Francuska je epicentar udarnih talasa koji su potresli Zapad. Sve veći broj istaknutih mislilaca i komentatora upozorava da je u ekonomskom i kulturnom smislu zemlja u smrtnoj opasnosti
Brojni šefovi država zemalja trećeg sveta su se okupili u Parizu na samitu čiji je domaćin predsednik Emanuel Makron. Cilj konferencije – ili Samita za novi globalni finansijski pakt, da navedemo njegovo puno raskošno ime – jeste „da se pozabavi potrebama zemalja u razvoju u borbi protiv siromaštva”.
Da li je Francuska, ili uopšte ostatak Zapada, u poziciji da deli savete zemljama u razvoju?
Ima izvesne mračne ironije u tome da je uoči samita Pariz potresla džinovska eksplozija gasa koja je raznela zgradu u petom arondismanu, povredivši desetine stanovnika. Ovo je drugi ovakav incident poslednjih godina. Ranije, 2019. godine, četiri Parižanina su poginula kada je procureli gas eksplodirao unutar njihove zgrade, što je izazvalo upozorenja lokalnih političara i šefova vatrogasnih službi da je oronulost 2.000 kilometara gasovoda „pariski problem broj jedan”.
Jedan od tih političara Aleksander Vesperini, izrazio je žaljenje nakon eksplozije koja se desila u sredu da upozorenja „nisu dovoljno uzeta za ozbiljno”.
Trećesvetizacija Evrope
Pariz nije jedini grad u Francuskoj koji pokazuje znake oronulosti; šestoro ljudi u Marseju izgubilo je živote u aprilu ove godine kada se urušio blok njihovih stanova, što podseća na nesreću u istom gradu iz 2018. u kojoj je nastradalo osmoro ljudi.
Ove tragedije su samo jedan segment spleta dešavanja koji izaziva u Francuskoj osećanje već nazvano posebnim terminom „trećesvetizacija” (tiers-mondisation).
Alarm je oglasio još 2010. francuski istoričar Alen-Žerar Slama. U svojoj kolumni u listu Figaro on je predvideo ne samo da će Francuska već i ostatak Evrope potonuti u proces „trećesvetizacije”.
Pišući posle finansijskog kraha 2008. godine, Slama je upitao „Da li su naše stare demokratije, suočene sa ekonomskim, društvenim, demografskim i intelektualnim šokom bez presedana u poslednjih 70 godina, u opasnosti da se upute pravcem uporedivim… sa tribalnim i arbitrarnim (političkim) modelima koji otežavaju razvoj većine zemalja ‘trećeg sveta’?”
Krah iz 2008. godine bio je tek prvi u nizu onih koji su potresli Zapad, a svaki od njih je dodatno krunio temelje zapadnog poretka. Zbacivanje pukovnika Gadafija 2011. godine podstaklo je seriju dešavanja koja su vodila ka prvoj migrantskoj krizi, a Angela Merkel je isprovocirala drugu kad je četiri godine kasnije otvorila evropske granice za više od milion migranata; muslimanski terorizam je iza sebe ostavio stotine mrtvih; zaključavanja zbog COVID-19 izazvala su nepopravljivu ekonomsku, psihološku i društvenu štetu; opsednutost zaštitom životne sredine je iznova probudilo klasne podele; progresivistički radikalizam je potpirivao identitetske tenzije, a rat u Ukrajini je lansirao cene energenata i inflaciju u nebesa.
Smrtna opasnost
Francuska je epicentar ovih udarnih talasa, i sve veći broj istaknutih mislilaca i komentatora upozorava da je ekonomski i kulturno zemlja u smrtnoj opasnosti. U nedavnom intervjuu Ekonomista, Anje Verdije Molinije (Agnes Verdier Molinié) upozorila je da je „Francuska na ivici bankrota” i da će cena godišnjeg servisiranja njenog duga skočiti na sedamdeset milijardi evra godišnje 2024. godine. Sve to dok je središnja infrastruktura Republike – obrazovanje, zdravstvo, pravni sistem i saobraćaj – i dalje u opadanju dok se, nastavlja Molinije, „sve veći broj Francuza pita zbog čega su toliko poreski opterećeni kada dobijaju tako malo zauzvrat”.
Takođe se nagomilavaju i društveni problemi. Na stranu narko-ratovi koji se vode na francuskim ulicama, i u kojima je do sada bilo 150 mrtvih i ranjenih, i stalna opasnost od islamskog ekstremizma (ove nedelje dvojica mladih ljudi uhapšeni su pod optužbom da su pripremali teroristički napad) – svakodnevno nasilje jeste ono što u najvećoj meri podriva nacionalni moral.
Nasilni zločini postali su toliko učestali da samo najšokantniji incidenti privlače medijsku pažnju: ubistvo učitelja u učinioci, napad nožem nekoliko dece na igralištu u Anesiju ovoga meseca, ili brutalni napad na penzionerku i njenu sedmogodišnju unuku koji su zabeležile kamere u Bordou ove nedelje.
Ono što važi za Francusku u još većoj meri važi za Britaniju, zemlju koja se takođe oseća kao da je u stanju terminalnog opadanja, opterećena ekonomskim i društvenim merama. Mnogi ambiciozni mladi ljudi saglasni su sa ovim i otuda njihovo iseljavanje ka Australiji, Novom Zelandu, Dubaiju ili SAD. Na njihovo mesto pristižu desetine hiljada mladih iz Jugoistočne Azije, sa Bliskog istoka ili iz Subsaharske Afrike.
Mnoge od ovih pridošlica su ekonomski migranti, voljni da ulože svoje vreme i napor tamo gde mladi zapadnjaci nisu spremni. Izostanci sa posla dosegli su najviši nivo u Britaniji i Francuskoj prošle godine, a ponedeljak i petak su dani kada se najviše izostaje. Posledica je opadanje produktivnosti u obema zemljama: u britanskom slučaju predviđa se da će u naredne tri godine proizvodnja po radnom času rasti po stopi od 0,25 odsto, što je pad sa stope rasta od dva odsto tokom prve decenije ovog veka.
Evropskoj apatiji parira samo njena uobraženost. Dani kada je kontinent mogao da pridikuje zemljama u razvoju o efikasnosti, integritetu te prosperitetu su davna prošlost. A zapadno licemerje, dvostruki aršini, te u najnovije vreme i njegovo prihvatanje progresističkih dogmi koje suprotstavljene religijskim uverenjima velikog dela trećeg sveta znači da moralisanje zapadnjaka niko neće ni saslušati. Kina i Rusija su njihovi novi mentori.
Svoju knjigu iz 2005. godine, Pad Rima i kraj civilizacije (The Fall of Rome and the End of Civilisation) istoričar Brajan Vard-Perkins zaključio je upozorenjem Zapadu: „Rimljani su pre pada bili sigurni kao što smo mi danas da će njihov svet nastaviti da postoji, neizmenjen, neodređeno dugo u budućnosti. Pogrešili su. Bili bismo mudri ukoliko ne ponovimo njihovo samozadovoljstvo.“
Gevin Mortimer
Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard
Izvor: Spectator
