Пише: Џо Лорија
Превод: Журнал
Начин да се спријечи разумијевање рата у Украјини јесте заташкавање његове историје.
Поједностављена, карикатурална верзија овог сукоба каже да је све почело 24. фебруара 2022. године, када се Владимир Путин тог јутра пробудио и одлучио да изврши инвазију на Украјину.
Према том наративу, није било других узрока осим ничим изазване руске агресије на недужну земљу.
Подијелите овај кратки историјски водич са онима који још увијек листају стрипове, покушавајући да схвате шта се заиста дешава у Украјини.
Званична верзија догађаја је као читање романа од насумично изабраног поглавља, уз претпоставку да је то почетак приче.
Историчари ће, кроз тридесет година, писати о ширем контексту рата у Украјини – о пучу, нападу на Донбас, ширењу НАТО-а, одбијању Минских споразума и руских приједлога о безбједносним гаранцијама – и то без страха да ће их прозивати Путиновим пропагандистима.
Исто тако, данас нико не назива историчаре симпатизерима нацизма само зато што пишу о Версајском уговору као једном од узрока нацизма и Другог свјетског рата.
Док траје рат у Украјини, говорити о контексту је табу – исто као што би било и у вријеме Другог свјетског рата. А ипак, контекст је суштински важан у новинарству.
Међутим, док рат траје, новинари су принуђени да прате наратив ратне пропаганде. Они немају исту слободу као историчари, који тек годинама након завршетка рата могу несметано да проучавају чињенице.
Небојша Поповић: Детант САД и Русије аларм за промјену европских елита
ХРОНОЛОГИЈА УКРАЈИНСКОГ СУКОБА
Други свјетски рат – Украјински национални фашисти, предвођени Степаном Бандером, у почетку сарађују са њемачким нацистима и масакрирају више од сто хиљада Јевреја и Пољака.
1950-1990 – ЦИА доводи украјинске фашисте у Сједињене Државе и сарађује с њима на поткопавању Совјетског Савеза у Украјини, спроводећи саботаже и пропагандне операције. Украјински фашистички вођа Микола Лебед доведен је у Њујорк, гдје је радио са ЦИА-ом барем до 1960-их и остао користан агенцији све до 1991, године када је Украјина стекла независност. Докази о томе налазе се у извјештају америчке владе, почевши од странице 82. Тако је Украјина скоро 80 година служила као платформа за слабљење и угрожавање Москве од стране САД.
Новембар 1990. – Годину дана након пада Берлинског зида, САД, Европа и Совјетски Савез усвајају Париску повељу за нову Европу (познату и као Париска повеља). Ова повеља заснива се на Хелсиншком споразуму и ажурирана је 1999. године Повељом о европској безбједности. Ови документи чине темељ Организације за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС). У њој се наводи да ниједна држава или војни блок не може обезбиједити сопствену безбједност на рачун друге земље.
25. децембар 1991. – Совјетски Савез се распада. Амерички политички и економски кругови (Wall Street и Washington) у наредној деценији улазе у земљу ради пљачке државне имовине, богаћења појединаца, стварања олигарха и осиромашивања руског, украјинског и осталих постсовјетских народа.
1990-те – САД крши обећање дато посљедњем совјетском лидеру Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити на исток у замјену за уједињену Њемачку. Најистакнутији амерички стручњак за СССР, Џорџ Кенан, противи се ширењу НАТО-а. Сенатор Џо Бајден, који подржава ширење НАТО-а, предвиђа да ће Русија на то реаговати непријатељски.
1997. – Збигњев Бжежински, бивши савјетник за националну безбједност САД, у својој књизи Велика шаховска табла: Америчка приматност и њени геостратешки императиви пише:
„Украјина, нови и важан простор на евроазијској шаховској табли, представља геополитичку осовину, јер њено само постојање као независне државе помаже у трансформацији Русије. Без Украјине, Русија престаје да буде евроазијска империја. Русија без Украјине и даље може да тежи империјалном статусу, али би тада постала претежно азијска империја.“
31. децембар 1999. – Након осам година доминације САД и Волстрита, Владимир Путин постаје предсједник Русије. Бил Клинтон га 2000. године одбија када Путин изражава жељу да се Русија придружи НАТО-у.
Путин почиње да затвара врата западним утицајима, обнављајући руску сувереност, што на крају изазива негодовање у Вашингтону и на Волстриту. Овај процес се не дешава у Украјини, која остаје подложна западној експлоатацији и осиромашењу њеног народа.
10. фебруар 2007. – Путин држи говор на Минхенској безбједносној конференцији, у којем осуђује агресивни унилатерализам Сједињених Држава, укључујући њихову незакониту инвазију на Ирак 2003. и ширење НАТО-а на исток.
Он тада изјављује:
„Имамо право да питамо: против кога је ово [НАТО] ширење усмјерено? И шта се догодило са обећањима која су нам дали наши западни партнери након распада Варшавског пакта? Гдје су данас те изјаве? Нико их се више ни не сјећа.“
2007. – Путин одржава свој Минхенски говор три године након што су балтичке државе, бивше совјетске републике на граници с Русијом, приступиле западној алијанси. Запад понижава Путина и Русију, игноришући њихове легитимне безбједносне забринутости. Годину дана након његовог говора, НАТО најављује да ће Украјина и Грузија постати његове чланице. Још четири бивше чланице Варшавског пакта приступају НАТО-у 2009.
2004-2005: Наранџаста револуција. Резултати избора се поништавају, а у другом кругу побједу односи прозападни Виктор Јушченко, побиједивши Виктора Јануковича. Јушченко потом додјељује звање “хероја Украјине” украјинском фашистичком лидеру Степану Бандери.
3. април 2008. – На НАТО самиту у Букурешту, у декларацији се наводи:
„Поздрављамо евроатлантске тежње Украјине и Грузије за чланство у НАТО-у. Данас смо се сложили да ће ове земље постати чланице НАТО-а.“
Русија оштро протестује. Вилијам Бернс, тадашњи амерички амбасадор у Русији (а данас директор ЦИА-е), у тајној депеши Вашингтону, коју је касније открио Викиликс, упозорава:
„Министар спољних послова Лавров и други високи званичници поновили су снажно противљење, наглашавајући да би Русија даље ширење НАТО-а на исток сматрала потенцијалном војном пријетњом. НАТО проширење, нарочито на Украјину, остаје ‘емоционално и неуралгично’ питање за Русију, али и стратешки разлози леже у основи снажног противљења чланству Украјине и Грузије. У Украјини постоји страх да би ово питање могло подијелити земљу на двоје, довести до насиља, па чак и, како неки тврде, до грађанског рата, што би Русију довело у ситуацију да мора одлучити да ли да интервенише… Лавров је нагласио да Русија мора сматрати наставак ширења НАТО-а, посебно на Украјину и Грузију, потенцијалном војном пријетњом.“
Четири мјесеца касније долази до кризе у Грузији, која прераста у краткотрајни рат с Русијом, за који Европска унија окривљује грузијске провокације.
Новембар 2009. – Русија предлаже нови безбједносни аранжман у Европи. Москва објављује нацрт предлога за нову европску безбједносну архитектуру, којом би се, по ставу Кремља, требале замијенити застарјеле институције попут НАТО-а и Организације за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС).
Текст овог приједлога објављен је на сајту Кремља 29. новембра, више од годину дана након што је тадашњи предсједник Дмитриј Медведев први пут званично покренуо ово питање. Говорећи у Берлину у јуну 2008, Медведев је изјавио да је нови споразум неопходан како би се коначно ажурирали аранжмани из хладноратовске ере:
„Убијеђен сам да проблеми Европе неће бити ријешени све док се не успостави њено јединство, органска цјеловитост свих њених саставних дијелова, укључујући и Русију.“
2010. – Виктор Јанукович побјеђује на предсједничким изборима у Украјини, које ОЕБС оцењује као слободне и фер.
2013. – Виктор Јанукович бира економски пакет од Русије умјесто споразума о придруживању са Европском унијом. Ова одлука угрожава западне експлоататоре у Украјини, као и украјинске компрадорске политичаре и олигархе.
Фебруар 2014. – Јанукович је збачен у насилном, америчком подржаном пучу (о чему свједочи пресретнути разговор Нуланд-Пајат). Украјинске фашистичке групе, попут Десног сектора, играју кључну улогу. Украјински фашисти марширају улицама са бакљама и портретима Степана Бандере.
16. март 2014. – Као одговор на пуч и неуставну инсталацију антируске власти у Кијеву, становници Крима гласају са 97% за припајање Русији на референдуму са 89% излазности. Приватна војна организација Вагнер основана је како би подржала Крим. Западни медији нетачно приказују ово као „руску инвазију Крима“, иако није испаљен готово ниједан метак, нити је било жртава.
Колико гаса је исцурило из Северног тока и које су последице инцидента
12. април 2014. – Пучистичка власт у Кијеву покреће рат против антипучистичких, продемократских сепаратиста у Донбасу. Неонацистички батаљон Азов има кључну улогу у борбама за Кијев. Вагнерове снаге пристижу да подрже милиције у Донбасу. САД поново погрешно приказују ситуацију као „руску инвазију“ Украјине. Амерички државни секретар Џон Кери тада изјављује:
„У 21. вијеку се не понашате у стилу 19. вијека тако што измишљеним изговорима вршите инвазију на другу земљу.“
Ово говори исти Кери који је као сенатор 2003. гласао за америчку инвазију на Ирак на потпуно измишљеном изговору.
2. мај 2014. – Десетине етничких руских демонстраната у Одеси живе су спаљени у згради од стране неонацистичких екстремиста.
10. мај 2014. – Луганск и Доњецк проглашавају независност и гласају за одвајање од Украјине.
5. септембар 2014. – Први Мински споразум потписан је у Минску, у Бјелорусији, између Русије, Украјине, ОЕБС-а и лидера самопроглашених република у Донбасу, уз посредовање Њемачке и Француске (Нормандијски формат). Споразум не успијева да оконча сукоб.
12. фебруар 2015. – Потписан је Минск II, којим би се прекинула борбена дејства и обезбиједила аутономија република унутар Украјине. Споразум је једногласно потврђен у Савјету безбједности УН-а 15. фебруара.
2016. – Лажна афера позната као Рашагејт постаје опсесија Демократске странке и њених медијских савезника у Сједињеним Државама. Лажно се тврди да је Русија интервенисала у америчке предсједничке изборе 2016. године како би Доналд Трамп побиједио. Овај измишљени скандал додатно демонизује Русију у САД-у и подиже тензије између нуклеарних сила, припремајући јавност за могући сукоб с Русијом.
12. мај 2016. – САД активирају ракетни систем у Румунији, што изазива гњев Москве. Вашингтон тврди да је систем искључиво одбрамбене природе, али Русија упозорава да би могао бити кориштен и у офанзивне сврхе и да би могао скратити вријеме удара на Москву на свега 10 до 12 минута.
6. јун 2016. – Симболично, на годишњицу савезничког искрцавања у Нормандији, НАТО покреће највеће војне вјежбе у Источној Европи од завршетка Хладног рата, са 31.000 војника у близини руских граница. По први пут након 75 година, њемачки војници марширају истом рутом као нацисти током инвазије на Совјетски Савез, преко Пољске.
Њемачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер изненађујуће се успротивио:
„Оно што сада не бисмо требали радити јесте даљње распиривање ситуације звецкањем оружјем и ратним хушкањем,“ изјавио је за Bild am Sonntag.
„Ко год вјерује да ће симболичка парада тенкова на источним границама алијансе донијети безбједност, у заблуди је.“
Умјесто тога, Штајнмајер позива на дијалог са Москвом, упозоравајући:
„Добро би нам дошло да не тражимо изговоре за обнову старих конфронтација… Фатално би било тражити рјешења искључиво у војним средствима и политици застрашивања.“
Децембар 2021. – Русија нуди нацрт споразума Сједињеним Државама и НАТО-у, предлажући нову безбједносну архитектуру у Европи, оживљавајући неуспјешни руски покушај из 2009. Споразуми предлажу уклањање ракетног система у Румунији и повлачење НАТО трупа из Источне Европе.
Русија упозорава да ће, уколико не буде озбиљних преговора, бити приморана да реагује „техничко-војним мјерама“. НАТО и САД одбацују приједлоге без стварне расправе.
Фебруар 2022. – Русија започиње војну интервенцију у Донбасу, у још увијек текућем украјинском грађанском рату, након што је претходно признала независност Луганска и Доњецка.
Прије интервенције, карте ОЕБС-а показују значајан пораст украјинског гранатирања сепаратистичких република, гдје је од 2014. убијено више од 10.000 људи.
Март-Април 2022. – Русија и Украјина се слажу око оквирног споразума који би окончао рат, укључујући обећање Украјине да се неће придружити НАТО-у. САД и Велика Британија се противе. Британски премијер Борис Џонсон лети у Кијев и поручује украјинском предсједнику Володимиру Зеленском да прекине преговоре с Русијом. Рат се наставља, а Русија преузима контролу над већим дијелом Донбаса.
26. март 2022. – Бајден у говору у Варшави признаје да САД, преко прокси рата у Украјини, настоје да свргну руску владу. Раније у марту он је поништио одлуку свог државног секретара о успостављању зоне забране летова за руске авионе изнад Украјине, рекавши:
„То се зове Трећи свјетски рат, јасно? Да разјаснимо, људи. Нећемо водити Трећи свјетски рат у Украјини.“
Септембар 2022. – Републике Донбаса гласају за уједињење са Руском Федерацијом, заједно са двије друге области – Херсоном и Запорожјем.
Мај 2023. – Украјина покреће контраофанзиву како би повратила територију под контролом Русије. Цурење докумената почетком године открива да америчка обавјештајна служба предвиђа неуспјех офанзиве прије него што је уопште започела.
Јун 2023. – Побуна групе Вагнер траје 36 сати, након чега њен вођа Јевгениј Пригожин прихвата договор о егзилу у Бјелорусији. Вагнерова приватна војска, коју је финансирало и наоружавало руско Министарство одбране, апсорбована је у састав руске војске. Украјинска офанзива се окончава неуспјехом крајем новембра.
Септембар 2024. – Бајден попушта под притиском реалиста из Пентагона и противи се коришћењу британских далекометних ракета Storm Shadow за нападе Украјине дубоко у Русији, страхујући од директног војног сукоба НАТО-а и Русије.
Путин упозорава да би, уколико британски војници у Украјини буду директно лансирали британске ракете на Русију уз подршку америчке геостратегије, то значило да су НАТО земље – Сједињене Државе и Европа – у рату са Русијом. Он додаје:
„Ако је то случај, онда ћемо, узимајући у обзир промјену суштине конфликта, донијети одговарајуће одлуке као одговор на пријетње које нам буду упућене.“
Новембар 2024. – Након што је изгубио изборну трку и након што је његова странка изгубила Бијелу кућу, Бајден изненада мијења став и одобрава коришћење не само британских, већ и америчких далекометних ракета ATACMS за ударе на Русију. Није јасно да ли је Бијела кућа уопште обавијестила Пентагон унапријед, ризикујући тако управо Трећи свјетски рат, којег је Бајден раније настојао да избјегне.
Фебруар 2025. – Први директан контакт између високих званичника Сједињених Држава и Русије након више од три године. Предсједници двије земље одржавају телефонски разговор, а министри спољних послова се састају у Саудијској Арабији. Договорено је покретање преговора о окончању рата.
Ова хронологија јасно показује агресивну западну политику према Русији и како се трагедија могла избјећи:
- Да НАТО није тежио да укључи Украјину у свој савез
- Да су Мински споразуми били спроведени
- Да су САД и НАТО били вољни да преговарају о новој безбједносној архитектури у Европи, узимајући у обзир руске безбједносне интересе
О аутору
Џо Лорија је главни уредник Consortium News и бивши извјештач из Уједињених нација за The Wall Street Journal, Boston Globe и бројне друге новине, укључујући Montreal Gazette и The Star of Johannesburg. Радио је као истраживачки новинар за Sunday Times of London и као финансијски репортер за Bloomberg News. Новинарску каријеру започео је са 19 година као дописник The New York Timesa.
Аутор је двије књиге:
📖 A Political Odyssey (са сенатором Мајком Гравелом, предговор Данијела Елсберга)
📖 How I Lost By Hillary Clinton (предговор Џулијана Асанжа)
Можете га контактирати на joelauria@consortiumnews.com и пратити на Твитеру @unjoe.
Извор: Consortium News
