Da je u svim prethodnim godinama bilo manje “mudrog akademskog ćutanja” možda naša politička stvarnost ne bi bila toliko iracionalna, i možda ne bi bilo neophodno da društvo nakon dve decenije ponovo prolazi kroz veliku političku krizu, u kojoj na desetine hiljada građana iz nedelje u nedelju demonstriraju na ulicama samo zato da bi se dokazalo da vlast nije večna kategorija, već da je prvi uslov političke racionalnosti jednog društva da vlast bude smenjiva na normalnim i fer izborima
U Srbiji već nekoliko nedelja traju najveći građanski protesti nakon Petog oktobra. Konačno oslobođeni straha od aktuelne vlasti i očigledno nespremni da više trpe zastrašujuće političke i ekonomske posledice jednog od najštetnijih režima u istoriji Srbije, građani se svake nedelje okupljaju u sve većem broju. Protesti su dobili svoju političku artikulaciju, zahtevi demonstranata su jasno formulisani, i u narednim nedeljama i mesecima će se videti kakav će biti ishod ogromne političke energije za promenama. Aktuelni režim za sada reaguje vrlo nervozno, donoseći uglavnom očajničke političke odluke, kojima umesto da smiruje tenzije svake nedelje izvodi sve veći broj građana na ulice. Imajući u vidu ukupna politička dešavanja u našoj zemlji i mnoštvo kriznih događaja u poslednjih nekoliko meseci, ali uzimajući takođe u obzir da su aktuelne demonstracije samo nastavak bujanja ogromnog građanskog nezadovoljstva iskazanog na kontinuiranim demonstracijama u prethodnih nekoliko godina, jasno je da se aktuelni politički režim nalazi u silaznoj putanji.
,,Oduzimanje” važnih institucija države od građana
Poslednjih nedelja demonstracije su dobile neposrednu podršku pojedinih profesija, pre svega glumaca, ali i akademske zajednice, čiji je proglas pročitan na građanskom okupljanju, 9. juna. Sve veći broj profesora, naučnih istraživača i asistenata sa univerziteta i naučnih instituta u Srbiji potpisuje podršku aktuelnim demonstracijama.
Iako nema nikakve sumnje da je ovakva podrška demonstrantima na ulicama u ovom momentu vrlo važna, teško je oteti se utisku da, kada je u pitanju akademska zajednica, ona stiže prekasno. Sve ono što se u pomenutom proglasu akademske zajednice naglašava (nepostojanje slobode medija, zagađenost javnog prostora mržnjom i nasiljem, nepostojanje političke odgovornosti, podanički odnos prema vlasti, itd.), kao što svi to dobro znamo, nije počelo u poslednjih nekoliko meseci, već traje već više od deset godina.
Uz to, da podsetimo i na još neke bitne činjenice – aktuelni politički režim uspeo je da potpuno “oduzme” od građana sve važne institucije države. Sudstvo i tužilaštvo nalaze se pod potpunom kontrolom aktuelne vlasti. Na velika vrata je uveden jedan od najekstremnijih oblika “zverskog kapitalizma” koji sistematski osiromašuje srednje i niže slojeve društva, a malom broju pojedinaca omogućuje enormno bogaćenje. Državni zdravstveni sistem je gotovo potpuno uništen, i mi već duže vreme živimo u stvarnosti u kojoj će se lečiti samo oni koji imaju para. Obrazovni sistem se podređuje partikularnim interesima stranih investitora, istovremeno najveću korist od našeg visokog obrazovanja imaju uglavnom tržišta rada u razvijenim zapadnim zemljama, dok univerzitetsko obrazovanje postaje sve nedostupnije za siromašnije slojeve građana.
Dugo ćutanje
Do ovakvog jezivog političkog i ekonomskog stanja neposredno su dovele konkretne političke odluke koje je aktuelni režim donosio u poslednjih jedanaest godina. Otuda ne možemo, a da se ne zapitamo – zašto se akademska zajednica oglašava tek sada?
Izuzimajući pojedince koji se mogu izbrojati na prste, akademska zajednica svih ovih dugih jedanaest godina “mudro ćuti” u svojoj “kuli belokosnoj”, uživa u svojim privilegijama, klasnom komforu, zanesena svojim “akademskim” problemima, bez puno empatije i solidarnosti. A da se podsetimo i toga – kada su posle Francuske revolucije, u vreme kada je u političkom smislu zasnovan savremeni svet, osnivani moderni univerziteti, verovalo se da upravo obrazovanje treba da bude osnov novog svetskog građanskog poretka, zasnovanog na poštovanju ljudskih prava, jednakim šansama za sve, i stavljanju znanja i nauke u službu napretka društva.
Otuda uloga onih koji rade na visokoškolskim ustanovama i naučnim institucijama ne treba da bude da se samo prilagođavaju većini građana u aktuelnim političkim dešavanjima, te da se na vreme prestrojavaju kada do političkih promena dođe, već upravo suprotno – da se hrabro i, pre nego što to svi ostali učine, javno protive lošim političkim odlukama, te da ostalima glasno ukazuju na pogubnost uništavanja institucija države, raslojavanja društva ili otvorenog uvođenja građanskog društva u najneljudskiji oblik kapitalizma.
Da je u svim prethodnim godinama bilo manje “mudrog akademskog ćutanja” možda naša politička stvarnost ne bi bila toliko iracionalna, i možda ne bi bilo neophodno da društvo nakon dve decenije ponovo prolazi kroz veliku političku krizu, u kojoj na desetine hiljada građana iz nedelje u nedelju demonstriraju na ulicama samo zato da bi se dokazalo da vlast nije večna kategorija, već da je prvi uslov političke racionaln
Prof. dr Zoran Dimić
Izvor: Vreme
