Превод: Журнал
Нека ниједан Ирaц не баца камен на странца; можда ће погодити свог рођака. Нека ниједан странац не вријеђа Ирце; можда ће увриједити своје поријекло. — Џејмс Коноли
Серија расних и антимигрантских немира која се шири огромним деиндустријализованим регионима Енглеске на сјеверозападу, сјевероистоку, Средњој Енглеској и Јоркширу, неизрециво је ужасна за посматрање.
Банде мушкараца са маскама нападају хотеле у којима су смјештени тражиоци азила, покушавајући да их запале, бацајући све и свата на танке полицијске кордоне, палећи библиотеке, нападајући радње у власништву црних и смеђих људи, уздижћи руку у нацистички поздрав и покрећући нападе на џамије: ово није Њемачка око 1934. и 1935. године, ово је Енглеска 2024. године.
Сада нема сумње да је екстремна десница у Енглеској ојачала након Брегзита 2016. године. Брегзит никада није био ствар демократије, већ идентитета. Било је ријечи о томе ко је стварно Британац, а ко стварно није. Било је ријечи о томе ко стварно припада Енглеској, а ко стварно не припада. И било је ријечи о томе шта стварно значи бити Британац, а шта не.
Милиони сиромашних припадника радничке класе у угроженим заједницама широм сјевера и Средње Енглеске били су убјеђени да ће Брегзит ријешити све њихове проблеме. Били су изложени антимигрантској и ксенофобичној пропаганди од стране групе богатих бијелих пропагатора мржње и опортуниста — Најџела Фаража, Џејкоба Риса Мога, Бориса Џонсона, итд. — и они су вјеровали у то.
Лагали су их.
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Коришћени су као гласачко месо од стране најреакционарнијег дијела британске владајуће класе и политичке елите, њихова пажња је усмјерена на непријатеља ког могу видјети пред собом, међу њима, видљивом оку. Додајте томе велики утицај примитивног енглеског национализма и нејасне представе о насљеђу Винстона Черчила и Другог свјетског рата, и схватићемо да је оно што сада проживљавамо била криза која је само чекала варницу.
Она је заискрила ужасним масакром у дјечјој играоници у Саутпорту, сјеверно од Ливерпула, 23. јула. Резултат је био убиство три дјевојчице и једна заједница је разумљиво и оправдано била бијесна. Чињеница да је наводни нападач био седамнаестогодишњи мигрант друге генерације из Руанде само је додатно распламсала бијес који је већ био изазван увјерењем да је почетно одбијање полиције да открије његов идентитет било због тога што је он био муслиман — неко ко је стигао на обале Енглеске једним од мигрантских бродова, чије је постојање цинично и ефикасно коришћено као оружје.
Да ли постоји миграциона криза у Енглеској? Да, постоји. Да ли су за то криви мигранти? Не, нису.
Ова миграциона криза је плод западњачке спољне политике која траје већ деценијама. Другим ријечима, ми на Западу уништавамо и дестабилизујемо земље широм Блиског истока и Сјеверне Африке, а они који су погођени тиме долазе на Запад да побјегну од разарања. У тој ситуацији, ови очајни и трауматизовани људи раде оно што би сваки од нас урадио у истим околностима.
Мигранти и тражиоци азила нису кућни љубимци којима треба указивати лажну и сентименталну пажњу, коју толико воли либерална интелигенција, чији припадници никада нису осјетили тренутак економске несигурности. Они су људи чији долазак у све већем броју представља друштвени и економски изазов за радничке заједнице које су присиљене да трпе 14 година бруталних и неумољивих мјера штедње.
Речено је, демонизација и дехуманизација миграната и муслимана, који су сви стрпани у исти расистички сандук, ђаволско је дјело. Прави проблем с којим се сви правдољубиви људи морају суочити је капиталистички систем који је створио утопију за неке и дистопију за превише људи. Резултат су милиони сиромашних аутохтоних припадника радничке класе који се плаше будућности и бијесни су на прилике у садашњости. Живећи у заједницама које вапе за инвестицијама, суочавајући се са недовољно финансираним јавним службама, њихов бијес је потпуно оправдан. Проблем је што је усмјерен на погрешну мету.
Продубљивање културних разлика између различитих етничких група као средства подјеле од стране деснице прикрива тешку економску ситуацију коју сви дијеле. Тражиоци азила који сједе у хотелима жртве су истог неолибералног и колонијалног система као и они који су их нападали. Резултат је да владајућа капиталистичка елита може мирно да спава, знајући да ће њихово богатство и моћ остати нетакнути.
Сиромаштво је најгори злочин. Оно не само да напада тијело, већ uništava и дух. Оно сије очај и култивише бијес. Тај бијес, када је усмјерен на прави извор, постаје материјална сила за добро. Када је усмјерен на погрешан извор, као што је био у протеклих неколико ружних недеља широм Енглеске, резултира безумним хулиганством.
Екстремна десница никада није имала боље услове за раст, а учење историјских лекција никада није било важније него сада. Екстремна десница је већ била суочена и поражена на улицама Енглеске и потребно је, хитно, да се то догоди понво. Али у том процесу, неопходно је да не дозволимо капитализму и његовим богатим и привилегованим присталицама да се извуку.
Они су, у крајњој линији, кумови ове кризе. Ми сада жањемо оно што су они посијали.
Џон Вајт, аутор књиге „Газа плаче“ из 2021. године, пише о политици, култури, спорту и свему осталом. Размислите о претплати на његов Medium сајт.
Пише: Џон Вајт
Извор: Medium/Consortium News
