Пише: Џон Фефер
Остарјели вођа желио је да уздрма своју земљу, па је покренуо другу револуцију уз помоћ групе младих људи. Опчињен моћи, вођа је ударио на своје непријатеље, преобликовао своју политичку странку и претворио сопствену владу у самоуништавајући циркус. Свако ко је имао право знање и стручност био је удаљен далеко од политичког центра. Интелектуалци свих врста нашли су се под сумњом. А млади људи који су устали у подршку остарјелом вођи незаустављиво су харали друштвом.
На први поглед, можда се не чини да Мао Цедонг и Доналд Трамп имају много тога заједничког. Комунистички вођа, који је на власт дошао револуционарним ратом, гајио је дубоку мржњу према капитализму. Амерички бизнисмен избјегао је војну службу, освојио предсједнички мандат (два пута) на демократским изборима и гајио дубоку мржњу према комунизму. Ипак, Трамп је тренутно уплетен у културну револуцију која је по својим амбицијама и потенцијалној разорности једнако свеобухватна као она коју је Мао покренуо у Кини средином 1960-их.
Кажете да желите револуцију?
На једном нивоу, оно што Доналд Трамп и његови следбеници раде јесте промјена режима, како је тврдила Ен Еплбаум. Они не реформишу владу Сједињених Држава – они трансформишу њен оперативни систем, уз љубазну помоћ Илона Маска и његовог непримјерено названог Министарства владине ефикасности (DOGE).
Промјена режима свакако је дио Трамповог плана. Ову стратегију је позајмио од Виктора Орбана, који је мађарски политички систем заснован на либералним принципима претворио у систем патронаже вођен нелибералним правилима. Орбанова трансформација ослањала се на послушну законодавну власт, која му је омогућила да концентрише моћ у извршној грани. Као некадашњи водећи либерал, мађарски вођа је знао како да деконструише мађарски политички систем изнутра – гомилањем подобних судија, сузбијањем цивилног друштва и контролом десничарских медија.
Могло би се помислити да би Трампу промјена режима била довољна. Он је човјек непредвидивих изјава, али прилично ограничених амбиција. Жели да казни непријатеље, награди пријатеље, избјегне затвор и обезбиједи свој финансијски и политички завјет. Међутим, они који га окружују гурају ствари у много екстремнијем правцу. Додјељују му улогу Великог кормилара – Маовог омиљеног надимка – који управља америчким друштвом кроз бурне и непознате воде.
Тим MAGA жели „другу америчку револуцију“, која би искоријенила све остатке прогресивизма, либерализма и секуларизма – и која би, према Кевину Робертсу из Heritage Foundation-а, „остала ненасилна ако је љевица буде допустила“. Под „љевицом“ Робертс мисли на свакога ко поштује Устав, признаје значај међународног права и посједује моралну савјест.
Овај револуционарни програм дугује много инспирације предсједнику Маоу, који је 1966. закључио да је кинеско друштво толико заражено разним облицима реформистичког размишљања (капитализмом, либерализмом, традиционализмом) да му је била потребна још једна револуција. Поред тога, Мао је ослободио снагу популизма – „маса“, како се тада говорило – како би елиминисао своје политичке непријатеље. „То је била борба за моћ вођена… иза дима измишљеног масовног покрета“, пише белгијски научник Пјер Рикманс.
Током 1950-их, након прве револуције, кинеско друштво је и даље остало фундаментално конзервативно. Привреда је била претежно аграрна, а конфучијанство још увијек снажно, нарочито у руралним подручјима. Кина је такође била елитистичка – комунистички лидер Џоу Енлај потицао је из мандаринске класе, а сам Мао из богате земљопосједничке породице. Комунисти нису тежили само промјени управљања Кином. Жељели су да кинеско друштво постане знатно урбаније, индустријализованије, секуларније, писменије и једнакоправније. Промјене су требале бити насилне ако буде потребно, јер је Мао вјеровао да „револуција није вечера у елитном ресторану“ (поставља се питање да ли Кевин Робертс држи примјерак Мале црвене књиге на ноћном ормарићу).
У почетку, Мао се ослањао на Партију и њене репресивне институције како би спровео промјене. Средином 1950-их покренуо је реформски покрет, Кампању хиљаду цвјетова, која је измакла контроли Партије и довела до оштре реакције у виду Антиреформске кампање. Након тога су услиједили катастрофални економски експерименти Великог скока напријед. Ове нагле промјене у политици изазвале су велику забринутост међу кинеским руководством, које је страховало да Партија, а тиме и сама револуција, све више губи утицај над становништвом, које више није знало коме да вјерује. Мао је на крају закључио да једино нова револуција може прекинути везе земље с њеном прошлошћу.
Агенти Маове Културне револуције били су Црвени гардисти – тинејџери који су одговорили на Маов позив за трансформацијом тако што су узели закон у своје руке. Нападали су „капиталисте на власти“, „буржоаске“ наставнике, а на крају и једни друге. Кинеско друштво је запало у такав хаос да су неки људи чак бјежали преко границе у Сјеверну Кореју, која је у том тренутку изгледала као оаза здравог разума. Толико је насилна, непредвидива и апокалиптична била Кина током Културне револуције, која је трајала скоро деценију, све до Маове смрти 1976.
Трамписти имају свој пандан Маовој револуционарној трансформацији – план да униште све у федералној влади осим „краљевског предсједништва“ и Пентагона, и да приватизују све што у Сједињеним Државама има макар и трагове јавног добра. Трампова верзија Црвених гардиста је прилично разнолика група. Ту је „Big Balls“, 19-годишњи Едвард Користин, хакер запослен у DOGE-у, који, између осталог, администрира „вештачки интелигентног Discord бота који ради у Русији“. Затим, ту је 25-годишњи Марко Елез, такође запосленик DOGE-а, који је поднио оставку након што су откривени његови расистички твитови (иако је Маск обећао да ће га поново запослити). Паралела са Кином није потпуно прецизна, јер је у овом „устанку“ укључено и много старијих људи, укључујући и средовјечног побуњеника са 6. јануара, Питера Марока, који је предвиђен за шефа USAID-а. Без обзира на године, ови трамписти су прави вјерници, који са одушевљењем гурају демократију у машинац за мљевење дрвета.
Мао је, наравно, желио да повуче Кину у модерну будућност. Трамп и његова екипа нуде нешто технолошки напредније, али у стварности више теже да повуку Сједињене Државе назад у замишљену прошлост. Зашто трамписти културу схватају озбиљно Напади Трампове администрације на разноликост, једнакост и инклузију (DEI – Diversity, Equity, Inclusion) нису само реакција на неки недавни тренд. Као и у Кини, ради се о покушају радикалног преуређења саме културе. Од 1960-их, Сједињене Државе постале су инклузивније друштво, што је неминовно значило да су бијели мушкарци изгубили дио своје привилеговане позиције у образовању, запошљавању и забави. До 2000-их, земља је још увијек имала дуг пут пред собом, али након покрета Black Lives Matter, књиге о антирасизму нашле су се на врху листа бестселера, велике корпорације су почеле преиспитивати своје политике запошљавања и унапређења, а образовне институције коначно су почеле да се баве структурним расизмом.
Културне трансформације увијек иду два корака напријед, један назад. У овом случају, реакција је била много жешћа – Трамп и његова екипа настоје да врате вријеме уназад, не само прије различитих покрета за грађанска права, већ чак и прије Четрнаестог амандмана, који је 1868. увео право на држављанство по рођењу. Трампова администрација покушала је да наметне родне категорије које би транс заједницу фактички избрисале. Такође, ограничава приступ абортусу и у земљи и у иностранству, испуњавајући Трампово обећање да ће „помоћи женама – свиђало им се то или не“.
На исти начин на који је Мао покушао да све у Кини учини јавним – од бизниса и оброка до подизања дјеце – Трамп жели да приватизује све, од школа до поштанске службе. Истовремено, отвара владу конзервативним хришћанима, а вјерске институције спремају се да поврате што је могуће више јавне моћи.
Мао је вјеровао да иде у корак с историјским током. Данашња капиталистичка Кина сугерише супротно, иако је промјена режима коју је спровела Комунистичка партија углавном остала нетакнута. Партија и даље контролише државу, али култура носи мало трајних трагова Културне револуције.
Са успоном крајње десничарских политичара широм свијета, Трамп и Маск вјерују да су и они на врху историјских промјена. Али масовне депортације и повећање наталитета међу „традиционалним супругама“ (tradwives) неће спријечити Сједињене Државе да у наредних 20 година изгубе статус земље са бијелом већином. DEI (разноликост, једнакост и инклузија) није пролазни тренд – то је тачан одраз демографских промјена. А осим ако не уведу тоталитарну контролу и не оснују концентрационе логоре, MAGA покрет неће моћи да преокрене овај ток. Добродошли назад у 2025.
Ово није први пут да пишем о паралелама између Трампа и Маове Културне револуције. Још 2022, у доба Бајденове администрације, али обузет ноћним морама о будућности, написао сам текст „Језиви свијет 2025.“ за TomDispatch. То је био/јесте свијет масовних депортација, гдје су „чекови социјалног осигурања и бенефиције Medicare-а одгођени јер је савезна бирократија смањена до невидљивости“. Овако сам тада замишљао будућност – која је сада наша садашњост:
Првог дана на функцији, предсједник је јасно ставио до знања у ком ће правцу ићи његова политика – одобрио је подизање меморијала на Капитолу у част „патриота“ са 6. јануара и наручио статуу QAnon шамана за Ротонду. Потом је у свој кабинет поставио људе који не само да нису имали никакву стручност за управљање ресорима, него су били искључиво посвећени рушењу бирократије која им је потчињена – а није било ни сигурно да се код неких та намјера не односи и на саму земљу. На кључне позиције у Министарству одбране довео је вође паравојних милиција, док је судове попунио екстремистима који су били више погодни за ријалити емисије него за стварну примјену права. У свему овоме, велику подршку пружала му је нова генерација његових законодаваца – људи који нису знали ништа о функционисању Конгреса и отворено су кршили његова правила и традицију, док су истовремено учинили MAGA кокус најјачом гласачком снагом.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Мој текст се бавио једним сегментом овог сценарија ноћне море – премјештањем свих новоотпуштених федералних службеника, академика и новинара на радна мјеста која су остала упражњена након масовних депортација имиграната. То се још није догодило, али је Маскова аквизиција свих федералних података потенцијална основа за стварање MAGA корпуса радника који би попунили празнине у приватном сектору.
Трампов тим тренутно тестира издржљивост америчке демократије, испитујући гдје су њене слабости и како их може сломити. Можда, ако се одупремо сада, у овим првим мјесецима Трамп-Маскове културне револуције, можемо избјећи хаос и разарање какве је Кина искусила 1960-их.
Још 2022. нисам био превише оптимистичан док сам гледао у своју „кристалну куглу“: „Знам да ова ноћна мора неће завршити преко ноћи. Културна револуција у Кини трајала је скоро деценију и однијела до два милиона живота. Наши сада ућуткани медији не извјештавају о растућем насиљу у земљи, али се шапуће о руљама које су напале храброг подкастера у Џорџији и осветничким групама које су се окомиле на једину преосталу докторку која врши абортусе у Тексасу. Прије него што ствари почну да се поправљају, врло је могуће да ће постати још горе.“
И заиста, може бити много горе. Масовне депортације још нису у пуном замаху. Судови су за сада ставили тачку на неке од најдрастичнијих Трампових потеза. Најспорнији чланови нове администрације – Тулси Габард, Пит Хегсет и Роберт Ф. Кенеди Млађи – тек треба да оставе свој печат. Али, и даље бих волио да вјерујем да су Трамп и Маск, упркос моћи коју тренутно имају, у суштини само они који пишају у вјетар. Али на нама је да се побринемо да сва та прљава мокраћа заврши назад – право у лице MAGA покрета.
Џон Фефер је директор Foreign Policy In Focus.
Извор: Foreign Policy In Focus.
