Пише: др Ивана Б. Спасовић
„Задовољство је приступити теми овако пријатној и лепој као што је ова о животу и делима писца Ивкове славе. Ко не воли овога писца?“, написао је Павле Поповић. „Како је пријатно читати га! И како је тај хумор његов леп, нарочито данас, кад су наши писци скоро сви нешто тужни и озбиљни.“
Стеван Сремац (1855-1906), по образовању историчар, од 1879. радио је као професор историје у гимназијама у Нишу, Пироту и, од 1892, у Београду. Његов опус чине романи и приповетке непролазне лепоте и с временом све више потврђене вредности: „Поп Ћира и поп Спира“, „Ивкова слава“, „Зона Замфирова“, „Вукадин“, „Из књига староставних“, „Дим у дим“, „Лимунација у селу“.
Стеван Сремац родио се у Сенти, 11/23. новембра 1855. (сада је то 24. новембар), око пет сати поподне. Био је празник Светог Стевана Дечанског и нема сумње да је Стеван добио име по славном свецу и краљу.
Сремчево детињство је доба 60-их 19. века. У Србији, било је то време реформи и дипломатије кнеза Михаила, које су се одразиле и на Србе у Угарској, време науке и нових политичких идеја. Иза позорнице старих и нових сила, налазила се стварност милиона радника, сељака, жена. Та „маргина“ овековечена је у уметности, нарочито књижевности, реализма. Стеван Сремац био је дете тог доба и један од оних који су учинили да друга половина 19. века остане тако посебна у историји књижевности.
Сремчеви преци воде порекло из Старе Србије. Сам Сремац истражио је порекло породице, из кога се види да су за време Сеобе дошли у Срем, касније у Сенту. Према родослову Сремчевих, који је сачинио Александар Дероко, деда се звао Милан, а бака Марија. Имали су синове Аврама (1827-1867) и Радована (1862-1907). Аврам Сремац становао је у кући угледног Сенчанина Филипа Ђорђевића и тамо заволео његову ћерку Катарину. Венчали су се у православној цркви у Сенти 12. (24) новембра 1853. године. Кумови су им били Андрија Николић, бележник, и Амалија Михалковић. Добили су синове Стевана, Јована (1857 – 1933), који је постао лимар и Андрију (1858 – 1948), кројача, који се одселио у Америку. Брак Стеванових родитеља није био ни срећан ни дуг. Мајка му је умрла 1858, у својој 24. години, а 1867, дан после свог 39. рођендана, и отац Аврам Сремац. После смрти мајке, Стеван је живео код деде Филипа Ђорђевића. Живели су вредно, скромно, сложно. Филип се истицао међу сенћанским трговцима, био је образован и имућан, уважен и од Срба и Мађара, познат и по надимку „будна глава“. Бака Ана волела је сентименталне историјске романе. У кући су се читали Даница, Зора, Застава. Зато је и њихов син, Сремчев ујак Јован, заволео књигу.
Са писцем Слободаном Шнајдером на кафи у хотелу „Дубровник“ у Загребу
Јован Ђорђевић (Сента, 1826 – Београд, 1900) био је књижевник, професор историје и латинског језика, оснивач Српског народног позоришта, први управник Народног позоришта у Београду и драматург, члан СУД-а и СКА, аутор текста химне Краљевине Србије (Боже правде). Он је имао пресудан утицај на Стевана, а када је дечак завршио Српску основну школу у Сенти, довео га је код себе у Београд. Тринаестогодишњи Сремац кренуо је 1868. у Прву београдску гимназију, а онда, 1874. и на студије историје на Великој школи у Београду.
Ништа уверљивије не говори о том, до тада невиђеном, непоновљеном, а вероватно и непоновљивом, напретку Србије од имена професора Велике школе. За време Сремчевих студија, предавали су све сама истакнута имена српске науке, академици, писци и историчари: Ђуро Даничић – филологију, Стојан Новаковић историју словенске и српске књижевности, Панта Срећковић српску историју, Стојан Бошковић општу историју, Јован Туроман грчки и латински језик, Милан Кујунџић Абердар историју филозофије, естетику и педагогију, Светомир Николајевић историју књижевности… У току студија са својим колегом Савом Антоновићем Сремац је добио престижну награду (20 дуката) кнеза Милана Обреновића за светосавски темат ,,Друштвено стање Срба у средњем веку према писаним споменицама и народним песмама“. Додели је присуствовао кнез Милан.
Као млади професор у Нишу и Пироту Сремац је био сведок симбиозе четири округа југо-источне Србије с Кнежевином Србијом после Берлинског конгреса 1878. Био је и један од првих путника на прузи Београд – Ниш. На место одсељених Турака долазили су чиновници са севера, једна занимања су нестајала, друга настајала, једна генерација, са њом и вредности које је наследила, опадала је, а друга се уздизала и стварала нови свет, као у песми Ђуре Јакшића „Једанпут иде стари амиџа“. Сремчевом оку ништа није промакло, увео је Ниш у српску књижевност. „Ивкова слава“, „Зона Замфирова“, „Чича Јордан“, „Кир Герас“, „Јексик-аџија“, „Ћир-Моша Абеншаам“, „Ибиш-ага“, то доказују.
Сремца су у Ниш водили разлози родољубља и лепоте града на Нишави, са ретким призором тврђаве до које са трга води мост преко ове реке. Он је Нишлијама импоновао прво својом појавом – био је леп, стасит, укусно одевен, уредан, са раздељком, брковима, разбарушене косе, одударао од осталих, чистоћа, склад. А прочуо се и као изванредан професор.
Наставничком позиву пришао је са заносом, убеђен да је посао професора више уметнички него научнички и да тражи дар кога ће сигурно пратити и воља и труд, али га је немогуће накалемити на залутале, како педагози верују да је могуће. Осећао је љубав према ученицима и они су волели њега.
Уследио је још један велики дан српске историје, данас готово заборављен. То је 22. фебруар по старом, 6. март по новом календару, 1882. године, када је проглашена Краљевина Србија. Причало се да је краљ Милан, походећи Ниш који је толико волео, свратио и у гимназију. Професори су били постројени и он је са сваким прозборио покоју реч. Сремца је упитао одакле је и кад је добио одговор, нашалио се: „Сремац, из Бачке, у Нишу?“
У Пироту је провео две године, од 1881. до 1883. године. Хвалио га је као здрав град, лепо уређен, с добром храном и водом, у коме је стекао пријатеље, а када се жалио, било је то због недостатка новца. Радио је као предавач и библиотекар Ниже гимназије у Пироту. У граду на Нишави и под Момчиловом тврђавом Сремац је и почео да пише. У Пироту је Сремац заволео Јелену Костић, ћерку свештеника Пантелије Панчића. Можда би њихова љубав била остварена, да Сремац није оштро критиковао власт у Пироту у Српској застави. Написао је да у том граду жаре и пале тројица Панта: начелници округа и среза Панта Срећковић и Панта Дробњак и поп Панта Панчић, Јеленин отац. Чланак је био анониман, али се знало да је то „масло“ Стевана Сремца. Отац је Јелену удао за другога, у том браку била је несрећна, а онда је 1899. уписала бабичку школу у Београду. До краја живота 1937. предано је радила као бабица у Пироту, а своју кућу завештала Фонду сиромашних ђака. Да ли су се Стеван и Јелена срели после његовог одласка из Пирота – не знамо. То је лако могло да се догоди у време њеног школовања у Београду. Чини се да је Сремац своју тугу због тога што једно другом нису били суђени преточио у „Идеал“, причу о томе како су се у једној паланци волели професор Ненад и Јелена коју је упознао када је послом дошао у њен град.
Стеван Сремац имао је изоштрен и отворен политички поглед. Још у студентским данима постао је члан Либералне странке. Странка је била снажан политички ослонац династије Обреновић и краља Милана. Сремац јој је остао одан до краја живота, не тражећи за себе било какве привилегије. Национални идеализам показивао је као професор, историчар и писац, али, пре тога, најсмелије, када је постао студент-добровољац у Другом српско-турском рату. Сремац је поштовао краља Милана и допадало му се то што Нишлије гаје захвалност према владару који је проширио Србију на југоисточне округе, а Ниш прогласио за другу престоницу. Кад је пријатељима одговарао на питање зашто не иде у завичај, у Војводину, Сремац је рекао: „Нећу, брате, да идем, јер кад год одем, увек се тамо посвађам. Свак ти тамо сматра за патриотску дужност да грди краља Милана, и уколико неко хоће да буде већи Србин, утолико више грди. И последња шуша, која не сме да удари ни на бировљеву кучку, сматра да има права да истреса своје у… гаће над Миланом. Један пут ми је прекипело, па сам подвикнуо неким мојим: ‘Шта сте се разбалаћили. Не ваља вам Милан, а овде вам је све потаман!? Пуна су вам уста како вас Швабе и Мађари потискуку и гњаве, а грдите краља Милана. Овамо се до земље клањате пред нотарошима, а јуначите се над српским краљем јер знате да вам ништа не може…’ Онда сам казао да нећу никад више да идем, и нећу.“
Трећи фестивал књижевности: Четири ауторске вечери у Народној библиотеци Радосав Љумовић
Стеван Сремац изабран је за члана Српске краљевске академије почетком 1906, али већ у лето те године, док је за време распуста боравио у Соко Бањи, повредио се и тешко разболео. Умро је 24. августа, а сахрањен два дана касније на Новом гробљу у Београду. Поворка која је пратила вољеног писца прекрила је град.
И из Сремчевих дела, као и по њему самом, види се да је био захвалан, скроман и пун живота, надарен и вредан. Складног тела и ведар, јаких нерава и белих зуба, здрав, са здравим мислима и погледима на свет, са здравим, веселим и неусиљеним хумором, лако, без по муке, као кад славуј пева. А и саме мелодије излазе из Сремчевих реченица: клавир, гитара и тамбурица из војвођанских кућа и сокака, даире и зурле из нишких кафана. Нестварно је то како је знао дијалекте српског језика и писао на њима. Сремчева духовитост неретко је имала жаоку, понекад је била иронична, али је увек доносила наду. Његова сатира, уперена против многих српских политичара и против свих људских мана, била је, као и Стерији, израз највишег родољубља. Узгред, Сремац се родио годину после смрти Ј. С. Поповића, а обојица су дочекали само 50. рођендан – те случајности као да постоје да подвуку сличност ова два, по свему изузетна, човека.
Сремац је имао много пријатеља, од другова из ђачких и студентских дана, до колега писаца, кафанских пријатељстава и оних које је стекао у Нишу. Умео је да дискретно буде на страни праведних и да не осуди несхваћене, али и да се подсмехне свему погрешном. Поседовао је таленат опажања, „да стави комарца поред слона, а да буде запажен“. Као да само по један од тих простора познаје, па их је упознао у душу, посвећивао се Војводини, Нишу, Београду. Он је истински извор за доба у коме је живео и које је описао, а многа од његових дела доживела су драматизацију и екранизацију. Сремчеви јунаци су из свих крајева и свих друштвених слојева. Врлине и мане, радости и сете, старо и ново, село и град, обрисе и одјеке турског и странчарње у Србији – све је то Сремац сагледао ненадмашно. Пејзаже од севера до југа, пулс 19. века, годишња доба, улице и куће, мирисе и укусе хране, музику, менталитете, нарави, интиме. Од фрајлице Јуле – оличења врлина, њене кокетне другарице Меланије, и њихових, различитих боја и кројева, али свакако модерних, хаљина – до јунака са дна социјалне лествице. Од романтичне сеоске идиле, зачињене женским сплеткама, преко паланачких узбуђења, до неостварених људи, или оних чије су љубави неузвраћене. Наспрам упечатљивих описа богатих имања и дворишта, чистих кућа, отменог намештаја, сјајног есцајга и мирисних трпеза – кафана као позорница. Насупрот здравом хумору, исмевању људских слабости и мана, или оштрој сатири – огорчење и ганутост. Писао је као историчар и познавалац психе, родољубив, моралан и сентименталан човек.
Извор: П-Портал
