Пише: Југослав Влаховић
Крајем 1976. дошао сам у НИН, том приликом је један новинар добацио „Чуо сам да се Влаховић скидао го у ‘Коси’“, намерно је провоцирао, на шта сам одмах одговорио – Наравно, карикатуриста мора да покаже да има муда. Није ме више дирао – присећа се уз осмех ликовно-графички уметник Југослав Влаховић једне од својих животних анегдота. Иначе та сцена се може видети у Позоришном музеју у Београду на недавно отвореној изложби о редитељки Мири Траиловић.
Међу најмлађим добитницима Пјера за карикатуру (1977) Југослав Влаховић је данас овенчан са толико награда да их је тешко побројати. Његове карикатуре и илустрације красиле су и красе најзначајније светске часописе и штампу од Њујорк тајмса до француског Шарли ебдоа. Југа Влаховић је један од два човека коме је Данило Киш написао предговор за књигу и за његов познати рад „Светска крава“ рекао: „За ово би те Андре Бретон пољубио у чело“. Зато што његова дела нису само дневна политика, већ ликовне белешке времена, Ђорђе Кадијевић је написао: „Хиљаде тих цртежа, умножених у милионским тиражима наших новина, усекли су се временом у меморију читавих генерација“.
Но, Влаховић није само ликовно обликовао нашу и уметност бивше Југославије, његова музичко-позоришна група Породична мануфактура црног хлеба, основана 1968, била је пионир југословенске акустичке рок сцене са представама у Подруму Атељеа 212. Један је од извођача чувеног мјузикла „Коса“, шездесетосмаш и дете цвећа; 1970. је формирао перформанс групу Екипа А3, екипа за Акцију и Анонимну Атракцију и директно осмислило термин „акција“ који су у замену за „перформанс“ користили Марина Абрамовић, Раша Тодосијевић и екипа концептуалаца. Аутор је свих 25 омота албума Рибље чорбе, укључујући и најновији 26. чије се издање још увек чека.
Студентски протести су тренутно вероватно најузбудљивија тема у земљи. Ви сте били учесник великих студентских демонстрација 1968. а да формално још нисте ни били студент. Кладим се да је то такође било узбудљиво?
– Године 1968. матурирао сам у Другој београдској гимназији, природно-математички смер, који ме није много интересовао, и на наговор родитеља уписао архитектуру. Њихов аргумент је био „видиш како Влада“ – Владимир Величковић је тада живео у нашој улици, „иди на архитектуру, онда можеш и сликарство“. После прве године сам побегао са архитектуре и уписао примењену графику. Моја сестра Југослава тада је била студент економије. Узео сам њену студентску легитимацију и преко њене поставио своју слику. У Капетан Мишино здање улазио сам без проблема. Чак и ако би ми редари на улазу затражили личну карту, не би приметили разлику у једном слову, тако да сам протесте ’68. пратио из прве руке. Слушао сам говоре Драгољуба Мићуновића, Николе Милошевића, Владе Мијановића званог Влада Револуција који је касније ухапшен и вероватно за пример и осуђен. Сећам се фасцинантног рецитала Стеве Жигона, изводио је Робеспјера, као и учионице где је глумац Зоран Радмиловић лежао на мадрацу и ту заједно са студентима боравио и спавао. Није био подршка само на речима. Вук Стамболовић је уз гитару певао „химну“ „Лева, лева“ а редитељ Душан Макавејев повремено снимао камером. Један од ретких фотографа на студентским демонстрацијама ’68 био је Томислав Петерник. Прославиле су га фотографије на којима је потом снимио туче са милицијом у близини Студентског града. Касније је 1970. примљен у НИН као фотограф где сам крајем 1976. дошао и ја.
И пре доласка у НИН били сте препознати као аутор, а ускоро прослављате јубилеј од пет деценија рада.
– Освајао сам већ награде за карикатуре и после војске дошао у Вечерње новости где је била чувена тројка карикатуриста: Коракс, Гузина, Петричић а Југ Гризељ радио као новинар. Дошао је код њих, рекао да прелази у НИН и упитао знају ли неког од младих да му илуструје колумну. Препоручили су мене, тек што сам се вратио из војске, и тако је кренула прича са НИН-ом. Био сам им откровење и сви су навалили да им илуструјем текстове. Постоји број НИН-а у коме су на првих 22 стране били скоро све моји цртежи. Тада је на редакцијском састанку заменик главног уредника Пера Стојановић узвикнуо: „Људи, Југослав је одличан, али није НИН Јеж!“. Дошао сам у право време на право место, а и даље сам ту. И не само ја, дошли су тада и Богдан Тирнанић, Саша Тијанић и Драган Јовановић. Ускоро и Душан Величковић и Милан Дамјановић. Тако подмлађен, НИН је заиста постао „нешто друго“, како је гласио један од слогана
Шта Вас је диференцирало од осталих?
– Поставио сам се добро у старту, имао добар цртеж, тај препознатљиви поентилизам и, наравно, јаке, паметне идеје. Словенци су имали у то време израз „ликовна сатира“, комбинација карикатуре и графике, не само линеаран цртеж. Донео сам нешто ново у часописе и штампу. Када би ми пришли и затражили илустрацију – треба ми то и то, овако онако, ја бих доносио своје. Схватили су брзо да код мене и има и нема шале. Тај високи ниво ме је убрзо препоручио и пласирао и у иностранству.
Ваш рад у НИН-у познат је и по илустрацијама маце Црне за колумну Драгана Јовановића.
– Драган Јовановић је у НИН-у много више од осталих био заинтересован за екологију, тако му се и колумна звала, касније Постекологија. Био је и оснивач Зелене странке коју сам визуелно подржавао илустрацијама, знаком и плакатом. Када је своју колумну назвао Постекологија његова мачка Црна је постала симбол којом је поентирао крај сваког текста. Недавно смо изложбом у „Златном руну“ прославили 20 година постојања рубрике и илустрација. Преко 1000 црних мачака сам нацртао, неко ми је рекао да би могао и за Гиниса да конкуришем.
Кад смо код екологије, недавно је Ваш рад са насловне стране НИН-а изложен на Међународном конкурсу карикатуре „Пуне батерије-празна земља“. Занима ме Ваш поглед на ту тему?
– Екологија ме одавно интересује, 2014. у Музеју примењених уметности приказао сам ретроспективу својих радова од самих почетака, још 1974. на еколошке теме. И тад је екологија била актуелна. Тренутно листам неке наше и стране каталоге и у чуду сам како се теме понављају. Пре педесет и више година цртани су роботи са асоцијацијом на дехуманизацију, најављивана вештачка интелигенција, која је сада на застрашујућем нивоу у смислу ефикасности и коришћења.
Владимир Коларић: Душа носи вечит сјај – о болу и нежности у младом српском року
Проблеми загађења још тада су уочени јер карикатуристи примећују и више од осталих уметника оно што је битно. Посебна су сорта и на тај ликовни начин умеју да уоче и саопште ствари које су важне и које тек долазе на наплату. Јер наша је дужност да сачувамо ову нашу заједничку планету, биљни и животињски свет.
Истина је да карикатуристи имају оштро око и још оштрија опажања, како власт гледа на то, а како Ви видите културу и карикатуру у Србији?
– Југословенска и српска карикатура је трезор који је имао и има фантастичне ауторе, али власт не воли карикатуре. Карикатура није подржана од званичних културних институција, иначе би се живело много веселије. Али добро, живи смо и даље. Ипак, с обзиром на низак буџет за културу, не знам од чега многи уметници живе. Култура је зависна од целе економско-друштвене ситуације у друштву, савремена култура је једна индустрија у којој учествују институције, музеји, галерије, историчари уметности, критичари, штампарије, сниматељи, све до урамљивача. Метафорички речено, код нас пуно „шрафова у сату“ недостаје. Том „сату“ фали хармонија јер ова власт повади тако неке делове, а форсира неке друге делове, и може један део бити и од чистог злата ако други фали или је од пластике, онда сат не може да функционише. Једноставно, немају осећај за хармонију. То је безобзирно време које је нама несхватљиво. Но, ми карикатуристи и то коментаришемо на свој начин те, ако је за утеху, биће наших трагова.
Вашу илустрацију је објавио вероватно светски најзначајнији француски сатирични часопис Шарли ебдо, који је пре десет година био мета напада муслиманских екстремиста због карикатуре пророка Мухамеда.
– Десет година од масакра у Шарли ебдо навршиће се 7. јануара 2025, од исламских екстремиста погинуло је 12 чланова редакције, међу којима је пет карикатуриста (Волински, Тињу, Кабу, Онор, Шарб), од којих сам неке познавао. Приликом моје изложбе у Југословенском културном центру у Паризу 1979. посетио сам њихову редакцију и Шарли ебдо је на својој последњој страни тим поводом објавио мој цртеж, графику на којој су представљена подигнута два прста – зечије уши. Једна бојажљива рука која се стидљиво јавља за реч, уз коју је ишао и краћи текст – информација о изложби. Поводом десетогодишњице од тог страдања, карикатуристима је посвећена величанствена изложба у Француској, у Центру Ст. Just le Martel код Лиможа на којој сам и био. Тим поводом планирам да објавим текст у јануару у НИН-у.
Нису само карикатуре Ваш ауторски печат, илустровали сте све албуме Рибље чорбе, укључујући и најновији који тек треба да изађе и то постхумно, после смрти Боре Ђорђевића.
– Бора је био велики рокер, музичар, композитор и текстописац, знамо се још од поменутог Атељеа 212. Ја сам био у „Коси“ од 1969, он је дошао пар година касније у мјузикл „Исус Христ Суперстар“. Увелико сам са Породичном мануфактуром имао представе у подруму Атељеа, на којој је и Бора једном гостовао. Допао му се наш први сингл „Мудра Манде/Питаш ме“ 1972, музика, посебно мој омот. Касније ме је звао да му се придружим када је оснивао Сунцокрет. Увек смо били контраши, брзо смо се разумели, померали границе стваралаштва и пронашли у креативном смислу. Био је велики песник са изузетним смислом за риму и ритам, за сатиру, чак је и црткарао, карикатурално, што се мање зна. Имам неке његове радове сачуване, изложићу их можда ако буде било повода. У изради свих тих 25 омота албума није било никаквих проблема. Било је разилажења у неком смислу задњих година и Борином ангажману са десничарима и четницима, што мени није било симпатично. Сматрао сам да му то не треба и да ће му нашкодити. Срећом, то није покварило ни наше односе нити је Бора, колико знам, икада то пројектовао у рад са групом.
Шта можете да нам кажете за нови, необјављени Борин албум?
– За Рибљу чорбу сам урадио свих званичних 25 омота албума и 26. за албум „Љубав и смрт“ је спреман, али не знам када ће изаћи, за који је илустрације урадио мој син Јакша са којим дизајн радим задње две деценије. То је плоча коју је Бора са групом снимио још пре две године и повремено дорађивао. Првобитно је назван и најављен као „Тамна страна сунца“ са мојом илустрацијом два костура који играју али се Бора предомислио, променио наслов а костуре смо прерадили за поклон-сингл. Урадио сам омоте и за још пет соло албума чланова Чорбе: Борин соло „Њихови дани“ са тада урнебесним хитом „Баба Јула“, два Вицкова, један Рајка Којића, касете „Бора прича глупости“. Такође и пет Бориних књига песама. Од двадесетак мајмунских илустрација из књиге „Психопата и лопата“ планирам да приредим изложбу.
По чему се истичу омоти познатих Чорбиних албума?
– „Кост у грлу“ је први фотографски омот, „Покварена машта и прљаве страсти“ такође фотографски и прва плоча са елементима секса. На њему је Милош Јованчевић, књижевник-аматер, познат по мини роману „Невини мушкарац“. „Мртва природа“ је посебан случај! Причао ми је Пеца Поповић, тада уредник ПГП-а, да су тај, тада сензационални омот рађен са испупчењима у трећој димензији, изложили на Сајму музичке индустрије Мидем у Кану. Био је толико запаженен да су људи прилазили нашем штанду, пипклали га, разгледали, да би га последњег дана сајма неко и украо. „Ујед за душу“ (мотив пса који откида парче месеца) је била по први пут илустрација, а омот за албум „Истина“, опет фотографски и мени најјачи. На њему је слика лобања Ћеле куле и чланова групе.
Поред тога што сте осликали и више од 100 музичких омота познатим југословенским рок саставима и играли у култном мјузиклу „Коса“, и сами сте се бавили музиком.
– Породичну мануфактуру црног хлеба сам основао 1968. а песме моје сестре од тетке Маје де Радо смо изводили у увек продатом подруму Атељеа 212 скоро 50 пута! Иначе, ПГП РТС ускоро ће објавити ЦД, омаж Маји де Радо са албумом „Стварање“, 3 сингла и бонусом, песмом „Нисам хтјела њу“, изведеном уживо у Студију Б 1972, са првом ЛГБТ тематиком у Југославији а коју нам нису дозволили да снимимо за ЛП. На моје изненађење и Југотон тј. Croatia Records објавиће све то ремастеризовано на винилу. Тако ће тај наш једини албум „Стварање“, до скора само дискографски раритет, поново васкрснути.
Као учесник студентских демонстрација ’68. како гледате на деловање данашњих студената и њихове тренутне акције?
– Студентски ангажман је сјајан, апсолутно подржавам! Подсетили су ме на дане када сам био матурант, нисам ни био студент а одмах сам ускочио у актуелне догађаје. Власт каже деца, али нису – то су зрели људи и они и средњошколци. Одушевљен сам што су тако ангажовани. Сећам се и када је ’68. милиција упала на Ликовну академију и у полумраку пендреком оштетили чувену Роденову скулптуру „Мислилац“ (наравно реплику) мислећи да је студент. Одвалили су му колено и парче руке.
Влада Џет: Није тачно оно што кажу да је политика ометала рокенрол
После је то закрпљено, планирам да одшетам до Рајићеве 2 и погледам да ли се штета још познаје. Инспирисан тим догађајима, написао сам и текст „Пендреком против Мислиоца“ недавно у НИН-у. Ондашњи догађаји су били згодни за илустрације, ово сад је сурово, озбиљније. Иду колима и физички угрожавају и повређују младе људе. Стварно се најежим. Будале, само ће изазвати још већи отпор. Иако сам већ дуже пензионер дошао сам на седницу пре неки дан на Примењеној, видео сам у ходнику сто са пуно кекса и сокова, студенти добијају донације. Сутрадан одем и до Ректората на Косанчићевом венцу да их обиђем, донео сам им и беле пластичне фолије за транспаренте, боље су од картона. Упознали смо се па су сад и они мени упутили позив за предавање о догађајима из те легендарне ’68 и мом раду уопште. Моја ћерка живи код Шумарског, ишла је одмах да их обиђе, жалили су се да им требају лекови против болова, парацетамол, Ц витамин и сл. Напорно је све то. Свако ко може треба да их подржи. Не знам шта бих још рекао, ја сам ликовни интелектуалац, пре него вербални, једино као професор приликом предавања видим добре стране ове бла-бла-бла стварности, претераног „докторисања“ и др.
Шта бисте пожелели у 2025.?
– Могу да се надам некаквим променама и да их нацртам у крајњој линији. Тачкасто.
Извор: Данас
