Пише: Ђорђе Матић
Маестро Младен Јагушт свој најпрепознатљивији потпис оставио је уз апсолутно најзначајнија дјела српске и православне духовне музике и за мене један је од симбола „мога“ Београда.
У давна, у сваком погледу чеднија времена, знатан дио моје генерације који је одрастао у другачијој идеолошкој и друштвеној атмосфери био је обиљежен и нарочитим културним и идентитетским изборима. У њима је музика – што је углавном била синегдоха за рокенрол – играла огромну, управо највећу улогу, посебно она што је настајала на „осовини“ два највећа града, Загреба и Београда. У споју прве одређености, шире друштвене дакле, и уже, личне и културне, већина нас одавде наравно није имала појма о мање видљивим, а уписаним културним и идентитетским кодовима. Но, понекад би се догодило да нека важна геста и догађај покрију, или боље – открију – нешто суштинско из оба поља, а с тиме и нешто дотад несвјесно, неупознато, још недовољно промишљено и доживљено.
Тако, сад већ давних осамдесетих, за једне од уобичајених и спонтаних „културних размјена“ наша два града, у сталној потрази за новим музичким изазовима и догађајима на музичкој, што ће рећи рокерској сцени, добио сам изненађујући дар.
Док сам по обичају одсједао код свог београдског доброг пријатеља, његови родитељи – стари му је иначе био познати музичар – поклонили су ми „бокс сет“ винила, четири плоче у издању ПГП РТБ-а, укоричене у отмјен, али импресивно и строго сведен омот албума на чијој предњој страни није било никакве илустрације. Красио га је само једноставан слог, златна ћирилична слова на тамној бордо позадини: с врха, верзалом писало је „Стеван Мокрањац, Руковети, Литургија, Опело“, па испод тога „Хор Радио Телевизије Београд“, и на крају име „Младен Јагушт“.
То је био први свјестан и драматичан сусрет с музичким насљеђем Стевана Стојановића Мокрањца, највећег српског класичног композитора, као и први, кључни, сусрет с нашом духовном музиком. Чудествена, сублимна, и за невјежу помало плашећа, потресна дјела изводио је голем и звучно потпуно нестваран збор, хор који је тонски понирао у дотад непознате, несхватљиве дубине и уздизао у целестијалне висине унутар истих дијелова композиција, изнад свега оних литургијских, а онда и „ставака“, односно, тада новом ријечју, „руковети“.
Све заједно водио је и на окупу држао, складно, као огромну, савршено изведену грађевину, диригент који је равнао хором, суобликујући монументални звук као што би кипар извајао скулптуру створену у зраку, у етеру, сачињену једино од поретка нота у времену.
Тај умјетник, диригент, звао се Младен Јагушт – име с омота плоче и од тог трена за дуго времена једна готово митска фигура у мом културном имагинарију. Требало је пуно времена да би се, и тек након свега, напокон више сазнало и о стварној личности овог умјетника и његову животу, баш као и с бројним другим из тога „аналогног времена“. А времена је заиста прошло много, ако ћемо бити додатно иронични: ових дана, наиме, маестро Јагушт напунио је невјеројатних стотину година. С том фантастичном обљетницом, и на радост наше културе, подсјећало се по медијима на биографију маестрову, на чињенице познате и оне домало непознате. И једне и друге данас говоре сасвим друго у односу на вријеме првог сусрета с диригентовим радом. Неке од њих звоне још топлије, присније и разумљивије, онако како су и друге важне спознаје дошле, истовремено или сукцесивно. Друге пак јављају се у тону запањујућих импликација, личних, али из тога заправо ширих, хисторијских управо. Тај је тон богат иронијом која многима измиче, и хладноћом којом нам се хисторија овђе често умије насмијати у лице. Почевши већ у односу на очито, на ово чиме смо почели, и што разумијевамо све заједно боље тек кад је дошло с временским размаком и кључним, а изненађујућим сазнањима. Маестро Јагушт, умјетник који је свој најпрепознатљивији потпис оставио уз апсолутно најзначајнија дјела српске и православне духовне музике, као и оне баштинске („Руковети“, за које је материјал Мокрањац бирао из народног израза, давши му класичарску хармонизацију) – и за мене један од симбола „мога“ Београда – рођен је 10. 12. 1924. (!). У Суњи, од свих мјеста, градићу у близини Сиска. У тој, стољећима измијешаној опћини нема међутим фамилија и људи с тим ријетким и необичним, тешко одредивим презименом: највише их је, старином, у Загребу и околици. Како год, млади Јагушт, син из трговачке обитељи, због очевих је послова као дјечак стигао у Крагујевац, гдје и одраста, у миру и обиљу, а као рано показани музички талент води два збора, православни и католички, учећи и развијајући се као музичар. Све до фаталне 1941. Након окупације, невјеројатним сплетом судбине измиче страшном злочину над ђацима у Шумарицама, гдје је остао скоро читав његов разред.
Након тога још један, другачији преокрет, на први поглед необјашњив из претходнога, из трагова и знакова идентитета који, посебно с нашега очишта, стварају претпоставке, логичне, но сасвим криве: обитељ се 1942. враћа у Сисак. Ту је Јагушт завршио гимназију и самом том чињеницом дао одговор на једно неизречено питање.
Након рата у Загребу уписује Музичку академију и дипломира на диригентском одсјеку. Фасцинантно: након што је постао диригент Коморног збора Радио Загреба и корепетитор у Опери ХНК, гдје је дебитирао „Травијатом“, био је један од оснивача и први диригент Академског пјевачког збора „Иван Горан Ковачић“. Кад се 1957. преселио у Београд, равнао је збором и оркестром Дома ЈНА, и онда добио мјесто директора Опере и Балета СНП у Новом Саду. У Загреб се више није враћао.
И поред толиких деценија у Београду, себе је сматрао Крагујевчанином. Остало су говорила дјела. Симфонијски, оперни и нарочито зборски репертоар који тражи другачију врсту диригирања, стотине снимака, безбројни концерти, изведбе, гостовања. Строгост у припремама, „незгодан“ карактер, жесток хумор. И приватни, сасвим дискретан живот умјетника: склад обитељи, љубав према сликању, склањање у природу, скроман, повучен живот. Кажу да се маестро клонио јавности и јављао се само за њега важним поводима. Нека буде тако и кад говоримо о њему: ово је такав повод, ако иједан.
Али није све у силној (сто)годишњици. Чак ни у дјелу. У ова сулуда, поново махнитајућа времена, а уз крај године, кад се сабирају и одузимају ствари, важне и неважне, кад човјек, сам и као дио заједнице, покушава од свега што је нетом прошао нешто и научити и закључити – прича о Младену Јагушту порука је и за нас: посвећеност позиву и професији, тражење хармоније, кад треба и кроз сукоб; снага индивидуе али и заједништво, важност неуспоредиве традиције која се регенерира сваким досљедним, одговорним, промишљеним читањем без предрасуда и ограничења; сама важност културног канона, самопоуздање које долази из разумијевања властите културе, њене прошлости и полицентричности, виталност и хумор усупрот тешкоћама; преданост, пожртвовање, ширина. И дуговјечност наравно.
Нека нам на тим почелима и врлинама буде грађена и долазећа година. И нека нам је боља.
Извор: П- Портал
