Пише: Октавија Батлер
“Дакле, да ли заиста верујете да ћемо се у будућности суочавати са таквим проблемима о каквима пишете у својим књигама”, питао ме је један студент док сам потписивала књиге после трибине. Тај младић мислио је на проблеме какве сам описала у Параболи о сејачу и у Параболи о сребрњацима, романима који се одвијају у блиској будућности, са све више неписмених и зависних од дрога, обележеној популарношћу затвора и непопуларношћу државних школа, дубоким и све ширим јазом између богатих и свих других, као и целим спектром невоља изазваних глобалним загревањем.
“Нисам измислила те проблеме”, истакла сам. “Све што сам урадила било је да потражим проблеме које сада негирамо и дала сам им око 30 година да нарасту до сасвим развијених катастрофа”.“У реду”, наставио је младић. “Па шта је решење?” “Нема га”, рекла сам му. “Нема решења? Мислите да смо просто осуђени на пропаст?” Насмејао се као да је мислио да би то могла да буде шала.
“Не”, рекла сам. “Мислим да не постоји једно решење које би решило све наше проблеме у будућности. Нема чаробног штапића. Уместо тога, постоје хиљаде решења, у најмању руку. И ви можете да будете једно од њих ако се на то одлучите”.
Неколико дана касније стигао ми је, мејлом, примерак приче младића у новинама са његовог колеџа. Споменуо је разговор са мном, набројао неке од мојих књига и проблеме у будућности којима се баве. Потом је цитирао своје питање: “Шта је решење?” Чланак се завршава са прве две речи мог одговора, погрешно остављеним ван контекста: “Нема га”.
Жалосно лако је искривити значење, заправо слагати, тако што наведете тачан, али недовршен цитат. У овом случају је то било фрустрирајуће јер ни ја, а ни моји ликови, никада не радимо једну ствар кад размишљамо о будућности – никада не губимо наду. Заправо је и сам покушај гледања унапред да бисте разабрали могућности и истакли упозорења већ сам по себи акт надања.
Учите из прошлости
Наравно, писање романа о будућности не пружа ми било какву посебну способност да предвидим будућност. Али подстиче ме да се користим прошлошћу и садашњошћу као смерницама у кретању кроз некакав свет који, по свој прилици, стварамо. Прошлост је, на пример, пуна циклуса који се понављају и у њима се смењују снага и слабост, мудрост и глупост, царства и пепео.
Учити историју значи изучавати човечанство. А ако покушавате да се предвидите будућност без учења историје исто је као да учите да читате а не потрудите се да научите абецеду.
Док сам се припремала да пишем Параболу о сребрњацима требало је да размислим како земља може да склизне у фашизам – што је нешто ка чему Америка иде у Сребрњацима. И тако сам поново прочитала Успон и пад Трећег рајха и друге књиге о нацистичкој Немачкој. Мање су ме занимале битке из Другог светског рата од предратне приче о томе како се Немачка мењала под друштвеним и економским проблемима, како су Хитлер и други тукли и заводили, како су Немци одговорили на насиље, на завођење и сопствену прошлост, као и како је Хитлер исту ту прошлост користио да би њом манипулисао.
Хтела сам да схватим како то људи сами себе морају да лажу док тихо или радосно гледају како им комшије нестају, како их пљачкају или убијају. Различите верзије овог истог ужаса су се стално понављале кроз историју. И даље се дешавају на местима као што су Руанда, Босна, Косово и Источни Тимор (есеј је објављен 2002. године, прим. прев), где год једна група људи дозвољава својим вођама да их убеде да морају, зарад сопствене и сигурности својих породица и безбедности своје земље, да победе непријатеље, те чудне друге људе који су им све до тада били комшије.
Прилично је лако приметити тај ужас када се дешава негде другде у свету или у неком другом времену. Али требало би да га приметимо овде, код куће, да га приметимо пре него што нарасте и ојача, морамо више пажње да посветимо историји.
Ово ми је дошло на кућни праг пре неколико година, док сам живела прекопута 15-огодишње девојчице чији деда ме је замолио да јој помогнем око домаћег задатка. Девојчица је писала рад о човеку који је морао да напусти Европу 1930-их година због неких људи названих – прво је оклевала, а онда изговорила реч која јој је очигледно била непозната – “нејциза?” Збунила ме на тренутак, док нисам схватила да мисли на нацисте и да не зна апсолутно ништа о њима. Историју заборављамо на сопствену штету.
Поштујте закон узрока и последице
Баш недавно пожалила сам се лекару да лек који ми је прописао има веома иритантне нуспојаве.
“Могу да вам дам нешто против њих”, рекао је мој доктор.
“Лек који сузбија ефекте другог лека”, питала сам.
Потврдно је климнуо главом. “Пашће вам лакше”.
Почела сам да се устежем. Мрзим да пијем лекове. “Не смета ми то баш толико”, рекла сам.
“Могу с тим да изађем накрај”.
“Не брините”, рекао је мој доктор. “Овај други лек делује, а нема нуспојава”.
То ме је зауставило. Апсолутно ме је убедило да не желим други лек. Схватила сам да не верујем да постоји иједан лек без нуспојава. Заправо, не верујем да можемо било шта да урадимо без нуспојава, познатих и као нежељене последице. Те последице могу бити корисне или штетне. Могу да буду незнатне, а могу да буду и вредне ризика, јер су потенцијалне предности сјајне, али су последице увек ту. У Параболи о сејачу мој лик то овако каже:
Све што такнеш / мењаш
све што мењаш / мења те
једина вечна истина / је промена
Бог / је промена
Имајте на уму угао из ког гледате
Колико комбинација нежељених последица и људских реакција на њих је потребно да би нам курс скренуло ка будућности која као да пркоси свакој очигледној тенденцији? Не много. Зато и јесте тешко прецизно предвидети будућност.
Неке од најпогрешнијих прогноза које сам видела су консеквентне варијације, од оне врсте које игноришу неминовност нежељених последица, игноришу наше мање логичне реакције на њих и просто кажу: “У будућности ћемо имати све више онога што нам тренутно привлачи пажњу”. Ако смо у добу напретка, онда ће у будућности бити још напретка. Ако смо у времену рецесије, осуђени смо на још већи јад.
Наравно, предвиђање немогућег стања сталног напретка лако може бити чин страха или сујеверне наде пре него чин немаштовитог, консеквентног размишљања. А прогнозирање пропасти у тешким временима можда има више везе са тугом и депресијом тог тренутка него са правим увидом у будуће могућности. Сујеверје, депресија и страх играју главне улоге у нашим настојањима да предвиђамо.
Тачно је и то да место на ком стојимо одређује оно што можемо да видимо. То где сам ја била када сам почела да обраћам пажњу на путовања у свемир свакако је утицало на оно што сам видела. Пратила сам свемирску трку од краја 1950-их и током 1960-их не зато што је била трка, него зато што нас је одводила са Земље, далеко од куће, у далека истраживања тајни универзума и, мислила сам, ка проналаску нових домова за човечанство негде тамо далеко. То ме је привлачило, бар донекле, јер сам била тинејџерка и почела са да размишљам о томе да одем из мајчине куће и истражујем тајне свог живота одрасле особе.
Аполо 11 је дотакао површину Месеца у јулу 1969. Пре тога сам већ отишла од куће и веровала сам да и човечанство одлази од куће. Претпостављала сам да ћемо наставити са тим, да ћемо успоставити колоније на Месецу и на крају послати људе на Марс. Те ствари ћемо вероватно урадити једног дана, али нисам замишљала да ће то трајати толико колико траје. Поука: прижељкивање не помаже у предвиђању будућности нимало више од страха, сујеверја или депресије.
Рачунајте на изненађења
Говорила сам не тако давно једној групи студената на колеџу и споменула сам страх који смо некада осећали од нуклеарног рата са Совјетским Савезом. Клинци којима сам говорила рођени су око 1980. године и једна од њих јавила се да каже да је никада није бринуо нуклеарни рат. Није веровала да тако нешто може да се догоди, мислила је да је цела та идеја бесмислена.
Није могла ни да замисли да се током хладног рата, шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година, нико није усуђивао да предвиди мирно решење из деведесетих. Сетила сам се вежби поступака у случају ваздушног напада кад сам била у основној школи, како смо клечали спуштених глава уз зидове ходника и голим рукама наводно штитили голе вратове, надајући се да ће, ако се нуклеарни рат икада догоди, Лос Анђелес бити поштеђен. Али претња од нуклеарног рата је престала, бар за сада, јер се наш главни ривал, Совјетски Савез, изненада распао. Без обзира на то колико се трудили да предвидимо будућност, увек су ту та изненађења. Једина извесна прогноза је да ће их увек и бити.
Дакле, зашто настојати да предвиђамо будућност, кад је то већ толико тешко, скоро па немогуће? Јер је предвиђање један од начина за упозорење када се затекнемо како лутамо у опасним правцима. Јер је предвиђање користан начин да укажемо на сигурније, мудрије смерове. Због тога, пре свега, што је наша сутрашњица дете наше данашњице. Нашим мислима и делима умногоме утичемо на то дете, чак иако не можемо сасвим да га контролишемо.
Ипак, најбоље је мислити о томе. Најбоље је да покушате да то обликујете у нешто добро. Најбоље је да то урадите за свако дете.
Извор: Глиф
