Пише: Мило Ломпар
Претходна два дијела можете прочитати овдје и овдје
У понашању власти у односу на студентски протест видна је комбинација два начина деловања: док се, с једне стране, упућују помирљиви предлози за дијалог, истовремено се, с друге стране, готово сваког дана понеки аутомобил обруши на студенте који протестују, чак и кад се налазе на тротоару. То је карактеристично мафијашко понашање. Јер, држава се не разуме као општост него као плен одређене интересне групе: у овом случају реч је о мафијашкој организацији.
У понедељак 3. фебруара 2025. године, председник Србије је упутио позив ректорском колегијуму Београдског универзитета да „отпочну дијалог у оквиру кога ће се пронаћи решење за постојећу ситуацију у којој још траје блокада наставе на високошколским установама”. Поводом тог позива, у изјави агенцији Бета, 3. фебруара 2025. године, казао сам да ректорски колегијум не би требало да прихвати позив Александра Вучића све док се не испуне сви захтеви студената. Ректорски колегијум не би требало – по мом мишљењу – да донесе било какву одлуку о томе, без претходног договора са студентским пленумима. Јер, „ректорски колегијум је подржао студентске захтеве и до испуњења тих захтева нема о чему да се разговара с представницима власти. У овом тренутку је најважније да ректорски колегијум не напусти студенте и да се с њима договара око свих одлука које се тичу и евентуалног разговора с властима.” Оценио сам да Вучићев позив, после три месеца од несреће у Новом Саду, има за циљ да изазове поделе у академској заједници. Јер, „тај предлог је дат и као део стратегије власти да се покуша с поделом међу студентима. Цела активност власти се своди на покушај да подели и унесе раздор међу студенте и професоре.” Истог дана, у телевизијској емисији Ћирилица, изнова сам изложен увредама које је млео – попут празне воденице − агент-провокатор. Било је то карактеристично вербално насиље: као када се режимски батинаши устреме на студенткињу и поломе јој вилицу.
У уторак 4. фебруара 2025. године, пак, у Информеру сам извређан на основу лажног списка чланова наводне „прелазне владе”. Сами саставили списак да би могли да вређају оне које одаберу. Неуморан, као човек који је добио значку примерног војника, Чедомир Антић се огласио на Телевизији Блиц у петак 7. фебруара 2025. године: у дирљивом сагласју са Ковићем, Чворовићем и Копривицом, дометнуо је свој прилог на околност да сам дао интервју „србомрзачкој Побједи”. Да сам само довео у исту раван двојицу колега са Катедре за историју Филозофског факултета у Београду, Ковића и Антића, чија полемика у јавности је претила да доведе до физичког обрачуна, да сам их само тако зближио, бар у осуди мог интервјуа, заслужио сам два дана одмора.
Али, све је пало у сенку пред чињеницом да се у истој седмици два пута огласила Политика. Било је то комбиновање обе технике медијског удара. Објављен у недељу 9. фебруара 2025. године, простачки чланак, препун увреда на рачун студената, и мимогред на мој рачун, који је написао агент-провокатор, означавао је да је ситуација драматична и да предах није могућ. Карактеристично хаотичан, чланак је откривао поодмаклу слабост расуђивања: агент-провокатор поново тврди како је јавно „поништен”, иако се учестало појављује у главним режимским медијима, јер је текст пренесен и на порталу Вечерњих новости. Једино је пажње вредна била једна тврдња: премда избегавају да то јавно објављују, Антонић и Ковић налазе се – тврди агент-провокатор – сасвим близу његове позиције. Било би витешки – свакако и хумористички – да Копривица образложи овај контекст у којем освањују имена виђених чланова Покрета за одбрану Косова и Метохије.
Но, чланак објављен у среду, 5. фебруара 2025. године откривао је друкчији поступак: уместо вербалног батињања, појавила се у Политици критика мојих ставова. Писац је био стални колумниста листа: Владимир Вулетић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду. Његова аргументација почива на три момента. Оспоривши моје мишљење да је неопходно усаглашено деловање ректорског колегијума и студентских пленума, он је устврдио да „чињеница да је ректорски колегијум подржао студентске захтеве не обавезује да у свему осталом и у свакој прилици мора да подржава ставове пленума. Наиме, из чињенице да је у једној важној ствари стао уз студенте не произлази да се с њима мора сагласити у свакој ствари.” Ово је карактеристични маневар у којем се циљано меша временски са садржинским аспектом. У томе је обмана. Јер, то нису две него једна одлука: која се доноси и потврђује у различитим периодима времена. Зашто? Зато што су околности остале исте.
Иако је више пута говорио да су тражена документа око надстрешнице учињена јавним, председник их је стално допуњавао новим документима. То значи да је у претходном случају – лагао. Његов позив није, такође, никаква промена у околностима, јер се периодично и неискрено понавља. У непромењеним околностима, дакле, не може се – без изневеравања доследности – напуштати одлука која је донета. Реч је о два момента исте одлуке. (Не треба бркати реч моменат са речју тренутак.) Када се околности промене, могуће је тврдити да ректорски колегијум треба да донесе одлуку која неће подразумевати студентске захтеве. И тада, међутим, мора имати свест о постојању тих захтева.
Није много вешто ни оспоравање мојих речи да је циљ позива да се разједине студенти и професори: „Једна је ствар што је тумачење нечијих мотива, посебно ако се за то не поседују одговарајуће квалификације, плодно тло за инсинуације.” Разумевање нечијих поступака може бити сасвим прецизно ако се ослони на успостављени образац јавног понашања. Ако он влада на начин да непрестано изазива сукобе, сасвим је оправдана помисао да се тако понаша и у овом случају. То је јавни мотив његовог деловања, а не приватни мотив његове личности. Нису потребне никакве квалификације – тај вечити алиби свих апологета – да би се човек суочио са емпиријском евиденцијом.
Све што је чинио од 2012. године, Вучић је чинио делећи људе на своје и туђе. Он не оличава државно него мафијашко јединство. Треба да се сетимо свих људи који су били издајници, без обзира да ли су били радикали, демократе, левичари, десничари, центристи, који су били лопови, било да су жути, плави, црни или црвени, уколико би се нашли у некој ситуацији на супротној страни од његове власти. И који су престајали да буду издајници или лопови, чим би испунили основни услов: да пољубе председничку папучу. Чудно је да се наш колумниста тога не досећа, кад је то био и његов пут. Зашто би биле потребне било какве квалификације да се овај модел понашања – који је и модел власти – препозна у његовом позиву ректорском колегијуму?
Није много успешнија ни побочна тврдња која треба да оснажи оправданост уверења да треба прихватити позив председника: „Студентски захтеви су формулисани тако да их могу реализовати само органи власти.” Изнова се појављује проблем са евиденцијом: да су их могли реализовати органи ове власти, ти захтеви се не би ни постављали у облику протеста. Зашто их ова власт није решила? То је питање. Да би спровела политичку издају, власт је циљано уништила јавно поверење у друштву. И то јој се сад враћа у облику потпуног јавног неповерења у њу.
Други моменат Политикине аргументације састоји се од опширног образлагања да студентски покрет и професорски састав нису монолитни појмови и да треба уважавати чињеницу да постоје разлике унутар њих. У длаку исто пише Слободан Антонић када на RT Balkan, 4. фебруара 2025. године, поздравља и подстиче диференцијацију унутар студентског покрета. Не представља му никакав проблем што је исте учеснике студентског протеста, 24. децембра 2025. године, посматрао као оне који могу довести до „аутономашке” Војводине, да би их потом – када су почела унутрашња трвења међу њима − видео као патриоте. (У таквом кретању налази се и Ковић: пригушује „аутономашке” показатеље и проналази „патриотске” у студентским протестима. Само треба обојица да додају да су неки – попут мене – све то видели – и боље од њих – од почетка студентског протеста.) Као да је у пропагандном погону одлучено да се наглашава потреба за диференцирањем актера унутар студентског протеста и ректорског колегијума.
Отуд се понављају реченице о толерисању разлика међу људима као ознаке демократског друштва: „Само у тоталитарним визијама и ауторитарним умовима разлике у мишљењу нужно воде раздору и сукобима.” Да би овакво упозорење имало било какву вредност, наш колумниста је требало да га упути председнику Србије. Јер, он не толерише никакве разлике у друштву којим управља: он, дакле, води друштвеном раздору и сукобима. Како наш колумниста не сме то ни да помене, као ни бројна својства Вучић-Брнабић режима која то потврђују, његов пледоаје за поштовање разлика представља политичку акцију, а не научни аргумент, јер се не примењује у свим ситуацијама. Он представља покушај да се подстакне раздор унутар студентског протеста. То потврђује последња порука нашег колумнисте: „сматрам да би требало да поведеш колегијум, макар и крњи, на почетак дијалога.” Треба, дакле, пронаћи неколицину кооперативних декана, који би оличавали „крњи” колегијум, да би се медијски жигосала већина чланова ректорског колегијума. Изазивање сукоба унутар ректорског колегијума главни је политички циљ Вучић-Брнабић режима. На изазивању сукоба унутар студената и унутар професора, као и између њих, раде и други делови режима. Тачно како сам рекао у својој изјави од 3. фебруара 2025. године.
У Политикином чланку имамо политичку рационализацију која нехотично одводи у комични регистар: „Другим речима, чак и да имају различита мишљења о потреби да се одазову на разговор, то не би довело, или барем не би требало да доведе у питање јединство академске заједнице. Напротив, могло би само да га ојача.” Овакво тврђење подсећа на Стаљинову максиму по којој држава одумире тако што све више јача. Што се више буду делили актери студентског протеста, тај протест ће бити јачи? Овај став потврђује неусахлу потребу власти да нађе следбенике унутар академске заједнице да би их могла употребити у онемогућавању студентског протеста. У комичном духу, ствари иду све успешније: „сасвим неутемељено и необразложено представља се као саморазумљиво да су на једној страни студенти и наставници, а на другој представници власти.” Карактеристика комедије је да одузима озбиљност стварима. Али, евиденција је непоткупљива: ако је студентски протест усмерен против власти, која није подастрла разлоге и кривце за пад надстрешнице, и ако су га подржали професори, како су они на истој страни на којој је власт?
Трећи моменат у аргументацији нашег колумнисте очитује настојање да моје становиште прикаже као политичко, док „ово које овде заступам изложено је из перспективе наставника Универзитета у Београду.” Шта је у овом тврђењу нетачно? Студентски протест је везан за оно шта се догађа у друштву. Као друштвено мотивисан, он неминовно има и политички карактер. Настојање да се наш колумниста сакрије у академску кулу, као наводно објективну и непристрасну, обележава његову тежњу за рационализацијом политичког налога који спроводи. Јер, његови искази немају научни него политички и примењиви карактер.
Да је то тако у дугом трајању, показује нам једна ретроспектива. У среду 7. марта 2012. године, оценивши да су све антиевропске партије у региону антисрпске, наш колумниста је закључио: „Када се има у виду ко су непријатељи ЕУ у нашем окружењу, онда више није најважније питање да ли, односно колико ће користи Србија имати од чланства у ЕУ, већ је, напросто, срамота бити против ЕУ.” Није му пало на памет да победа једне евроскептичке странке у једној земљи не значи победу у другим земљама. Он је, дакле, морално жигосао носиоце једног политичког става. Било је то предизборно време, у којем је владајућа Демократска странка, на челу са Борисом Тадићем, исповедала паролу: „Европа нема алтернативу”. Наш колумниста се, дакле, ставио у службу тадашње пропаганде и морално унижавао противнике тадашњег режима. То није никакво научно становиште, као што није ни неутрално процењивање прилика.
Када су се прилике промениле, када су жигосани дошли на власт, он је ступио у њихову службу и, њиховом помоћи, постао председник Управног одбора РТС. Делује вероватно да је до тога дошло услед јавних и тајних услуга и погодби. Али, није могло променити сазнање о његовом исказу − „срамота [је] бити против ЕУ” − као исказу који је био сасвим политички усмерен: „Председник Управног одбора РТС-а, универзитетски професор, социолог Владимир Вулетић, чак је рекао једну реченицу која може да уђе у историју бесрамља: тврдио је да је непристојно и неморално бити против ЕУ. То је он написао под својим именом и презименом 2012. године. Значи, имате посла с људима које је стварност потпуно оповргла. Велика Британија је тренутно непристојна и неморална, јер је иступила из ЕУ. Има људи који желе да добију другу плату, да обезбеде привилегије, да обезбеде продор својих вулгарних интереса, а вулгаран је интерес да изнајмљивањем свог мишљења остварујете неку материјалну добит. За интелектуалца то је простачки начин размишљања, али многи с тим немају проблема: интелектуална проституција се претворила у пожељан облик понашања. Увек је било људи који су ишли тим наопаким путем, проблем је што средина, дубоко опустошена медијским уништавањем простора, криминализовањем, инфантилизацијом, једноставно нема више осећај да се чини нешто недопуштено. То је систематски разлог нашег пропадања.”[18] Тако то изгледа у срединима у којима се уништи јавност.
Но, када тренутни политички налог иде у другом правцу, у суботу 18. маја 2024. године, у времену блиском градским изборима у Београду, када Вучић-Брнабић режим развија „националну” реторику и подстиче „антиевропске” сентименте, наш колумниста износи друкчије ставове: „Пре нешто више од четврт века Србија се налазила пред дилемом ЕУ или Кина. Определила се за европски пут. Разочарења и губици на том путу, као и нова позиција и визија Кине отвара питање како би се данас определила ако би се поново поставила иста дилема.” Изричито проевропско опредељење лако се мења у складу са политичким налогом који је вођен заповестима политичког тренутка. То свакако није обележје научног става него страсног политичког активизма у корист режима.
Као што је био склон да морално сумњичи оне који имају евроскептичке ставове, тако је наш колумниста спреман да обезвреди политички ангажман човека са становишта животног доба у коме се налази. У тексту наизглед посвећеном смени елита у нашем друштву, 13. фебруара 2022. године, он се устремио на Владету Јанковића који је био носилац опозиционе листе за Београд: „Против те детронизације устали су виђенији припадници старе елите. Неки потајно, а неки попут кандидата Јанковића отворено. Пркосно звучи његова ̕ утата̕ реченица да, парафразираћу – онима који имају новца за стан у ̕ Београду на води̕ и треба да тандрчу трамваји под прозором.” Ово одлучно сврставање уз политички програм режима и његов стамбени подухват, иначе изложен бројним стручним и академским критикама, као сврставање уз нову елиту транзиционих хероја „дивљег капитализма”, праћено је алузијом која има улогу поенте: „Стару елиту смењује нова елита. То вечито кружење елита, како је тврдио Парето, чак ни самозадовољни старчић не може да заустави.” Оценивши опозиционог кандидата као „самозадовољног” наш колумниста је подлегао сопственом утиску, а не неком проверивом сазнању. Није то никакав научни пут.
Мило Ломпар: Професори су дужни да штите право студената на револт, побуну и блокаду
Употребом деминутива „старчић” настојао је да појача сугестију која почива на умањивању вредности човека о коме пише: тај човек чак није ни старац. Јер, то би могло значити да је мудар. На то подсећа пословица: старије (мудрије) је јутро од вечери. Он је, међутим, само „старчић”. Дакле: нешто ситно и безвредно што ће точкови Вучић-Брнабић елите прегазити, чак га и не опазивши. Сасвим је чудовишно, премда сасвим у духу Вучић-Брнабић режима, да се наш колумниста – вођен политичким мотивима – руга човеку због година које носи. Политичко оспоравање преноси се на биолошку чињеницу као што је старост. Такав исказ не може долазити са становишта универзитетског професора, већ је разуларени простаклук режимског коментатора. Јер, он се оглашава – по тачној Андрићевој речи − „са дрскошћу роба коме је гарантована некажњивост”.
Но, не говори увек тако. У његовим речима о Александру Вучићу одјекује тон псалмопевца, искри се светлост спознате истине, понекад се слути натчулна светлост која се указује тек одабранима. У петак 31. јануара 2025. године, као да је само наш колумниста, у тами која је сколила његов пејзаж и испунила његова осећања, угледао Auroru Borealis: „Понекад ми дође жао председника Вучића. Не зато што ради по цео дан и не иде на годишње одморе. То је његов избор. Жал се јави када помислим да би се за коју годину могла створити критична маса која ће довести до његовог повлачења. Та ће маса за сва зла овог света окривити њега, а он ће бити разапет као неки ововремени Исус и сви ће бити срећни и задовољни.” У океану похвала, слављења, удворичких израза, песама, народних рукотворина, плакета, само се још владики бихаћко-петровачком указао Исус Христос у Александру Вучићу.
Наш колумниста продубљује ову епифанију. Он наговештава да је српски председник не само Бог-у-хуманости него, штавише, Бог-у-божанствености, онај који васкрсава: „он ће ући у историју о којој толико машта тако што ће нова поколења чекати његово васкрсење и молити се за изгубљени мир и економски просперитет.” Да ли је могуће да ће Александар Вучић бити први (други?) човек који је васкрсао? Да ли је и он једносуштан са Оцем? И како: по суштини или по ипостаси? Зар сугестија није далекосежна: можда он и није само од земне твари? Ма колико дирљиви, ови искази нису плод научног дискурса, нити припадају становишту универзитетског професора, већ су искази религијске објаве, која једног политичког приврженика претвара – наочиглед јавности – у верника који прати месију, чврсто уверен у његову светост.
Није тешко опазити немотивисаност мог помињања у писму које је ректору упутио наш колумниста. Јер, било је још професора који су имали став сличан мом, па ипак нису поменути. Један професор је био са Катедре за социологију Филозофског факултета у Београду. Нема никаквог смисла мене уплитати у одлуке ректорског колегијума, јер немам никаквих академских улога у управљачким телима Филолошког факултета, а поготово Београдског универзитета. То значи да је политички налог био опредељујући чинилац у одлуци да будем изабран за мету Политикиног напада. Све то показује да се наш колумниста не оглашава као професор универзитета, нити као независни интелектуалац, већ као политички пропагандиста Вучић-Брнабић режима.
Мило Ломпар: Милошевићев режим је био полицијски, Вучићев је мафијашки (ВИДЕО)
6.
Панорама исказа и текстова који су се појавили у згуснутом времену не треба да нас омете у увиђању кључне чињенице: ниједна од поменутих адреса није имала никакав повод да изазове сукоб са мном. Никога нисам помињао и, нападнут, само сам одговарао на ничим изазване насртаје. То треба упамтити. Погледајмо хронологију: Чворовић 23. XII → Антонић 24. XII → Политика 25. XII → Вучић 25. XII и 26. XII → Ковић 26. XII → Чворовић 27. XII → Шешељ 1. I → Autonomija, 10. I →Теодоровић 14. I → [Ломпар 15. I ] → Теодоровић 18−19. I → [Ломпар 20. I] → Антић 27. I → Копривица 27. I → Ковић 30. I → Ћирилица 3. II → Информер 4. II → Вулетић 5. II → Антић 7. II → Политика 9. II. Свакако сам нешто пропустио: рекли су ми да су ме неки од актера помињали више пута. Али, и минимални обрачун је застрашујући: 19 напада у 58 дана, дакле свака три дана. Понекад и више напада у истом дану. Томе треба додати велики број реакција и коментара на друштвеним мрежама.
Управо ове хронологије треба да се сете они који „јадикују” због нарушавања јединства националне интелигенције и који на равне части деле покуде актерима. Да би њихово „јадиковање” могло бити схваћено као искрено, неопходно је да отворено кажу ко је нарушио јединство о ком толики брину. Не може се успостављати јединство на идеји о толеранцији Вучић-Брнабић режима, јер се не може успостављати јединство на идеји националне и демократске издаје. Отуд је мој однос према том режиму – за разлику од мојих критичара – бескомпромисно негативан. Одувек. А ако људи не желе да се суоче са непоткупљивошћу и проверивошћу чињеница, то значи да нису спремни да се суоче са сопственим заблудама о људима и догађајима. Као што су ме чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије жигосали у серији исказа који су се појавили у последњој недељи децембра 2024. године, тако су ме, у првој недељи фебруара 2025. године, режимски аскери серијски нападали готово сваког дана. Серијски напади – између којих су се појављивали дуги текстови и медијски наступи против мене – прецизан су показатељ режимске кампање која траје.
Закључак који нуде ове паралеле између националне (режимске) интелигенције и невладине (другосрбијанске) интелигенције прилично је очигледан: као што су режимски протагонисти незадовољни мојим поступцима и схватањима, тако су истим тим поступцима и схватањима, у исто време, незадовољни и њихови другосрбијански (невладини) критичари. Те две стране устројавају, дакле, један систем односа који влада нашом земљом, у којем се оне међусобно боре за власт и, истовремено, против сваког ко указује на погубност самог система. Њихов дослух налази се у темељу Вучић-Брнабић режима.
Да би такво понашање било могуће и ефикасно, неопходно је, наравно, да у друштву постоји објективна поларизација политичких чинилаца. Она се појачава, подиже на нереалан и ирационалан, дакле неполитички, ниво, долази до сукобљености које иду изнад друштвености као такве и тако се онемогућава било какво усредсређено дејство против политике режима и њених носилаца. Јавно заступаним схватањем да настане корелација грађанских и националних чинилаца унутар опозиционог деловања, како би се добила снажна полуга у притиску на режим, као и да се битне разлике преместе у интелектуални простор, да постану део подручја интелектуалаца који се споре, ударио сам на основну пропагандну матрицу власти. Њеној политици диригованог неспоразума у друштву супротставио сам политику могућег споразума: са очувањем реалних разлика између друштвених актера. И скривени помагачи власти, који су себе инвестирали у јавно дејство, и са једне и са друге стране политичког спектра, сложно су кренули да потру нежељену истину, да наруже њеног доносиоца, да развију јавну мржњу према њему.
Мило Ломпар: Идентитет Црне Горе се не може градити на наративу да јој је Србија непријатељ
Моја дужност је била да предложим оно што сматрам да је лековито за друштво у целини. Уколико мој предлог не буде имао успеха, вероватно ће се наставити смена једног доминантног модела њему супротним моделом: у дужим периодима времена. То значи да систем бинарних опозиција остаје потпуно одржив: са растућом спиралом насиља. Духовна ситуација времена, коју доводе до апсурда самозвани авангардисти, претвара се у полугу за тлачење националних традиција, до којих држи већина грађана. Упоришна тачка авангардиста је у страним чиниоцима, а традиционалиста у популистичком самопотврђивању. Тако се друштво креће прогресивно-регресивно, цик-цак, доле-горе, напред-назад: трулећи у свим аспектима, правним, културним, стручним. Арбитража страних чинилаца, који су вођени својим интересима (Рио Тинто), представља језичак на ваги. Авангардистима је неопходна да успоставе и одрже власт; традиционалистима да успоставе одржив однос са спољним чиниоцима.
Предлажем релативну равнотежу између духовне ситуације времена и националне традиције. Треба учити да се живи са разликама које су знатне. У релативно демократском амбијенту оне остају, као и сукоби, али се растварају у нормалнијем саобраћају: интелигенција води идеолошке спорове, власт и опозиција се сукобљавају око практичних садржаја живота. Тамо где се њихова кретања пресецају, где настаје чвор идеолошко-практичне природе, најбоље је ослонити се на већинско мишљење народа, које се демократски утврђује.
Видјети: Часлав Д. Копривица: О двоструким стандардима самоПроГлашеног еталона морално-националне коректности
Извор: НСПМ
