Пише: Милорад Дурутовић
Једна мисао Николаја Берђајева може се успјешно адаптирати за наше друштвено-политички прилике: „Интелигенција код нас није могла да живи у садашњости, живела је у будућности, а понекад и у прошлости“. Може се адаптирати из најмање два разлога.
Прво, политичка класа је прогутала, обезвриједила или сакрила друштвену интелигенцију, те је политичар истовремено постао синоним за интелектуалца.
Друго, нас су политичари водили или у „Велику Традицију“ или у „Велику Утопију“. (Ријеч је, дакле, о универзалном проблему којем ће Михаил Епштејн посветити читаву једну студију, „Хроноцид: Прилог за васкрсавање времена“. Међутим, то је друга прича. Вратимо се нама.)
Неколике деценије политичари су обесмишљавали прошлост и садашњост. Јер њихови подвизи имали су циљ или да нас заглављују у прошлости, или да нас утапају у снивање о свијетлој будућности. Међутим, без обзира на смјер кретања, посљедица је била иста: анестезирање садашњости, овладавање временом садашњим, али без просвјетитељских, прогресивних или револуционарних захвата. Само то, у одсуству икакве способности и идеје да се изборе за садашњи развој, они нас витлају од прошлости до будућности, прождирући наше године, као скакавци; као „скакавци“ из Пекићеве аутобиографске прозе.
Милорад Дурутовић: Сирото Чељаде (Сасвим мали појмовник пакла)
Опет, алузија се може проширити на онај старозавјетни репертоар зала, најезде хорди зла, које с времена на вријеме походи народе, прогутају све житнице, винограде, дрвеће, баште… Дакле, онако како су нашу привреду, економију, морал, религиозност, интелектуалну класу и све редом прогутали наши политички скакавци.
Но, ни ова прича не би била потпуна када се таман у старозавјетном кључу не бисмо дотакли увјерења да смо платили данак свом огреховљену, богоотпадништву. Отуда ни Борислав Пекић није случајно посегнуо за метафором најезде скакаваца, описујући неколико пресудних година од 1948. до 1954. године. У тим годинама преломила се наша народна судбина, одредила цијена мита (политичког стереотипа) о братству и јединству без Бога.
Ако бисмо још мало размишљали старозавјетним мјерама, могли бисмо помишљати да смо тек кроз литије 2020. године кренули у правцу избављења, духовног оздрављења. Али наша садашњост изгледа опет зависи само од политичких скакутана. Остаје да видимо шта ће о њима говорити дани будући.
