола „мога“ Београда – рођен је 10. 12. 1924. (!). У Суњи, од свих мјеста, градићу у близини Сиска. У тој, стољећима измијешаној опћини нема међутим фамилија и људи с тим ријетким и необичним, тешко одредивим презименом: највише их је, старином, у Загребу и околици. Како год, млади Јагушт, син из трговачке обитељи, због очевих је послова као дјечак стигао у Крагујевац, гдје и одраста, у миру и обиљу, а као рано показани музички талент води два збора, православни и католички, учећи и развијајући се као музичар. Све до фаталне 1941. Након окупације, невјеројатним сплетом судбине измиче страшном злочину над ђацима у Шумарицама, гдје је остао скоро читав његов разред.

Након тога још један, другачији преокрет, на први поглед необјашњив из претходнога, из трагова и знакова идентитета који, посебно с нашега очишта, стварају претпоставке, логичне, но сасвим криве: обитељ се 1942. враћа у Сисак. Ту је Јагушт завршио гимназију и самом том чињеницом дао одговор на једно неизречено питање.

Након рата у Загребу уписује Музичку академију и дипломира на диригентском одсјеку. Фасцинантно: након што је постао диригент Коморног збора Радио Загреба и корепетитор у Опери ХНК, гдје је дебитирао „Травијатом“, био је један од оснивача и први диригент Академског пјевачког збора „Иван Горан Ковачић“. Кад се 1957. преселио у Београд, равнао је збором и оркестром Дома ЈНА, и онда добио мјесто директора Опере и Балета СНП у Новом Саду. У Загреб се више није враћао.

И поред толиких деценија у Београду, себе је сматрао Крагујевчанином. Остало су говорила дјела. Симфонијски, оперни и нарочито зборски репертоар који тражи другачију врсту диригирања, стотине снимака, безбројни концерти, изведбе, гостовања. Строгост у припремама, „незгодан“ карактер, жесток хумор. И приватни, сасвим дискретан живот умјетника: склад обитељи, љубав према сликању, склањање у природу, скроман, повучен живот. Кажу да се маестро клонио јавности и јављао се само за њега важним поводима. Нека буде тако и кад говоримо о њему: ово је такав повод, ако иједан.

Али није све у силној (сто)годишњици. Чак ни у дјелу. У ова сулуда, поново махнитајућа времена, а уз крај године, кад се сабирају и одузимају ствари, важне и неважне, кад човјек, сам и као дио заједнице, покушава од свега што је нетом прошао нешто и научити и закључити – прича о Младену Јагушту порука је и за нас: посвећеност позиву и професији, тражење хармоније, кад треба и кроз сукоб; снага индивидуе али и заједништво, важност неуспоредиве традиције која се регенерира сваким досљедним, одговорним, промишљеним читањем без предрасуда и ограничења; сама важност културног канона, самопоуздање које долази из разумијевања властите културе, њене прошлости и полицентричности, виталност и хумор усупрот тешкоћама; преданост, пожртвовање, ширина. И дуговјечност наравно.

Нека нам на тим почелима и врлинама буде грађена и долазећа година. И нека нам је боља.

Извор: П- Портал

TAGGED:Ђорђе МатићКултураМладен ЈагуштМузикаП ПорталУмјетност
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Павле Симјановић: Две гадуре по цени једне
Next Article Дадо Ђурић: Jа сам копиле Гогољево

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Стеван Раичковић: Пут у равницу

Пише: Стеван Раичковић О дуго нам трепери пред оком Пут дуг и жут од јаре.…

By Журнал

Јанис Варуфакис: Будућност банкарства

Ова банкарска криза је другачија. Заправо, садашња криза је много дубља од оне из 2007-08.…

By Журнал

„Европа сад” добио подршку Ђентилотија

Пројекат “Европа сад” добио је подршку европског комесара за економију Паола Ђентилонија, саопштили су министри…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Слика и тон

Бранислав Предојевић: Култна рок књига преведена на српски – Живот и дјело мистериозног виртуоза

By Журнал
Слика и тон

Мила Стојановић: Ослобађање деце из виртуелног света

By Журнал
Други пишу

„Писац за столом“ и „Крунисање цара Душана“: Како су се важно Ван Гогово дело и „патриотска икона“ нашли у Београду

By Журнал
Слика и тон

Коло српских сестара: Помоћ породицама на Косову и Метохији

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?