Пише:Павле Симјановић
Британска документаристкиња Рене Најт, тада запослена на ББЦ-ју, 2015. године је објавила свој први роман наслова Дисклејмер (српски издавач Лагуна, исте године). Преводитељки романа Татјани Милосављевић – стручној и креативној, а није је мрзело ни да додаје за побољшање општег читаочевог образовања корисне фусноте – проблем је задао наслов, пошто дисклејмер, реч која добро звучи у изворној, енглеској верзији, значи одрицање од одговорности и односи се на натпис на почетку дела. Попут, рецимо, навода „Ова је серија драмска интерпретација стварних догађаја“ са шпице Сабље коју немам намеру да гледам – можда ме покушају натерати, али борићу се – због медија на којем се приказује. На концу је, вероватно уз уредничку асистенцију, одабрано Разоткривање које заиста звучи „насловски“ али појефтињује целину, због чега ћу до краја текста о овогодишњој телевизијској екранизацији (Епл ТВ+; аутор Алфонсо Куарон) користити изворни наслов Дисклејмер.
Структурно се удаљавајући од нешто линеарнијег романа, серија започиње сценом двоје младих Британаца који, безбрижни и за свежу везу очекивано страствени, воде љубав у купеу воза, на путу за Рим. Ентеријер, знан нам из југословенских возова што и даље поносно саобраћају на не тако поносној прузи Београд – Бар, указује да смо се вратили пар деценија у прошлост, а девојчина љубичаста коса нам „мирише“ на 90-те. Ваља обратити пажњу на предивно небо у трећем плану, иза староримских аквадукта, а затим размислити и зашто се прва сцена окончава агресивним монтажним поступком који ће Куарон – иначе Мексиканац који од 2000. године живи у Лондону; британске класне теме нису му стране – употребљавати кад год нас буде водио ка прошлости (тј. скоро кад год, што је такође битно). Први скок у садашњост доноси вече доделе награда за ангажоване документарне филмове, где Кристијана Аманпур, водитељка свечаности, вели: „Будите опрезни када се ради о наративу и форми. Њихова моћ нас може приближити ка истини, али наратив и форма такође могу бити и оружја манипулације.“ Не улазећи у то да ли нас и зашто Аманпур иритира, као и да је можда помало лицемерно да управо она изговара ове мудре и тачне речи, морамо се задржати на чињеници да је она општепознато стварна особа, и да је за преноситељку првих битних реплика серије Дисклејмер одабрана искључиво из тог разлога. Следеће лице које посматрамо је добитница награде, истраживачка новинарка и документаристкиња Кетрин Рејвенскрофт, за чији први крупни план Кејт Бланчет бира своју најхладнију и најужаснију фацијалну еманацију. Знамо како то уме да заледи крв у жилама, наравно да још боље зна Куарон, а најбоље сама Бланчет, што значи да смо формом од почетка усмерени ка мржњи према главној јунакињи.
Наратив који је Аманпур помињала, уз њега и класни контекст, само додају нашу нетрпељивост. Кетрин поштом или на неки други начин којег се не сећа – жена је то са бележницом испуњеном обавезама и пројектима – добија невелики роман наслова Потпуни незнанац (или је боље Савршени незнанац?; у оригиналу je The Perfect Stranger, а има и дубљег смисла). После пар прочитаних поглавља схвата да је главна јунакиња заправо она, те да аутор романа, родно скривен иза иницијала, зна детаље трауматичног греха који је починила у прошлости. Имена ликова јесу промењена, али роман је посвећен извесном Џонатану, стварној особи са којом се десило… нешто. Роман бива послат и сину и мужу који немају појма да код њихове мајке и супруге изазива онтолошки немир, и свиђа им се; „Главна јунакиња је тотална гадура, и на крају је добила оно што је и заслужила“, каже син.
Но, да видимо какви су Кетринини укућани? Муж Роберт (Саша Барон Коен) је адвокат који води кровну организацију задужену за легалне оквире финансирања НВО-ова. Имућан је, разуман, а у роману је истакнуто и да је члан Лабуристичке партије (наравно да не би могао бити мрски торијевац). Саша Барон Коен га, екстремно интелигентан какав већ јесте, тумачи на начин да га не подносимо – његову смиреност, његов племенити посао, његове узане панталоне и мокасине ношене без чарапа. Син Николас (Коди Смит-Мекфи) је, пак, конципиран тако да, поново, подвуче нашу мржњу према Кетрин; не толико и према његовом оцу са којим се добро слаже и комуницира, ако се трансфери Челзијевих играча и тренера могу сматрати вредним разговора одраслих људи. Јер, Николас који има двадесет пет година јесте одрастао, а такође је и ходајућа срамота за своје родитеље. Ћутљив, без пријатеља, без завршене средње школе, најнижи радник у великој продавници технике који станује у одвратном студентском ћумезу где он једини није студент. Ако са мајком има хладан однос пун ћутања и неразумевања, онда она мора бити и главни кривац за његов јад? Свакако није ментално лимитиран, што значи да се током одрастања морало десити нешто што је условило чини се непоправљиви карактерни квар? Као сасвим мали дечак је био прилично живахан и радознао, кажу.
Немојмо, на крају, заборавити да апсорбујемо ни Кетринино радно место, технохипстерску истраживачко-продукциону редакцију где је све кул и „кежуал“, у старој згради у центру града реновираној на тај начин да је сачувала свој едвардијански шарм, са радним столовима и лаптопима у великој просторији без зидова, у чијем ћошку можемо уочити стони фудбал. Кетринина асистенткиња је млада Корејка рођена у Лондону, са амбицијом да у пуној мери искористи своју почетну позицију крчећи у црним адидас патикама пут до еснафског врха. Како их само све мрзимо, осим јадног Николаса, жртве својих родитеља и окружења у којем је рођен…
Што нас коначно води до нашег хероја, уништитеља тог грозног света – или драмски конкретно, још грозније особе која га репрезентује. Сетимо се Хичкокових заводљивих ђаволака, ујка Чарлија из Сенке сумње или Бруна Ентонија из Непознатог из Норд експреса, и бићемо на трагу односа који успостављамо са Стивеном Бриџстоком (Кевин Клајн, предивно заигран до саме границе рушења гледаочеве илузије стварности). Ипак, горепоменути негативци били су јасније усмерени против целог тривијалног универзума, док је Стивен, удовац којем је син трагично настрадао, кренуо да уништи живот очигледној гадури, посредно се обрушивши и на цео њен свет. Успут, одлична глумица имена Лејла Џорџ – ћерка Грете Скаки и Винсента Д’ Онофрија; Википедију би требало укинути – која тумачи тридесетогодишњу Кетрин (добијамо, такорећи, две гадуре по цени једне) из прошлости додаје доминантни зачин Стивеновој опсесији, а посебно се истиче готово антологијска сцена у којој вербално силује стидљивог деветнаестогодишњака терајући га да јој призна шта би све радио са Кајли Миноуг.
Дисклејмер је трилер без присуства полицијских службеника, што значи да је обмана превасходно психолошка. Врло брзо гледалац мора почети да предвиђа природу преокрета, чија дидактичност ће се испоставити друштвено тачном али драмски сплашњавајућом. Свеједно, у манипулативној форми је кључ ужитка, и када бисмо имали времена за губљење не би било бесмислено поновити гледање серије са акцентованом концентрацијом према сценаристичким и глумачким поступцима. Произвођачи српског телевизијског садржаја би морали да је погледају макар једном (уз посебно обраћање пажње на одсуство полиције која је, код нас неизбежно приказана у имагинарној форми, убица реалистичности сваке српске серије), а сада би требало да се зауставим пошто ми делује да сам на путу да вас манипулацијом доведем до закључка да се ради о ремек-делу.
Извор: Радар
