Упутство како не смијеш да поступиш: Џејмс Рубин нуди Црној Гори “велику лакоћу непостојања”
14. април, 2023.
Шпијунирање и тајна документа Пентагона: Америка сматра да је шеф УН-а „сувише попустљив према Русима“
14. април, 2023.
Прикажи све

Весна Голдсворти, искуство културног трансфера Британија–Србија–Британија: Предрасуде су ту и кад се прећуте

Весна Голдсворти, (фото: Нови магазин)

Весна Голдсворти, (фото: Нови магазин)

Прочитала сам четири читуље Медлин Олбрајт у различитим новинама и сваки део који се бави њеном улогом у Југославији био је написан баш онако како би био написан 1990-их или чак 1980-их. Речник се није променио и виђење полуострва није се променило. Дакле, рекла бих да смо Марија Тодорова и ја направиле разлику, али у уском кругу
Весна Голдсворти је професорка креативног писања на Универзитету Ексетер и Универзитету Источне Англије. Написала је шест међународно веома награђиваних и популарних књига, од којих су две, мемоари Чернобиљске јагоде и роман Горски, емитоване у наставцима на Би-Би-Сију.

Роман Горски преведен је на дванаест језика и продат је у преко двеста хиљада примерака. Њена књига Инвентинг Руританиа (Измишљање Руританије), објављена 1998. године, о британској перцепцији Балкана, већ је 25. година на списковима универзитетске лектире широм света. Ово дело је заједно с књигом Замишљајући Балкан (Имагининг тхе Балканс) Марије Тодорове пружило нове увиде у то како су Балкан конструисали западни путници и креатори политика.

Написала је три веома читана романа: Горски, Господин К и Гвоздена завеса, а 2021. године изабрана је за чланицу престижног Краљевског књижевног друштва. Она је својим романима и академским списима о Источној Европи и Балкану свакако допринела обрнутој врсти културног трансфера од Србије и Југоисточне Европе ка Западној Европи.

С.Г. МАРКОВИЋ: Моје прво питање односи се на то да у вашој књизи Измишљање Руританије, објављеној 1998, описујете оно што сте дефинисали као „империјализам маште“. То су заправо стереотипи који су унесени у британске романе, у позном 19. и раном 20. веку, а који су постали темељ уопштене слике Балкана, у америчкој филмској индустрији и у књижевним делима на енглеском, као руританске области ирационалности и невероватних догађаја. Затим су овакве слике глобализоване и доспеле су назад и до интелектуалаца на Балкану. Ви сте анализирали ове слике и зато ме занима ваше мишљење о томе каква је била реакција балканских интелектуалаца? Да ли је овакав културни трансфер који је претворио Балкан у неку врсту пејоративне имагинарне географије онда када је доспео назад са Запада на Балкан имао утицај на самовиђење Европејаца на Балкану, јер је овај термин (Балкан) нагло добио пејоративну конотацију?

В. ГОЛДСВОРТИ: То је одлично питање. Најпре, хвала много што сте ми омогућили да се овај разговор сними. То значи да могу да будем истовремено на два места. Необично је да говорим из Лондона, а да ћу, када овај разговор буде преношен на конференцији, и ја бити у Београду, дакле заправо веома близу. Има у овоме нечег метафоричног када је у питању културни трансфер, као и у начину како идеје путују с једног на друго место. Да се вратим на ваше питање о Балкану и Британији у 19 веку. Британија је предводила свет у производњи забаве и популарне културе у време када је већина стереотипа о Балкану, о „дивљем Истоку Европе“, које сам описала у Измишљању Руританије зачета. Зато ту нема случајности. Сви ти писци, попут Ентонија Хоупа и Брема Стокера, а и они са много ранијим почецима у 19. веку, сви су они били списатељи који су продавали књиге у милионима примерака.

Ти балкански стереотипи, такви какви су створени у Британији, затим су пренети у америчку филмску индустрију, јер је од 20. века Америка та која преузима културну палицу, а посебно у домену популарне културе и индустрије забаве. До 21. века, исте слике селе се у компјутерске игрице, а ипак Балкан се и даље посматра као апсолутно непромењен. Било да се ради о ратним игрицама, било да је у питању „Гранд Тхефт Ауто“, и даље се ту појављује диваљ, окрутан лик који долази негде с наших простора и понаша се на све могуће неописиве и примитивне начине. То је доминантна слика која се не мења скоро два века. Од тренутка када се Балкан први пут појавио, чак и онда када је дефинисан као полуострво 1808. године, ово насилно, дивље приказивање опстаје већ више од два века. То је спољна перцепција Балкана.

Та спољна перцепција Балкана постаје унутрашња. То је нешто што асимилујемо на Полуострву и то сви његови различити народи. А асимилује се у два облика: један је када говоримо једни о другима, у оквиру сваког народа, а други када говоримо о нама суседним народима. Дакле, када посматрате Балкан, увек се нација на југу или југоистоку описује истим терминима које користе Британци или Американци. Комшије су нам примитивне, наше комшије не знају за ред. Они су дивљаци и потребна им је та спољашња фигура да их такорећи контролише и намеће им мир. Унутрашња слика је она коју користимо када оптужујемо сународнике за примитивно понашање. Нађете се у аутобусу и неко вам стане на ногу и уместо да ту особу нападнете да је неотесана, ви кажете „Балкански примитивац, не одмиче се“. То је начин на који се те слике асимилују и културно овековечују.

Ваша књига Измишљање Руританије и књига Марије Тодорове Замишљајући Балкан у међувремену постале стандардни уџбеници из области „имагологије“ Балкана и бављења дискурсом балканизма. Далеке 1999. године, убрзо након што су се појавиле обе књиге, Миша Глени је свој прилог „Само на Балкану“ објављен у Лондон Ревиев оф Боокс завршио следећом реченицом: „Док агенти западне културе не буду у стању да виде своје предрасуде о Балкану какав јесте, изванредна дела Голдсвортијеве, Тодорове и њима сличних остаће углавном неискоришћена на Западу. То би била трагедија.“ Скоро четврт века после оригиналних издања ове две књиге, каква је ваша оцена? Да ли су ваше књиге, посебно Замишљање Руританије, направиле промену? Да ли сте ви и Тодорова направили културни трансфер самопроцене Балкана на Запад (као две научнице које су се школовале на Балкану, у Бугарској и Југославији, које су своје каријере започеле на Балкану, па стога имате своје самопроцене које су и укорењене у одређеним локалним традицијама)?

Моја реакција на то је: пусте жеље. Волела бих да је тако. Волела бих да јесу. Дефинитивно је тачно да су оне направиле разлику у академском свету, јер су нестале извесне непромишљене реакције на Балкан. Наше књиге су такође покренуле оно што овде у Енглеској зовемо „домаћа радиност“ („цоттаге индустрy“), што значи да су се докторске тезе које се баве појединачним земљама умножиле. Постоје истраживачки центри који су у великој мери инспирисани оним што смо радиле Марија и ја, а морам да кажем, на неки начин, посебно Маријом Тодоровом, јер је она историчарка, а овај рад је имао више утицаја на одељењима историје него на одељењима за књижевност, али имао је и на њих. Делом зато што предајем на катедрама енглеске књижевности, могу да кажем да је Балкан многоструко маргиналан. У областима којима се ја бавим то је неупоредиво маргиналније поље истраживања него што би било за Маријину књигу.

Весна Голдсворти, (Фото: Блиц)

Али, утицај је несумњив. С друге стране, у јавном дискурсу, а под јавношћу не мислим на „човека са улице“, мислим на новинаре, на коментаторе, на оне људе који пишу о Балкану, а нису специјалисти за Балкан, релативно мало се променило. Очигледно, нешто се можда променило за новинаре и публицисте као што су Миша Глени или Тим Џуда који су фокусирани на ову област и свесни нашег рада. Али, управо о овоме размишљам, у последња три-четири дана, прочитала сам четири читуље Медлин Олбрајт у различитим новинама и сваки део који се бави њеном улогом у Југославији био је написан баш онако како би био написан 1990-их, или чак 1890-их. Речник се није променио и виђење полуострва није се променило. Дакле, рекла бих да смо Тодорова и ја направиле разлику, али у уском кругу.

Да, у реду, али бисте се сагласили да је ваша књига у академским круговима направила разлику.

Да, направила је велику разлику и ово је занимљиво. Измишљање Руританије била је књига месеца у Вашингтон посту а писац приказа написао је да је „Голдсворти урадила довољно истраживања да покрене академско одељење“, јер сам прочитала око 300 романа, а уз то позоришне комаде, филмове и поезију, и коментарисала толико много њих у самом делу Измишљање Руританије. У том тренутку помислила сам да више немам ништа више да истражујем. Сада могу да се сетим неколико књига које су се наставиле на Измишљање Руританије, и које су пронашле даље примере, а бавиле су се не само периодом после онога о коме сам писала, већ и потпуно новим материјалом, посебно на филму, јер је филм за мене био маргиналан. Дакле, да, у том смислу, рекла бих да је моја студија направила разлику. Али, после толико година волела бих да је она променила ставове јавности, посебно када је реч о расправи о уласку Западног Балкана у ЕУ. Волела бих да видим много просветљенији став. Уместо тога, оно што видите јесте да је много онога што сам мислила да сам урадила, не само лично, него и цела ова дискусија, гурнуло одређене предрасуде испод површине. Људи се не усуђују нужно да изговоре те предрасуде, али оне су ипак ту. Нажалост, то се десило и са постколонијализмом. Он понекада не уништава предрасуду, колико је чини неизрецивом, у буквалном смислу те речи.

Сада бих желео да поменем вашу претходницу, бар је видим као вашу претходницу. А то је чувена Ребека Вест. У Чернобиљским јагодама признали сте да је њен путопис једна од ваших једанаест најомиљенијих књига. Такође, у појединим оценама овај путопис се сматра за један од десет најбољих путописа свих времена. Свакако је у питању веома утицајна књига. Какав је културни трансфер, по вама, Југославија-Британија, а можда и Југославија – САД (јер су Американци морали да је читају, а за све будуће балканске дипломате била је обавезна лектира у време Хладног рата) донела та књига?

У праву сте што помињете Сједињене Државе. Прво ћу се осврнути на то јер је Ребека Вест била веома позната у Сједињеним Државама, усуђујем се да кажем, готово познатија, у том тренутку, него у Британији, у смислу присутности. Писала је за Њујоркер, имала је колумну тамо. Британија је била у рату, а њена жеља је, између осталог, била да покрене Америку да помогне Европи. Отуда и тај веома дуг епилог, који се бави Блицом и бомбардовањем Лондона и страдањем Лондона у том тренутку.

Други део је то, и то је нешто што увек помињем када говорим о Ребеки Вест, да када се бавите британском књижевношћу о Балкану, са изузетком Бајрона и можда Тенисона, те књиге су, да се послужим дефиницијом Грејема Грина, штиво за разоноду, популарна фикција. Веома је необично, и за Балкан веома важно, да се с Ребеком Вест јавља прворазредни писац, али заиста прворазредни писац. А она је то од свог првог романа Повратак војника, двадесет две године пре путописа Црно јагње и сиви соко, дакле прворазредна књижевница с највишим књижевним статусом која путује у регион и пише оно што је њено ремек дело.

Када погледате многе друге књиге којима сам се бавила, видите нешто другоразредно или трећеразредно, књиге које филм чини популарним, али које као књижевност нису тако сјајне, док је Црно јагње и сиви соко ремек-дело модернистичког путописа. И, на неки начин, оно је толико упечатљиво као путописно дело да бих, као проучаватељка енглеске књижевности, рекла да је штета што се ради о Балкану, јер да је било о Француској или Италији, било би обавезно штиво, било би на свакој листи лектире. Дакле, могло би се рећи, Балкан је и само дело претворио у мање познату територију.

Али свеједно је то фантастична књига која је натерала многе да прочитају пола милиона речи, огроман, крупан део историје, и сазнају о овој земљи коју је она видела као некакву мини-Европску унију авант ла леттре, и као бедем против утицаја великих сила у свету и подела великих сила. У том смислу, рад Вестове остаје трајно актуелан. Штета што Југославије више нема, а пошто је више нема, имате све ове, не баш увек добронамерне интелектуалце који сада покушавају да анализирају да ли је Ребека била просрпски оријентисана или не, и гледају на тај аспект у негативном контексту. У то време, она није размишљала на тај начин.

То би било као да оптужите данашњег писца да је пронемачки настројен јер пише похвално о Европској унији. Она је размишљала о Југославији у целини. И она је размишљала о разлозима постојања Југославије и, у том погледу, мислим да је пронашла најбољу земљу за своју политичку ствар. Прво је отишла у Финску, помисливши да би Финска могла да буде добар пример мале земље која се супротставља великим силама, али је открила да јој је Финска досадна. Тада је одлучила да посети Југославију, па су се тако среле једна необична земља и једна изузетна списатељица. Био је то, да тако кажем, сусрет века. То је, заиста, задивљујућа књига. О томе предајем. Моји студенти се жале да морају да прочитају хиљаду страница, али, без изузетка, на крају их увек одушеви.

Хвала вам и сада коначно пето и последње питање. Реч је о вашој аутобиографији Чернобиљске јагоде, објављеној 2005. године, која је имала огроман успех. Више од три стотине рецензија. Књига је била бестселер у четири земље. Играла се у одређеним позориштима, чак и у континенталној Европи – у Аустрији, Немачкој и другде. У суштини, то је прича о ваше две породице, југословенској/српској и британској, али је, у великој мери, и прича о Београду и Југославији 1980-их, пре него што сте се преселили у Британију. Дакле, многи читаоци широм света, све што знају о Југославији, знају можда из ваше књиге. Да ли се ви осећате сада, после те књиге и као неко ко је допринео обрнутој врсти културног трансфера? Успут, осећате ли се и као Ребека Вест? У Руританији описујете како функционише империјализам имагинације, али, кроз ову књигу сте своју перцепцију себе пренели у европски или англо-амерички главни ток. Да ли мислите да је тако?

Весна Голдсворти, (Фото: Вијести)

Истина је то да сам, када сам почела да пишем оно што ће постати Чернобиљске јагоде, била веома болесна и нисам о њој размишљала као о књизи за ширу публику. Размишљала сам о њој као о књизи за свог сина. Мислила сам, ако не преживим болест, постоји опасност да он не сазна ништа о мајчином пореклу. У једном тренутку рекли су ми да имам још шест месеци живота. На срећу, то није била истина. Али, помишљала сам, ако се не опоравим, желела бих да има причу о мајчином пореклу коју би, у неком смислу, доживљавао као неку врсту историје, своју историју, које не треба да се стиди. У ствари да би требало да буде поносан на своју историју. Дакле, ваше питање је на неки начин уграђено у настанак књиге. Моја идеја била је да пренесем на енглески, а не да улепшавам, причу о детињству и младости, да их представим путем тог обрнутог културног трансфера, као одговор на све остало што је могао да прочита.

Међутим, морам да кажем и да књиге онда задобију свој живот. Занимљиво је да сте споменули позоришне верзије, а кроз њих видите нешто о мојој књизи. Серијализована је и на ББЦ-ју и тамо сам снимање гласа направила ја. Али, ту су речити избори музике за позадину, егзотичне, фолклорне музике. У инсценираним верзијама, ако је то била Немачка, имали су бечку глумицу која је читала мој део, јер је то опет био Други, опет различитост, дистанца. Дакле, била бих тамо, као неко ко не говори немачки језик, често на позорници, сведочећи културни трансфер на делу.

Ево и врло практичног примера. Један мој пријатељ организовао је туру по Србији за дипломатски кор. Ишли су на Златибор, мислим. И, док су се враћали у Београд, са југозапада, супруге дипломата, јер су у групи биле углавном жене, рекоше: „А, ово је Жарково, ту је одрасла Весна Голдсворти. Можемо ли да станемо и погледамо?“ И мој пријатељ је измислио неки разлог да то не дозволи. Можда је желео да оне задрже идеју о овом месту као о селу-предграђу, какво је некада било. У мемоарима описујем селидбу своје породице када сам била тинејџерка, из једног зеленог предграђа Београда у други, са Дедиња у Жарково. Дедиње остаје зелено, можда не онолико колико је то било када сам одрастала, али Жарково више није место које описујем у својој књизи, место које сам волела и мрзела пођеднако.

Сада је пресечено прометним аутопутевима и оивичено блоковима кула, а та брутална модерност може да изгледа заиста ужасно. Ако напишем да сам живела у селу на рубу града, свака супруга дипломате сама ће у машти осмислити шта то значи: можда је мој пријатељ био у праву што то није покварио.

Знам да је у Немачкој реакција на Чернобиљске јагоде била: „Коначно нормална књига о Југославији“. Зато што сваки пут када људи пишу о Југославији, то је кроз призму траума. Зато што је оно о чему пишем претходило рату код мене нема југословенске трауме. Сва траума је лична, траума моје болести. Али када је у питању Балкан, Чернобиљске јагоде су „нормална књига“.

Превод С. Г. Марковић

Извор: Нови Магазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *