Живот и дјело професора Поповића
Сарадница у настави др Јелена Бајић Шестовић, подсјетила је на богату професионалну биографију професора Поповића.
Светислав Г. Поповић (1955-2025), био је редовни професор Универзитета Црне Горе, један од утемељивача студија архитектуре у Подгорици, декан Архитектонског факултета у два мандата. Кроз више од двије деценије дјеловања, оставио је неизбрисив педагошки траг међу бројним генерацијама студената архитектуре и урбанизма. Дипломирао је 1980. на Архитектонском факултету Универзитета у Београду, гдје је магистрирао 2003, а докторирао 2010. Након дипломирања стекао је разноврсна стручна искуства и референце у сљедећим установама: Титоград – ОГП (1981); РЗУП (1981–1989), одговорни пројектант, руководилац Бироа и РО за просторно планирање и пројектовање; „Центар” (1989–1991), технички директор; „Арцада Енгинееринг”, Београд (1991), одговорни пројектант; „Моца Цомерце-Пројецт Енгинееринг”, Подгорица (1992–1994), одговорни пројектант; РЗУП (1998–2002), генерални директор. Од 2004. ангажован је на Архитектонском факултету у Подгорици, гдје је градио академску каријеру. Изабран је у звање доцента 2006, звање ванредног професора је стекао 2016, а звање редовног професора 2021. године. Ужа научна, односно умјетничка област истраживања проф. Поповића била је урбанистичка историографија градова и насеља са освртом на урбани склоп. Био је аутор и коаутор већег броја радова, који су објављени у међународним и националним научно-стручним часописима, као и аутор великог броја монографија и уџбеника.
Добитник је Награде „Михаило Радовановић” за вишегодишње стручно ангажовање и унапређење просторног и урбанистичког планирања (2005); Награде „Емилијан Јосимовић” за животно дјело (2007); Награде „9. децембар” општине Даниловград, као и високих црквених ордења: Орден Светог Саве другог степена (2009), Орден Светог Јована Владимира (2016), те Признања Универзитета Црне Горе за постигнуте резултате и доприносе развоју научно-истраживачког, умјетничког и стручног рада на Архитектонском факултету (2020). Добијао је и струковне награде на излагачким салонима. Био је члан многих струковних организација и удружења: Сената УЦГ; Предсједништва СПИД-YУ/СЛУПУД Југославије, УЛУЦГ-а, САЦГ, САС-а и др. Држао је наставу и на Грађевинском факултету Универзитета Црне Горе у Подгорици, на Факултету ликовних умјетности (мастер студиј Конзервација и рестаурација) на Цетињу, на Факултету техничких наука – одсјек архитектура у Косовској Митровици (постдипломске мастер студије), као и на Wyџиал арцхитектурз Политецхника Познанска (Политехнички факултет, Познањ, Пољска).
Поред богатог опуса научних и стручних радова, проф. Поповић се бавио цртежом, који је постао његов препознатљив израз и заштитни знак, имплементиран у све сегменте професионалног дјеловања, навела је др Бајић Шестовић.
Александар Живковић: Воштаница Пеђе Ристића за професора Светислава Поповића
Ријеч деканке Перовић
Деканка Архитектонског факултета, проф.др Светлана Перовић, казала је да јој је ово њено најболније јавно обраћање у животу, али и велика привилегија, да говори у име институције Архитектонског факултета, у част нашег уваженог колеге и истинског пријатеља, проф. др Светислава Г.Поповића, утемељивача студијског програма Архитектура, редовног професора и декана Архитектонског факултета Универзитета Црне Горе.
„Немјерљив је допринос који је професор Светислав Г. Поповић уградио кроз дводеценијски напорни раст и развој прве школе архитектуре у Црној Гори. Скоро да не постоји значајнији пресјек развојног пута Архитектонског факултета у Подгорици, од оснивања до данас, у којем професор Поповић није учествовао и утиснуо лични печат“, истакла је Перовић.
„Проф. др Светислав Г. Поповић, био је уважени архитекта и урбаниста, интелектуалац, педагог, истраживач, ерудита, врсни познавалац урбанистичке историографије црногорских градова и насеља, континуирано присутан и изразито активан члан у укупном просторном и друштвеном контексту Црне Горе и шире.
Школовао се изван наше земље, учио од великана архитектуре, примарно са београдског Архитектонског факултета, гдје је завршио све нивое студија, од основних до докторских. Богато образовно искуство и разнолика вишегодишња архитектонска и урбанистичка пракса, као и руковођење најстаријом планерско-пројектантском институцијому у Црној Гори- Републичким заводом за урбанизам и пројектовање, проф.Поповић је искористио да своје знање и искуство угради у развојне темеље Архитектонског факултета у Подгорици.
Био је потпуно присутан пуне двије деценије на Универзитету Црне Горе, ширећи знање и продуктивност из било које позиције из које је дјеловао. И, као професор, ментор и као колега и као декан. Године континуираног рада, сталних тежњи ка разноликим циљевима, које академска институција подразумијева, уз пуну посвећеност, истрајност, суочавање са бројним препрекама и неодустајање од мисије.
Истичући универзалне вриједности, неријетко је балансирао како би очувао оно истинско изворно, у комплексном црногорском друштвено-просторном контексту, а истовремено, пратећи савремене потребе и тенденције.
Уз неријетко неслагање са доносиоцима одлука на вишим нивоима, покушавао је да сачува вриједности струке и вриједности академског, али и да на било који начин не оспори развој. Хтио је више и боље,али је знао да попусти, да прихвати, да уважи, јер је био свјестан да водити искључиву, једнострану борбу није могуће. Истовремено, оштро се боречи против малигних утицаја у покушају нарушавања угледа институције.
На сталној линији између тежњи и могућности, са свим изазовима транзиционог друштва мале средине, имао је управљачку, покретачку енергију, која је својствена малом броју људи. Проф. Поповић је, у свим препрекама, како би рекао Фридрих Ниче, “око себе подизао зид велике и свеобухватне наде”, гајио “стремљења прожета надом“.
Развијао је партнерства и пријатељства са изразитим сензибилитетом за сваку специфичну ситуацију, нарочито, ако треба мотивисати, подстаћи, унаприједити.
Инспирисао је стотине студената, као њихов предавач, спровео близу стотину менторстава, готово да нико није завршио факултет Архитектуре, а да није имао додир са Светом Поповићем, као професором, ментором, рецензентом, чланом комисије. Студенти су у учионици имали маркатног, по потреби строгог професора, који се знао наљутити, али и опростити. Посебно је водио рачуна о академском кредибилитету, усмјеравајући студенте на позитивну праксу и креативне слободе, употпуњујући своја предавања анегдотама из живота и личних искустава.
Млађим сарадницима је био подршка да напредују у својим истраживањима, помогне у процесу публиковања књиге, у процесу избора у академско звање, да упути савјет и подршку за напредовање. Топла ријеч, утјеха, подршка, али и продуктивна критика. Сигурна сам да не постоји особа на факултету а да проф.Поповиц није учинио позитиван гест који заслужује захвалност.
Волио је да борави у библиотеци, за коју је и донирао значајан број наслова и студентској служби, гдје је посебно са драгим колегиницама у опуштеној атмосфери пио кафу, у тренуцима предаха.
Богат и разнолик опус дјеловања, професионална и персонална ширина и бројни доприноси у педагошком, стручном и научном раду, потврђени су избором др Светислава Г. Поповића у редовног професора Универзитета Црне Горе, а додијељене су му и бројне награде и признања.
Перовић је затим истакла племениту страну професионалног дјеловања Света Поповића, која је нарочито видљива у доприносима изградњи бројних храмова, испољавајући још више хуману страну човјека, због чега је више пута одликован.
Иако смо професора формално испратили у пензију, био је једнако активан, увијек са новим плановима, иницијативама, дјелујући и даље на Универзитету, као ментор, рецензент, предавач. Али, без икаквих захтјева у свом интересу, већ уз пуну подршку да наставне предмете које је водио двије деценије, препусти млађим колегиницама, одмах при стицању њиховог услова за избор у академско звање“.
Перовић се осврнула и на лични однос са професором, који се развијао спонтано, од сарадника на предмету до пријатеља и трајао двије деценије.
„Био је увијек спреман да ми пружи подршку, препозна када је потребна, мада то никада од њега нијесам отворено захтијевала. И попут очинске фигуре која се ријетко препозна, видјела сам у њему ту снагу и ослонац, али, уз стално демонстрирање сопствене независности.
Осјећам привилегованост што наш однос није био само професионални већ и пријатељски, али истовремено и дубоки бол, јер је трајно прекинут. Наше пријатељство није било форсирано, није било подстакнуто интересима, јер сам развијала ту снагу кроз породично васпитање, да не инсистирам на било чему, поготову не на послу, али се десило. Некако ненаметљиво, спонтано, али снажно, трајно и ријетко. Одлазак проф.Поповића произвео је у мени огромну празнину и ту празнину више није могуће надомјестити. И, како то обично бива, схватимо то у потпуности оног тренутка када останемо без истинског пријатеља.
Изражавам дубоки пијетет према великом човјеку, који је користио сваки тренутак за рад и допринос појединцима и заједници и достојанствено отишао са овог свијета. Вјера у Бога га је оснажила да редовно опрашта, безусловно воли, саосјећа. Сигурна сам да је сада на неком бољем мјесту, које далеко превазилази вриједности овоземаљског. Породица Поповић треба да буде поносна на свог оца, брата, супруга, а ми сви , прије свега, на сјајног човјека, пријатеља, колегу. Остаће упамћен по доброти, као посебан боем, невјероватне животне енергије, задивљујуће социјалне интелигенције, снаге и воље, племенитих дјела. Изнад свега, човјек који је држао до култа прошлости, вјере, традиције, породичног морала.
Академска и стручна заједница памтиће Светислава Г. Поповића, као маркантног господина неизмјерне ширине, запаженог архитекту и урбанисту, цијењеног универзитетског професора.
У име Факултета и у лично име изражавам дубоку захвалност проф.др Светиславу Г. Поповићу, који је дао огроман допринос у првим и најтежим деценијама развоја студија архитектуре у Подгорици. Његово име ће бити трајно уписано у историју Архитектонског факултета Универзитета Црне Горе“, закључила је Перовић.
Сјећање колеге: Проф. др Вељко Радуловић
Проф.др Вељко Радуловић, продекан у првом Поповићевом мандату декана Факултета, подсјетио је на његову отвореност и једноставност.
„Врло брзо је релаксирао нашу релацију генерацијског јаза и неискрене учтивости које понекада има у универзитетској заједници. Из тога сам предпоставио, а касније и потврдио његову једноставност, непосредност и отвореност која је у нашем односу била лишена прорачунатости. То сам доживио као његову врлину и предност која му је помогла у раду са млађим људима и у настави и током два мандата на мјесту декана, казао је.
Подсјетио је да су заједнички уз ангажман свих колега учествовали у једном темељитом процесу промјена наставног програма.
Захваљујући тој промјени данас се школа одвија по том систему. Свједочио сам његовој упорности, ентузијазму, фокусираности у комуникацији са различитим инстанцама. Врло је вјешто објашњавао специфичности архитектонског позива, посебности наших наставних метода које ни до данас нису јасне многим колегама на Универзитету и показао је, слободно могу рећи, својевесну сналажљивост у том послу – додао је је Радуловић.
Радуловић је навео да је Поповић био сналажљив и у додјељивању обавеза, некима се то свиђало више, некоме мање, али је знао врло брзо и јасно да препозна ко, гдје, у којој области може донијети неки ефикасан допринос и побољшати укупну ефикасност школе.
И на крају, препознао је нешто што је свима нама било веома важно на самом почетку школе, а то је један младалачки бунт нас, тада неискусне групе сарадника, који смо вођени добром намјером и искреним ентузијазмом покушали нешто да мијењамо, а уствари смо залутали у неким беспућима администрације и односу моћи. Он је то врло отворено и јавно подржао, од тога није имао никакве користи. Моја успомена на Света биће врло интензивна, обојена доживљајем једног плодотворног људског и професионалног односа, испуњеног међусобним поштовањем и искреном подршком. Због свега тога још једном осјећам потребу да му кажем велико хвала и нека му је вјечна слава“, поручио је професор Радуловић.
Глас породице: Мирјана Ђуришић
У име породице, обратила се архитекта Мирјана Ђуришић.
„Хвала вам што сте ми дали част да данас, у овом храму знања који је и Свето толико волио, подигнем глас у спомен на човјека чија је свјетлост и даље међу нама, истакла је Ђуришић.
Данас стојимо заједно у тишини поштовања пред величанственом баштином човјека чији је живот био симфонија свјетлости – живота испуњеног посвећеношћу која надилази пролазност, љубављу која гради мостове и духовном снагом која је обликовала не само зидове, већ и душе. Светислав Поповић није био обичан човјек: био је светионик вјечитих вриједности, гласник достојанства и живи одраз неисцрпне енергије која је прожимала сваки његов корак. У његовим длановима, архитектура није била занат – била је молитва, мост између земаљског и божанског.
Као архитекта, Светислав је клесао не само у камену, већ и у времену. Његове грађевине – од светиња попут Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, преко Храма Светог Јована Владимира у Бару, до тек настајућег Храма Свете Петке у Даниловграду – нису биле пуке конструкције. Биле су камене приче о вјери, идентитету и хармонији. Сваки лук, сваки стуб, шапутао је о тежњи за вјечношћу и непролазношћу.
Али,Светислав није клесао само у камену – као декан и један од утемељивача Архитектонског факултета у Подгорици, градио је храмове од идеја. Приступ да је “раст школе колективни чин” постао је компас за генерације. Раме уз раме са великанима црногорске архитектуре – професорима Александром Сашом Кековићем и Божидаром Милићем – те првим асистентима чији је таленат обећавао револуцију (Вељко Радуловић, Бранислав Греговић, Соња Радовић Јеловац, Мирко Жижић, Уранела Радованић, Славица Стаматовић Вучковић, Небојша Аџић, Никодин Жижић, Срђан Тадић, Драган Коматина, Светлана Перовић, Драгана Шуковић), ковао је темеље институције која је постала понос нације.
Учио нас је да је архитектура више од цртежа: то је завјет будућности. Али пут стварања није био обичан. Иза сваког успјеха стајала је борба – чиста воља и љубав према знању која није познавала компромис. И док су поједини постављали препреке, он је остајао непоколебљив у својој визији и увијек широм отворених руку за оне који су дијелили његов сан.
Чланство УЦГ у породици европских универзитета прекретница за државу и друштво
Иза свих титула и дјела, Светислав је остао човјек чија је ширина душе надмашивала све пројекте. Његова љубав према породици била је светиња: супруга Беба, кћи Марија, син Лука, мајка Вера, сестра Марина и његови сестрићи Милош и Марко – за њих је био стуб, заштитник и бескрајно сунце. Међу свим титулама, најдражу је носио с непоновљивим поносом – титулу оца. Често је, с осмијехом који је откривао чисту радост, говорио: „Сретан сам што имам сина Луку, али кад ми Марија каже Тата, цијело небо је моје“.
Чак и у академским ходницима, носио је топлину домаћег огњишта. Био је учитељ који је ученике претварао у сапутнике, колега који је несебично дијелио знање и пријатељ чије је присуство подизало дух. Једну дјевојчицу је давне 1989. године крстио не само водом већ и вјечитом надом и вјером у боље сјутра. На корицама илустроване Библије за младе тада је написао посвету:” Драгој Мирјани, првим корацима сазнаје вјечне истине и среће човјекове од кума Светислава, љета господњег 1989.године…
Та дјевојчица, сада жена, и данас корача путевима на које си јој указао: трагајући за истином, носи у себи твој свјетионик. Био си њен мост према вјери, духовни компас који ју је учио да свјетлост није у перфекцији, већ у досљедности – да се и у архитектури, и у животу, права љепота крије у вјерности непролазним вриједностима. Кроз твој примјер, научила је да је достојанство избор, а љубав – темељ сваког подвига.
Светислав је знао да је сваки кум заправо градитељ: не само духовни отац који води ка свјетлости, већ и мост између знања и душе. И док је подизао храмове, у исто вријеме је обликовао људе – остављајући траг који не може истрошити ниједно вријеме.
Светиславе, твој физички одлазак не гаси свјетлост којом си сијао.Твоји храмови стоје као молитве у камену, твоји ученици носе бакљу знања, а твоја љубав одјекује у сваком слову архитектуре којој си нас научио.
Сенатори УЦГ једногласно подржали Програм развоја Универзитета Црне Горе проф. др Владимира Божовића
Био си архитекта који је знао да сваки камен мора дисати, сваки простор пјевати, а сваки човјек – осјетити да припада нечем већем. Твоја визија није била ограничена линијама цртежа: била је бескрајна као небо изнад Ловћена.
Нека нам твоја визија буде и свјетионик и изазов: подсјетник да храмове градимо не само од бетона, већ од вјере у људску достојност; да мостове постављамо не само преко ријека, већ између генерација. Остајеш у сваком кораку који подигнемо према висинама, у сваком цртежу који носи печат твоје стрпљивости.
Твоја рука више не води лењир, али док год постоји једна жица надања у овом свијету – ти си ту. Јер си нас научио највећој архитектонској истини: бесмртност није у камену, већ у свјетлости коју остављамо у другима.“
Ђуришић је обраћање закључила ријечима: „Нека ти вјечне висине буду дом, нека ти храмови које си подигао буду водичи, а наша сјећања – олтар на којем ће твоја свјетлост увијек пламтјети. Захваљујемо ти на свакој лекцији, сваком осмијеху, сваком мосту који си градио између нас и вјечности“.
Комеморацији су присуствовали чланови породице, бројни колеге, пријатељи и поштоваоци лика и дјела професора Светислава Г. Поповића.
Извор: УЦГ
