Andrićev put je bio put stilogene nadogradnje narodnog i Vukov(sk)og jezika: da se poznate i strukturno ničim neoneobičajene jedinice srpskoga jezika (lekseme, sintagme, frazeme, rečenice) dovedu u drukčije kombinacije, da im se proširi značenje, da dobiju „novu ulogu“, da svojom poznatošću zazvuče nepoznato
„Andrićev jezik je valjda najskladniji i najharmoničniji srpski jezik u našem dosadašnjem proznom stvaranju, umetnički oplemenjena sublimacija njegove intonacije, koja nas zanosi još i danas u njenom izvorno čistom i neprerađenom vidu kod Vuka i Daničića, a koji je – jednom uzlaznom linijom od Vuka i Daničića do Andrića – dospela kod ovog poslednjeg do složene umetničke orkestracije, koja bruji i odzvanja u nama dodirujući i najtanje strune našeg emocionalno-misaonog bića“ (Živković 1962:99). Andrićev jezik i stil predstavljaju vrhunac srpskog književnog jezika i stila. Zato je, s jedne strane, čudno da Andrić ni u jednom svom tekstu nije predstavio vlastite stavove o jeziku i stilu. Ili tačnije rečeno, nema nijednoga Andrićevog teksta za koji bismo mogli reći da ima u stilsko-jezičkom pogledu karakter programskog. S druge pak strane, nije nimalo čudno da je svoje stilsko-jezičke opservacije Andrić najčešće iskazivao u tekstovima o Vuku Karadžiću. Nije čudo ako se zna da linija razvoja normativnoga stila srpskoga jezika i ide od Vuka kao začetnika do Andrića kao njegovog najvećeg ostvarenja, kao njegovog vrhunca (up. Kovačević 2014:100–118).
A na Vuka kao početak srpskoga jezika i stila – često je ukazivao i sam Andrić. Čak u sedam tekstova Andrić govori o Vuku, s tim da je u šest od tih sedam tekstova, već u naslovu istaknuto Vukovo ime: „O Vuku kao piscu“, „Vuk, reformator“, „Vukov primer“, „Vuk i inostranstvo“, „Optimizam Vuka Karadžića“ i „Tri slike iz života Vuka Karadžića“ (Andrić 1981: 76–128). Sedmi Andrićev tekst u kome on Vuka ima za „glavnog junaka“, iako njegovo ime ne ističe u naslovu – nosi za našu analizu simptomatičan naslov „Nešto o stilu i jeziku“ (Andrić 1981a:33–49). Osim tih sedam tekstova za analizu Andrićevih pogleda na jezik i stil vrlo bitni su i tekstovi „Beleške za pisca“ i „Beleške o rečima“ (Andrić1981a:50–65), kao i pojedine jezičke „opservacije“ u knjizi Znakovi pored puta (Andrić 2005). Upravo ti tekstovi, pridružimo li im još samo imaginarni „Razgovor s Gojom“ (Andrić 1981a: 9–28), predstavljaju jedini izvor za tumačenje ne samo Andrićevih stavova o Vukovom stilu i jeziku nego i njegovih pogleda na stil i jezik uopšte.
Pa počnimo sa Andrićevim odnosom prema Vuku i Vukov(sk)om srpskom jeziku. Vukovu borbu za srpski jezik Andrić poredi sa srpskim ustancima protiv Turaka, tj. sa „srpskom revolucijom“. Jer, „kao što se u njegovoj Srbiji narod digao prosto ‘da bije Turke’, da bi osvojio vlast u rođenoj zemlji, tako je i on krenuo da razgoni slavenoserbske pisatelje i da pribavi vlast narodnom jeziku kao jedinom mogućem osnovu istinske i savremene nacionalne kulture“ (Andrić 1987: 27). U toj svojoj borbi, naglasiće Andrić, „kao svaki reformator, Vuk je bio i rušilac i graditelj, i više graditelj nego rušilac, ali je savremenicima, naročito u prvo vreme, morala biti mnogo više vidljiva rušilačka strana njegovog pothvata“ (Andrić 1987: 26). A tome su ponajbolji dokaz činjenice da je u vrijeme reforme Vuk prije svega u Srbiji „bio ‘serbskog jezika pomračitelj’. Nepismeni ali uticajni ljudi govorili su Vuku u lice da niko od Kosova do tada nije naneo toliko štete i sramote srpskom narodu kao on. I zbog skupljanja srpskih pesama sa njim su, kako on sam kaže, sprdnju terali. Godinama je nailazio na otpore i nerazumevanja“ (Andrić 1981a: 44–45). Ali, ističe Andrić, „blagodareći njemu“ i „njegovim ličnim vezama i naporima … srpske narodne umotvorine prodrle [su] u druge slovenske i neslovenske narode i stekle veliku i široku popularnost“, s tim da je nije beznačajna ni činjenica da se i „Gete interesovao za pojedinosti naše narodne poezije i nazivao naš jezik značajnim jezikom (‘eine bedeutende Sprache’)“ (Andrić 1987:35).
Pri kraju teksta „Optimizam Vuka Karadžića“, Ivo Andrić jasno i koncizno iskazuje svoj odnos ne samo prema Vukovom srpskom jeziku nego i prema srpskome jeziku u Vukovome djelu. Andrić će, naime, reći da najljepši spomenik koji Vuku možemo podići „to su ljubav i interesovanje koje ćemo posvetiti jeziku. Jer jezik je, to svi znamo, živa snaga sa kojom je vezana ne samo kultura nego i samo postojanje jednog naroda. A pitanje jezika – to je očigledno, ali to treba stalno ponavljati – nije samo stvar ljudi od nauke i pera, srpskih i hrvatskih lingvista i književnika. Svi smo mi, bez razlike, pozvani da budemo tvorci i čuvari jezika, i svi mi, svesno ili nesvesno, utičemo na njegov razvitak, usavršavajući ga ili kvareći. A naša dužnost je da čuvamo ono što je Vuk nazivao ‘čistota i sladost našega jezika’. […] I sa našim se jezikom, na njegovom današnjem stepenu razvitka, dešava isto što i sa svima jezicima sveta; i u njemu se vrši stalan proces stvaranja i rastvaranja; on se muti i bistri, bistri i muti, troši se i krnji, ali i raste obnavljanjem, bogaćenjem i prevazilaženjem sama sebe. Tome prirodnom toku stvari ne može niko kraj sagledati. Ali jedno se, mislim, može već sada kazati. U tom razvitku, u njegovoj osnovi, biće kao i do sada, uvek prisutan stvaralački duh Vuka Stefanovića Karadžića“ (Andrić 1981: 121–122).
Andrić, međutim, naglašava da nije dovoljno samo kopirati Vuka, jer oponašanje nužno dovodi do krize, a „naša kriza“ – veli Andrić – „sastoji se u tome da na neki način prevaziđemo Vuka ostavši mu verni [isticanje – MK]. Naša kriza u stilskom pogledu je u tome što je nama taj jezik uzak, što mi za nove pojmove moramo tražiti nove reči i nove stilske obrte, a da pri tom ne izneverimo Vuka, jer se sa tog temelja, sa te osnove nesumnjivo silaziti ne sme, jer tamo dalje nastaje anarhija i nered» (Andrić 1981a:35). Na tom putu koji podrazumijeva i vjernost Vuku i njegovo prevazilaženje, „naši pisci“ – prema Andrićevom mišljenju – „treba ne samo da su majstori izraza, nego i čuvari jezika“ (Andrić 1986: 115). A „znanje jezika“ i „majstorstvo izraza“ u neraskidivoj su, imanentnoj vezi. Svako ko se u svom poslu koristi jezikom, pa bio on književnik ili naučnik – jezik mora poznavati. Očigledan simptom nepoznavanja i „zapostavljanja“ svoga jezika, po Andrićevom mišljenju, predstavlja tako česta upotreba stranih riječi. Andrić će reći da „u književnosti treba upotrebiti stranu reč samo onda kad se bez nje ne može, a to bi trebalo da biva retko“ (Jandrić 1977:148), tako da ne može da razumije „neke književne, likovne i muzičke kritičare; oni kao da za vreme pisanja drže pred sobom rečnike stranih reči, kao da im je i prva i poslednja namera: upotrebiti što više stranih izraza! Valjda misle da će tako ispasti učeniji; i često im to uspeva, jer u protivnom ne bi u tolikoj meri zapostavljali svoj jezik“; tu se posebno ističu književni kritičari kod kojih se „razmetanje stranim rečima već pretvara u neukus“; ali i televizija, koja se „još u kolevci spajdašila sa stranim rečima. Trebaće dosta vremena i volje dok se njeni kanali pročiste i od takve prljavštine“ (Jandrić 1977: 149, 59, 83). Za Andrića je nepotrebna upotreba stranih riječi odraz nekulture jednog naroda, jer „po tome kako se bori za čistotu svoga jezika može se meriti kultura jednog naroda“ (Jandrić 1977: 149).
Za jezik zagrebačkog arheologa Andrić će reći da je „neprijatan primer“, ali će za jezik Momčila Nastasijevića reći da je „tragičan slučaj“. Učestvujući u raspravi o Nastasijevićevom književnom umijeću (a zapravo raspravi o odbrani Nastasijevićeva jezika), raspravi koju je vodio Stanislav Vinaver, Andrić će reći da je „pitanje jezika najuspelije kod onoga pisca kod koga se kao pitanje i ne postavlja. Kod Nastasijevića slučaj je tragičan [isticanje – MK]. Opominje na kopanje u tunelu i vidi se da nema druge strane, nema izlaza“ (Vinaver 2012: 301).
Da Andriću nije bio blizak put moderne lingvostilistike Bajijev(sk)og tipa, koja je u prvi plan stavljala stilematičnost jezičkih jedinica kao njihovo strukturno oneobičajeno „tkanje“, po čemu se one i razlikuju od uobičajenih, opšteupotrebnih jedinica (o prisustvu tog stilističkog puta u srpskoj književnosti v. iscrpno u Kovačević 2012: 5–34; 2018: 1–21) – najbolje se vidi po njegovoj ocjeni Nastasijevićevog jezika. Učestvujući u raspravi o Nastasijevićevom književnom umijeću (a zapravo raspravi o odbrani Nastasijevićeva jezika), raspravi koju je vodio Stanislav Vinaver, Andrić će reći da je „pitanje jezika najuspelije kod onoga pisca kod koga se kao pitanje i ne postavlja. Kod Nastasijevića slučaj je tragičan [isticanje – MK]. Opominje na kopanje u tunelu i vidi se da nema druge strane, nema izlaza“ (Vinaver 2012: 301). Već na osnovu odnosa prema Nastasijevićevom jeziku vidi se da Andrić nije bio za izrazno oneobičajenje, ili drukčije rečeno Andrić nije za upotrebu stilematičnih jezičkih jedinica, jer je, po njegovom mišljenju, „jasno da hladno proučavanje rečnika, sve traženje, izmišljanje i kombinovanje neobičnih reči i ne vode ničemu i da i najveća veština u tom poslu ne daje umetničko delo nego, u najboljem slučaju, kuriozan opit“ (Andrić 1981a: 64). Zato i „izuzetni efekti, ako se suviše ponavljaju, postaju smetnja; sva se pažnja čitaočeva usredsredi na njih“ (Andrić 2005: 324–325).
Andrićev put je bio put stilogene nadogradnje narodnog i Vukov(sk)og jezika: da se poznate i strukturno ničim neoneobičajene jedinice srpskoga jezika (lekseme, sintagme, frazeme, rečenice) dovedu u drukčije kombinacije, da im se proširi značenje, da dobiju „novu ulogu“, da svojom poznatošću zazvuče nepoznato.
Andrić je u pogledu karakteristika jezika književnosti potpuno saglasan s pogledima najvećeg srpskog lingvističkog autoriteta Aleksandra Belića, koji je Nastasijevićeve jezičke „inovacije“ proglasio „nasiljem nad jezikom“ (v. Kovačević 2000). Stil se, po Beliću, može kao „dopušten“ jedino ostvarivati u okrilju standardnog (književnog) jezika. Svako odstupanje od standardnog jezika Belić smatra ne samo gramatičkom nego i stilističkom pogreškom. Belić smatra da „književnici, koji su stvaraoci književnoga jezika, moraju biti njegovi odlični poznavaoci. Oni su dužni da se brinu i o lepoti i o čistoći njegovoj; jer bez lepote jezika nema ni lepote književnoga dela. Njihovo pravo stvaranja novih osobina književnoga jezika ističe iz njihove dužnosti – odličnoga poznavanja njegova. […] Svaki književnik je i umetnik. On mora poznavati dobro književni jezik koji hoće da obogati i usavrši. On ne sme proizvoljno mešati sve što god nađe, bez razloga i bez potrebe“ (Belić 1951:138). I Belić kao najpozitivniji primjer dobroga stila i jezika ističe upravo Andrića i njegov jezik i stil. Andrićev jezik, riječi su Belićeve, „potpuno je u granicama književnog ‘kanona’. On ne traži efekata kakvim nasiljem nad pravilnošću književnog jezika. Naprotiv, njegov jezik svuda odiše njome. Pa ipak ni Andrićev stil ni njegov jezik nisu ukočeni. Ne vidi se čak da se išlo i najmanje za tim da se pravilnost jezika naročito očuva. Ona je nešto što se podrazumeva“ (Belić 1951:190).
I sam Andrić je naglašavao da „mi moramo da smo na dobroj nozi sa jezikom kojim pišemo, da smo u prisnom i stalnom odnosu sa njim, i to više i drugačije nego drugi ljudi. Sa više napora i odgovornosti“ (Andrić 1981a:64).
Mnogo više no o jeziku, Andrić je, različitim povodima, govorio o stilu, uvijek naglašavajući da je za postojanje dobrog stila nužan uslov dobro poznavanje jezika, jer „težnja za savršenstvom izražajne forme za nas je služba sadržini. A dobro vršiti tu službu, to jest jasno izraziti svoju misao ili svoje osećanje, mi možemo samo onda ako smo savladali jezik kojim pišemo i stilski izraz toga jezika“ (Andrić 1981a:42). I upravo se onaj Andrićev zahtjev za prevazilaženje Vuka, a da se pritom Vuk ne iznevjeri – tiče prije svega stilske nadogradnje Vukovog jezika. Andrić će reći da je „posle Vukove pobede nastala kriza“, „upravo krize rasta, krize razvijanja“, a ta „kriza u stilskom pogledu je u tome što je nama taj jezik uzak, što mi za nove pojmove moramo tražiti nove reči i nove stilske obrte, a da pri tom ne izneverimo Vuka“ (Andrić 1981a:34–35). Ta se kriza, po Andriću, prepoznaje prije svega u tome što je „naš je jezik dobrim delom, kao što neko reče, ‘rečnik izbledelih metafora’ (Sve na njemu peva, Poslovi cvetaju, Kuća peva od čistoće i sl.). Naša književnost kao i naše novinarstvo patili su, naročito posle pobede Vukove, od tog slikovitog govora koji je stvarno nasleđe Vukovo, tj. rezultat pobede narodnog jezika. Posle pobede Vukove došla je upotreba pa i zloupotreba narodnog izraza, a on je redovito slikovit. (Ne smije biti zloupotrebe ‘slikovitog govora’, njegove neukusne i deklarativne upotrebe!)“ (Andrić 1981a:39). Te „izbledele metafore“ zapravo su jezičke, ustaljene, nepoetske metafore, metafore kao poslisemije, nepodvodljive pod metafore kao stilske figure (up. Kovačević 2015:18). Odnos između „izbledele metafore“ i „poetske metafore“ sugeriše razliku koju su Pražani (B. Havranek prije svih) predstavili terminima automatizacija i aktuelizacija. Automatizovane jedinice su, kako im i samo ime kaže, ustaljene, upotrijebljene gotovo po automatizmu, dok aktuelizovane jedinice podrazumijevaju dezautomatizaciju, jer aktuelizacijom jezički izraz privlači na sebe pažnju i doživljava se kao nešto neobično, lišeno automatizma. Nosi više informacija. Naime, iz teorije informacija je poznato da će „količina informacije biti veća ukoliko je predvidljivost nekog elementa manja, a ako je predvidljivost potpuna, količina informacije je ravna nuli“ (Jović 1985: 67–68). Iz datog pravila teorije informacija jasno je da su sve automatizovane jedinice, a pod njih potpadaju i „izbledele metafore“ i svi opšteupotrebni „stalni izrazi“ (npr. stalni epiteti), informativno vrlo siromašne, i kao takve, budući lišene mogućnosti prenošenja poetske informacije „nepodobne“ za jezik književnosti. I ne samo one. Njima Andrić priključuje „inflaciju reči“, kao „bolest stila, gde se izobilje pretvara u siromaštvo, gde gomilanje reči liči na patogeno množenje ćelija kod bolesti raka“. A „po zakonu inflacije“, – riječi su Andrićeve – „što ih više ima, manje vrede i manje ostavljaju utisak na čitaoca. […] To je naročito slučaj sa epitetima i atributima koji se često pretvaraju u zloupotrebu prideva“ (Andrić 1981a:38). Prevedeno na zakon teorije informacije, to znači da je i kod konstrukcije s „inflacijom reči“ količina informacija ravna nuli. Maniristički upotrijebljene automatizovane, poetski neinformativne jedinica, pokazatelj su neinventivnosti, ili dosadnosti jezika i stila nekoga pisca. A „bojazan da se ne bude dosadan znak je pravog, dobrog i savesnog pisca“ (Andrić 1986:115). „Težnja dobrog pisca“– veli Andrić – „treba da bude ubedljiv stil, a najubedljiviji je jednostavan stil. A Krilov je govorio: treba pisati tako da rečima bude tesno, a mislima prostrano. Tu misao on je odmah objasnio dodavši: da rečenicu treba glačati dok ne prestane da bude dosadna“ (Andrić 1981a: 39).
Kondenzovanje, „glačanje“, „zbijanje“ rečenice, po Andrićevom mišljenju, osnovni je postupak na putu ka dobrom stilu, s tim da je cilj kondenzovanja da se sa što manjim brojem jezičkih jedinica postigne što veći komunikativni učinak, ili na poetski jezik prevedeno, što bogatija poetska informacija. Tako će Andrić u „Beleškama za pisca“ kao savjet piscima napisati: „Savijte svaku rečenicu po deset puta preko kolena, stanite na svaku reč celom težinom, ispitajte njenu ‘nosivost’, jer od tih krtih reči i slabih rečenica treba da bude sagrađen most koji će nepogrešno i neprimetno preneti čitaoca preko ponora besmisla i nesvesti u zemlju života i stvarnosti, koju ste vi za njega i sve ljude uspeli da prikažete“ (Andrić 1981: 60).
Možda je još slikovitije to „glačanje rečenice“, zbijanje u nju što više čitaocu vidljivih smislova, Andrić iskazao riječima što ih je u imaginarnom razgovoru pripisao slikaru Goji, o načinu njegovog slikanja. (Andrić 1981a: 21–22).
Pitajući se „stil, šta je to?“, Andrić će reći: „Veština zaodeti svoju misao, na najbolji i najubedljiviji način saopštiti je drugima? Kad dobro razmislim, čini mi se da bi mogao biti i mnogo više od toga. Ponekad mi se čini da je stil, to jest sam zvuk reči, rečenica i sklop celine, ujedno i glavna proba istine koju ta rečenica nosi“ (Andrić 2005:323). „Kad neko uvidi ili oseti jednu činjenicu kao istinitu i stvarnu, kad joj po svom unutarnjem osećanju nađe oblik koji nju najtačnije prikazuje i objašnjava drugima, i kad to na najjednostavniji mogući način kaže ili napiše – to je stil kojim se taj čovek služi i kojim je ta određena stvarnost najbolje kazana“ (Andrić 2005:324).
Dobrim stilom ne može se, po Andrićevom mišljenju, smatrati, bez obzira na stepen „glačanja“ i „zbijanja“ rečenice, „stil koji je svrha sam sebi“. Naime, „to glačanje mora da ima svoju meru i ne treba da bude preterano, manijačko, samo sebi svrha“ (Andrić 1981: 42–43). Dobroga stila, temeljno je stilsko Andrićevo načelo, nema bez harmonije izraza i sadržaja. “ Težnja za savršenstvom izražajne forme za nas je služba sadržini. A dobro vršiti tu službu, to jest jasno izraziti svoju misao ili svoje osećanje, mi možemo samo onda ako smo savladali jezik kojim pišemo i stilski izraz toga jezika“ (Andrić 1981: 40, 42). I najveći stilisti srpskoga jezika, poput npr. Stanislava Vinavera, Andriću su priznavali „stilsku unikatnost“: „Ako je iko mogao da govori o podudaranju izraza i teme, onda je to Andrić. Ali je on baš zato u našoj literaturi jedini, on je čudo. Priznajemo mu to. Drugog takvog u našoj literaturi nema. Kod njega je potpuna harmonija između onoga što je hteo, video i rekao i čak ono što pojedine ličnosti kažu, ili ne kažu, u skladu je sa doživljenim tokom njegove pripovetke.“ (Vinaver 2012: 308).
Osnov dobrome stilu, po Andrićevom mišljenju, treba prije svega da bude narodni jezik, jer „narodni jezik, stihijski snažan a osetljiv i precizan kao najfiniji aparat, radi neprestano, rešeta, melje, mrvi, odbacuje ono što nije za njega, a mesi, glača i doteruje ono što zadrži. Zakone toga rada teško je pratiti. Ti zakoni predstavljaju vrlo složenu mrežu u kojoj igraju ulogu nagoni, atavizmi, simpatije, interesi, često i ćudi, duboke i teško prozirne psihe narodne. Tako nastaju nove reči, lepe i snažne ili neobične i ružne, ali potrebne i logične po nevidljivoj potrebi i neshvatljivoj logici narodnog obeležavanja i ‘imentovanja’ stvari, ljudi i pojava“ (Andrić 1986: 60).
Iako bi se po frekvenciji upotrebe u Andrićevim „stilskim“ napisima moglo zaključiti da je za njega riječ uporišni jezičko-stilski termin, ipak riječ takav status u Andrićevom viđenju stila nema – nego taj status od riječi preuzima rečenica. Uostalom, to i sam Andrić naglašava: „Za nas pisce je“ – veli Andrić – „presudnija rečenica od reči“ [isticanje – MK]. Ne verujem da je bogzna kako preporučljivo hvatati se po svu noć za glavu i tražiti onu takozvanu ‘jaku’ reč koja je kadra da ponese ceo teret rečenice. Ne verujem da postoje takve reči. Bolje je u tom slučaju zadovoljiti se nekom drugom rečju, jer teret je na rečenici, a ne samo na jednoj reči. To je otprilike kao u sportu: ceo tim mora da igra, a ne samo pojedinac“ (Jandrić 1977: 273). „Veština je piščeva da upotrebi pravu reč na pravom mestu, a to je u pisanju najmučnije postići“ (Jandrić 1977: 150), jer „reči naviru kao roj pčela, a vi morate biti strpljivi i među hiljadama tražiti maticu – onu pravu reč; kad ste nju pronašli – i ostale će zauzeti smeran let i stremiće ka naumljenom cilju“ (Jandrić 1977:26). Drukčije rečeno, „jezik je kao reka: sve pritoke se slivaju u jedno korito. Zato sam protivnik formule koju je nametnula književna kritika: svoj jezik. U pitanju je način upotrebe i razmeštaja reči, a to je nešto drugo“ (Jandrić 1977: 344).
To teorijsko načelo o stilskoj supremaciji rečenice nad riječju jedna je od najdominantnijih crta samog Andrićevog stila. Već je uočeno da u Andrićevim djelima leksika i nije toliko „bogata, ali da to i nije važno – važnije je kako se riječi upotrebljavaju i upotrebom mijenjaju i bogate značenja. U tome i jeste Andrićeva veličina – dati riječima istinito, u svakoj, posebnoj, situaciji, određeno, a tačno, značenje, pravi i jedinstven smisao“ (Kalezić 1985: 216). A da bi to postigao, „Andrić je na izrazu radio dugo i predano da bi ga učinio prirodnim. Zato je bio protiv ‘kićenja’ i patetike jer takva vrsta izraza nije – istinita“ (Kalezić 1985:215).
Taj Andrićev rad na stilu pri čitanju Andrićevih djela ostaje gotovo neprimjetan, jer se Andrićev jezik i stil doimaju vrlo običnim i jednostavnim. Međutim, više je nego jasno da iako „piše kako diše čovek, kako mu kuca srce i struji krvotok: spontano, konkretno, neposredno, organski“, i Andrić „zna za ‘trikove’ i zna za jadac – bez njih se ne može ni kod Tolstoja i oni su i potrebni – ali je takva vrsta instrumentarijuma u njegovim operacijama i postupcima tako upotrebljena da se ta ‘umešnost’ nikada ne oseća. I ta je umešnost preobraćena u umetnost“ (Lazarević 1962: 334).
A to potvrđuje i sam Andrić sljedećom mišlju, koje bez sumnje izražava suštinu
„čitave Andrićeve poetike književnog jezike“ (Šutić 2005:32), mišlju da „nema te reči koja je bez veze sa životom, kao što nema biljke bez podloge koja je hrani. Znači da treba biti blizak ljudima i njihovom životu, slušati njihov govor, upijati ga u sebe, razmišljati o njemu, živeti sa njim kao brat sa bratom. I tada ćemo moći postići ono što treba, tj. da ljudima NJIHOVIM i POZNATIM jezikom kažemo NAŠU i NOVU umetničku istinu“, s tim da moramo biti svjesni da „rečima nema kraja, kao ni našoj strasnoj borbi s rečima i za reč, ni našem doživotnom traženju plodne i stvaralačke reči. A to je ona koja dolazeći od živih ljudi i ljudskih dela ali i ljudskih snova i želja, i prošavši kroz prizmu umetničkog duha, postaje (u srećnom slučaju) umetničko delo [kurzivno isticanje – MK] (Andrić 1981a: 64–65).
Sam Andrić je, kao što se vidi, verzalno istakao uporišne pojmove svog iskaza, koji posmatrani van konteksta imaju gotovo antonimsko značenje: NJIHOV – NAŠ; POZNAT – NOV. Iako dati kao antonimi, ti pojmovi u datome kontekstu bliži su sinonimnom značenju. Oni, međutim, nisu ni antonimni ni sinonimni, nego bliskoznačni, sa značajnom semantičkom diferencijacijom. Jer, „njihov i poznati“ jezik kao takav nije upotrijebljen u „umjetničkom djelu“, nego je prošao „kroz prizmu umjetničkog duha“, koja je svojevrstan stilistički proces prerastanja „ljudskih dela“ u „umetničko delo“. Tak, kako bi Andrić rekao u „srećnom slučaju“ – taj proces za rezultat ima književnoumjetničko djelo. Tim procesom zapravo se narodni („njihov i poznati jezik“) prevodi u poetski jezik („naš i nov“), ili drukčije rečeno: tim procesom (prolaskom „kroz prizmu umetničkog duha“) komunikativna funkcija narodnog kao književnog jezika prevodi se u poetsku funkciju jezika književnosti. To je taj put koji omogućava da istovremeno prevaziđemo Vuka, i da mu ostanemo vjerni. Andrić tako ne smatra da se u književnosti upotrebljava „sirovi“ narodni kao književni jezik – nego isključivo jezik koji je dobijen procesom „prolaska kroz prizmu umetničkog duha“, a to je poetski jezik kao jezik književnosti , čija je tek podloga narodni kao književni ili standardni jezik. (O odnosu književnog jezika i jezika književnosti v. opširno u Kovačević 2017: 45–67).
Suštinu svoje „poetike književnog jezika“ kao „jezika književnosti“ najbolje je izrazio sam Andrić sljedećom maksimom, u kojoj riječ poezija treba čitati u značenju riječi književnost, a riječ pjesnik u značenju riječi književnik: „Najveći efekat“ – veli Andrić – „postizava se u poeziji kad pesniku pođe za rukom da čitaoca iznenadi nečim poznatim“ (Andrić 2005: 322). Data je misao zaista najsuštastvenija definicija Andrićevog viđenja suštine književnog stila, ali i jezika književnosti uopšte.
Miloš Kovačević
Izvor: Iskra
