Fatmir Latifi, imam u džamiji u Šipolju, smeštenoj u južnom delu Kosovske Mitrovice, kaže da je od 1999. do 2017. na Kosovu počinjeno više od 1.500 krvnih osveta ili, kako oni to kažu, bratoubistava među Albanc
ima. Iz tog razloga više stotina familija nalazi se na odsluženju zatvorske kazne.
Oko za oko, zub za zub
Posle 1999, kada je Kosovo i Metohija potpalo pod kapu UNMIK- a i Kfora, a Albanci se „oslobodili“ Beograda, krvna osveta među ovom zajednicom poprimila je stravične razmere. O tome svedoči imam Latifi koji gotove dve decenije obavlja čin pomirenja krvno zavađenih porodica u džamiji u Šipolju. Krvna osveta je srednjovekovni običaj a među Albancima posebno mesto je dobila nakon „uspostavljanja“ zloglasnog pravila Leke Dukađinija „Oko za oko, zub za zub“. Uprkos činjenici da je Kosovo pod protektoratom OUN, te da od proglašenja nezavisnosti 18. februara 2008. na ovom parčetu zemlje deluje 80 ambasadora iz čitavog sveta, krvna osveta nije iskorenjena već je na svom istorijskom maksimumu.
Kanon Leke Dukađinija
Sukob dve porodice, započete ubistvom člana jedne od njih, nastavlja se međusobnim ubijanjem. Porodica ubice, veruju Albanci, duguje krv porodici ubijenog i dug vraća ubistvom isključivo muškaraca iz suparničke familije. Pomirenje se teško postiže, i to najčešće posle 20 ili 30 godina od prvog ubistva.
Krvna osveta duboko je ukorenjena u albanskom društvu, a formalno je priznata kao legitiman akt u zborniku srednjovekovnih plemenskih zakona poznatom kao „Kanon Leke Dukađinija“. U njemu stoji da „ukoliko jedan čovek ubije drugoga, muški član porodice žrtve mora uzvratiti istom merom“.
Profesor političkih nauka i politički analitičar iz Kosovske Mitrovice Nedžmedin Spahiu kaže da razlog tolikog broja ubistava na Kosovu leži u poremećenim društvenim odnosima i slabom funkcionisanju sudstva na posleratnom Kosovu. „Uvereni da sudovi neće valjano uraditi svoj posao, ljudi sami donose presude. Razlog su slab rad i neefikasnost sudskog sistema. Na Kosovu ne postoji neki izričit region gde je ova pojava više izražena. Postoji duh pomirenja krvno zavađenih porodica i želja da se isti podigne na viši društveni nivo.“
Ustanova umira
Spahiju dalje navodi da postoji veliki problem zatvorenih porodica zbog krvne osvete. „Država nije stvorila mehanizme da suzbije ovaj problem, ali postoje ljudi dobre volje koji postaju istaknute ličnosti upravo zahvaljujući činjenici da doprinose rešavanju ovog problema. Besa koja je već vekovima ukorenjena u tradiciju funkcioniše i dalje“, kaže Spahiu. Objašnjava da Ustanova umira predstavlja najvredniji psihološki deo krvne osvete. Ona se obično vrši na tri načina: prebijanjem krvi, nadoknadom u novcu ili naturi, i oproštajem krvi, nakon čega zavađene porodice postaju prijatelji, često i kumovi. Danas je na Kosovu najčešći način pomirenja opraštanje krvi.
U sva tri slučaja ukida se neprijateljstvo, a u oproštaju krvi to se čini bez rezerve. U tome i jeste psihološka razlika između bese i umira: besa zadržava a umir otklanja emocionalnu napetost, zbog čega prva privremeno a druga trajno okončava sukob. Umir je, kao i besa, ublažavanje surove obaveznosti talionskog načela: oko za oko – zub za zub (u Albanaca glava za glavu – krv za krv).
Spahiu dodaje da je i za vreme komunizma krvna osveta bila izražena kod Albanaca na Kosovu i da je taj problem tada bio veći. U ovom trenutku, uveren je, samo jačanje institucije sudstva na Kosovu može da reši ovaj problem.
Zalog časti
Imam Fatmir Latifijev imao bi mnogo toga da kaže o ovoj temi, ali razgovor odlaže, budući da je to za beogradske medije. U njegovoj džamiji u Šipolju, u južnom delu Kosovske Mitrovice, izmirenja se obavljaju uz njegovo posredovanje i prisustvo 4.000–5.000 Albanaca iz svih delova Kosova koji čine podrške ovom uzvišenom činu.
Prva tačka pomirenja je besa, značajna za pomirenje dve porodice kako bi se izbegla krvna osveta. Besa se prevodi kao „zalog časti“ ili „časna reč“, to je obećanje koje se mora održati čak i po cenu života.
Besa je dogovor koji važi određeno vreme koje postigne posrednik. To je data reč kao garancija da za određeno vreme oštećena strana neće vršiti osvetu nad krvnikom. Ovo omogućava članovima familije da se slobodno kreću i da deca mogu ići u školu. Tenzije se stišavaju i otvara se prostor za sagledavanje realnosti i pravljenje uvida da je to možda najbolji izbor.
Zakon na čekanju
Pod motom „Stop bratoubilaštvu – stop krvnoj osveti“ u Albaniji i na Kosovu u toku 2012. počeli su da se prikupljaju potpisi za izglasavanje rigoroznog zakona koji bi trebalo da zaustavi krvnu osvetu kod Albanaca. Pokretač ove ideje bio je Simom Kužini, predsednik Saveza Albanaca čitavog sveta. Te 2012. Kužani je rekao da od 450-500 familija koje žive u Albaniji i na Kosovu njih oko 140 žive u kućnom pritvoru zbog krvne osvete.
„Trebalo bi da se svi Albanci samovoljno i svesno potpišu i da sakupimo tri do četiri miliona potpisa. Kad se sakupi četiri miliona potpisa, onda ćemo zahtevati od Ministarstava pravosuđa (Albanije i ’Kosova’) da donese rigorozan zakon. Bez njega nećemo uspeti. Taj zakon će nam sigurno pomoći da se jednom zauvek to reši u našem društvu krvne osvete.“
Kužini smatra da će se potpisivanjem peticije u suštini „dati besa“ (položiti zakletva), a time bi se, kaže, osim krvne osvete, rešilo i pitanje teškog socijalnog stanja mnogih Albanaca.Međutim, do danas neophodnih četiri miliona potpisa nije sakupljeno
Zoran Vlašković
Izvor: Pečat
