Пише: Павле Синановић
Александар Гаталица у Народној Библиотеци “Радосав Љумовић” говорио о свом роману “Велики рат”, техници писања историјских романа, али и потенцијалним потешкоћама.
Љубитељи квалитетне књижевности као и поштоваоци литерарних дјела српског аутора Александра Гаталице у сриједу вече имали су задовољство да испрате и послушају ауторско вече посвећено њему, у Народној Библиотеци “Радосав Љумовић”. Том приликом, Гаталица је говорио и о свом најпопуларнијем роману “Велики рат”. Модератор вечери, публициста и књижевни критичар Стефан Синановић својим питањима је продубио интелектуални квалитет читавог догађаја.
Роман “Велики рат” је један од најтиражнијих и најчитанијих дјела у српској књижевности 21. вијека, а то је потврђено бројним наградама међу којима су Нинова награда за најбољи роман године, као и Награда “Меша Селимовић”. Као још један показатељ успјеха, овај роман је преведен на бројне језике, укључујући енглески, француски и грчки. Но, иако је преведен на бројне европске језике, нема га и на њемачком, иако је било покушаја. Гаталица претпоставља да је разлог за то што се све одвијало 2014. године на стогодишњицу почетка Првог свјетског рата.
“Могу само да претпоставим, превод је био понуђен 2014. када је падало 100 година од почетка Првог свјетског рата и Њемци су били доста неуротични у погледу те стогодишњице, нису знали шта им се тачно спрема. Да ли да истрпе неку дипломатску офанзиву, или је можда читав превод романа упао у тај временски тјеснац”, казао је Гаталица.
Говорећи о припреми свог романа, уз помоћ својих поетичких “алатки”, Гаталица је казао да је био кључ избор начина говора.
“У овом роману мијењам динамично начин говора. Мијењам га можда 10 или 20 пута, јер то није само измјена у врсти језика, у жаргонском или књижевном језику, већ измјена у врсти обраћања ка читаоцу. Ту се мијеша треће и прво лице” објашњава заинтересованој публици Гаталица.
Узимајући у обзир велики број ликова у “Великом рату”, и велики број прича које ти ликови требају да испричају, Гаталица је казао да је прави изазов динамично повезивање свих тих прича.
“Требало је смислити како повезати те приче, то јесте спојке. Спојке између прича, чини се неважно, али ако морате нешто 100 пута да спојите, морате да размислите како да то урадите динамично, да избјегнете понављање”, упозорава Гаталица.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Због историјске централне тематике овог романа, Гаталица је објаснио да је кључ управо у аутентичном језику и исправном преношењу тог периода читаоцу.
“Многи млади писци не читају литературу из тог времена. Ако говорите о 1914. години онда морате да читате литературу од 1904. до 1924. године, даље не долази у обзир. Једноставно, није исти период”, казао је Гаталица.
Описујући потешкоће писања овог романа, Гаталица је казао да као писац који унапријед све испланира није могао да се уздржи да стигне до писања кључних поглавља.
“У случају овог књижевног дјела, нисам баш све испланирао, али док сам писао о 1914. години већ сам имао потпуно смишљену 1915. годину, 1916. и 1917. које су биле у плановима разрађене. Као примјер, смрт једног јунака се дешава 1916. године, негдје на половини романа, а ја пишем 70. страницу и знам шта ће се том лику догодити јер сам то испланирао, једноставно не могу да сачекам да дођем до тог момента, а од тог момента ме дијеле двије године унутар романа”, објашњава Гаталица.
Извор: Вијести
