Пише: Нина Гавриловић
Заваљена у седиште биоскопске сале овог понедељка сам, по први пут у паклених пар дана осетила мир. Неиспавана сам чкиљила у огромно платно Дома омладине на којем су Слободан и Даринка седели и кусали ручак. Нисам имала никаквог избора него да се пренем из свог живота и загледам у њихов. Обузео ме порив да се у сред пуне сале изујем. Ушла сам, заправо, у њихову дневну собу.
Документарац „Како бити Слободан“ је у паралелном универзуму „ријалити“ какав треба да се емитује у прајм тајму. Стварност толико искрена да се данас чини као фикција. Редитељ Никола Полић је унео камеру у кућу породице уметника Слободана Ковачевића и пустио камеру да снима док укућани нису заборавили на њу. Полако кадар испред вас престаје да буде филм и постаје упознавање. Видећете нешто што ретко срећемо у последње време – људе. Праве, огољене људе, бриљантне, поражене, неуморне и рањиве. Камера прати Слободана док у старим колима јурца и мучи се да одржи породицу, док уз осмех прима ударац за ударцем покушавајући да прода своје слике.
– Опет ништа, а? Не могу да кажем да сам очекивао, али јесам се надао, каже уметник. Како савршена реченица за живот на нашој географској дужини без културне ширине. Какав шамар истине за све наше смрвљене жеље.
Слободана су звали „српски Вазарели“, само да га после када је уметност постала „аут“ уопште не би звали. Дела су му тако ефектна да вам је потпуно јасно да би та платна ван Србије могла да му зараде хацијенду са погледом на виноград или бар неки бруклински стан у поткровљу. Овако, поткровље његове куће је на периферији Београда у којем ради као достављач брзе хране. И слика. Руча. Васпитава децу. Коси траву. Живи. Смеје се, стари. Пратићете га како 20 година након прве изложбе која је требало да га лансира у уметничке висине покушава поново да привуче пажњу на своју уметност. Али то је тако споредна порука. Слободан је када се светла упале неко ваш. Неко са којим сте управо попили кафу на аутобуској станици, онако како то само странци на перону знају и испричали једни другима током тих сат и нешто оно што не можете ни терапеуту.
„Како бити Слободан“ је врхунски филм, пре свега по томе што не претендује да буде извикани документарац, какав би по свом концепту и заслужио да буде. Филм вам се напросто деси. Непретенциозан и топао, овај драгуљ „Белдоцса“ је све нас у тој замраченој огромној соби зближио. Били смо ганути тиме што нас је неко пустио у свој дом, своје мале радости и своју муку. Када је након филма породица Ковачевић коју смо гледали на платну заправо изашла на бину, људи су спонтано почели да аплаудирају таквом снагом да је бака коју смо посматрали током филма почела да плаче. Добила је овације као прима балерина Бољшој театра.
Гледати те нормалне, искрене људе како стоје пред масом која им тапше било је за мене зацељујуће искуство. Погледала сам пријатеље око себе. Имали смо мирне, тихе осмехе и сузе у очима.
„Слободан је породични пријатељ, зато сам дошао“, каже ми ортак којег сам срела пред пројекцију.
„Имам осећај као да га сада и ја познајем“, чујем себе како одговарам.
Вече се завршава тако што је породица Ковачевић са бине позвала комплетну публику код њих у поткровље. Да се нешто попије и да се подружимо. „Како бити Слободан“ разбио је четврти зид и уселио га у своју кућу, стварност и срце. Није ми се ишло у биоскоп. Два пута сам пробала да продам колеги неку другу опцију као привлачнији начин да проведемо вече. Чинило ми се да немам снаге ни за једну кап стварности преко оне која ми гори рупу у желуцу. Али ова кап није киселина него мелем.
– Опет ништа, а? Не могу да кажем да сам очекивао, али јесам се надао, каже Слободан камери. И ја, друже. И ја.
Не знам колико материјала је требало редитељу да из свакодневице једне породице успе да направи филм који је успео да умакне површинском и довео нас до суштине. Али хвала му. Хвала им свима. Те ноћи у сали сви смо били Слободан. И нико није био сам.
Извор: НИН
