Пише: Џон Вајт
Тренутна ситуација у Сирији, гдје хиљаде салафи-џихадиста опасно напредују према главном граду Дамаску у изненадној и муњевитој офанзиви, има потенцијал да изазове катастрофалне посљедице, не само у Сирији, већ и широм региона који је већ исцрпљен вишком конфликата и пратећим људским страдањима.
Начин на који западни медији представљају овај шаролики скуп фанатика са средњовјековним менталитетом, који сијеку главе, као „побуњенике“ јасан је доказ да се из историје није научила апсолутно никаква лекција. Ниједна лекција није научена из посљедица које су слиједиле након збацивања Мохамеда Наџибулaha у Кабулу 1996. године, Садама Хусеина у Ираку 2003. године или Муамера Гадафија у Либији 2011. године.
У сваком од тих случајева, резултат није био успостављање либералне демократије засноване на владавини права. Умјесто тога, резултат је била хаотична пустош и крвави покољ који су изазвали фанатици „године нула“, спремни на масовно убијање у име искривљеног тумачења ислама.
Ово нас доводи до Црвених Кмера у Камбоџи током 1970-их, који су у сличним условима дестабилизације успјели да се развију и на крају преузму власт. Узрок те дестабилизације у Камбоџи било је ширење рата у Вијетнаму од стране Сједињених Држава, које су спровеле масовну кампању бомбардовања Камбоџе.
Године 1973. САД су бациле више бомби на Камбоџу у само неколико недјеља него што су бациле на Јапан током Другог свјетског рата. Ова мала земља, која је 1973. године имала између 7 и 8 милиона становника, нашла се изложена разарањима еквивалентним пет атомских бомби бачених на Хирошиму.
Број људи који су страдали током америчке кампање бомбардовања никада није прецизно утврђен, али се процјењује да је био око 500.000. То је био злочин против човјечности који се може поредити са најгорим злочинима од Другог свјетског рата.
Црвени Кмери су у то вријеме били маргинални маоистички култ у Камбоџи, предвођен Пол Потом, бившим будистичким монахом. Организација није имала никакву значајну базу подршке, а њихов утицај био је готово непостојећи прије масовне кампање бомбардовања коју су спровеле Сједињене Државе. Разарање и хаос који је та кампања проузроковала промијенили су све.
До 1975. године, овај култ смрти успио је да преузме контролу над читавом земљом, након чега су одмах започели једну од најсуровијих и најварварскијих кампања геноцидног насиља које је свијет икада видио.
Са циљем да земљу врате у „нулту годину“ и створе аграрно чисто комунистичко друштво, насилно су испражњавали градове и насеља у Камбоџи, шаљући људе на село да раде на земљи у комунама. У том процесу, хиљаде су умрле од болести и глади, многи су исцрпљени до смрти, док су хиљаде других мучене и погубљене.
Наставници, доктори, адвокати, образовани људи, будистички монаси, припадници некамбоџанских етничких група – сви су били убијени у кампањи Црвених Кмера за „прочишћење“ земље од свега што није одговарало њиховом изопаченом свјетоназору. То је довело до стварања мреже радних логора и центара за мучење широм земље, у којима суровост није познавала границе.
До краја њихове владавине, трећина становништва Камбоџе је страдала. Када разматрамо те догађаје данас, не можемо а да се не сјетимо безвременских ријечи Хане Арент о Холокаусту и „баналности зла“.
Брутална владавина Пола Пота и Црвених Кмера трајала је до 1979. године, када су оружане снаге Републике Вијетнам ушле у земљу и ослободиле њен народ. Одговор Вашингтона на ослобођење Камбоџе био је увођење економских санкција новој влади – чин који је представљао мучну суровост према напаћеном народу чији је једини „кривични злочин“ био то што су их ослободиле снаге земље, Вијетнама, која је одбила да прихвати колонијални статус и ослободила се америчког империјализма.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Данас су паралеле између Камбоџе и Блиског истока неупитне. Салафи-џихадистичке групе које напредују у Сирији држе се сличне варварске и антихумане идеологије која је карактерисала Црвене Кмере.
Ово су групе и људи без политичког програма око којег се може преговарати, а региону не нуде ништа осим провалије секташког насиља и крвопролића. Зато њихов пораз и уништење морају бити приоритет који није предмет расправе.
Заједнички именитељ између успона Црвених Кмера 1970-их и салафи-џихадизма у нашем времену јесте западна спољна политика. То је ђавоље дјело, одговорно за уништавање не само читавих земаља, већ и читавих региона.
Ако председник Башар ал-Асад падне – а у тренутку писања овог текста, са тзв. побуњеницима који су заузели Алепо и Хаму, постоји озбиљна могућност да ће пасти – мањинске заједнице у Сирији одмах ће се суочити са пријетњом истребљења.
Ова пријетња покренуће још једну избегличку кризу библијских размјера. Ово је, на крају 2024. године, мјесто на којем се тренутно налазимо – гледајући у цијев једног страшног пиштоља „нулте године“.
Џон Вајт, аутор књиге Gaza Weeps (2021), пише о политици, култури, спорту и разним другим темама. Размислите о претплати на његову страницу на Medium-у.
Извор: Consortium News
