Vidimo u „Pokojniku” da Ljubomir Protić ne može da pogleda u oči čoveka kome je ukrao doktorat i da muca u njegovom prisustvu. Danas bi ga Ljubomir tužio za klevetu i tražio odštetu za pretrpljenu duševnu bol.
Branislav Nušić će narednih dana spojiti pozorišni Beograd i Podgoricu. Nušićev podgorički „Pokojnik” u adaptaciji i režiji Egona Savina i izvođenju Crnogorskog narodnog pozorišta (CNP) gostuje večeras od 19.30 na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Samo tri dana kasnije, 5. decembra, Podgorica će ugostiti beogradsku Nušićevu „Ožalošćenu porodicu” u režiji Jagoša Markovića.
– Nušić je naš najveći komediograf i, s tim u vezi, da iskoristim priliku i da podržim ideju Egona Savina da Beograd dobije pozorište „Branislav Nušić”, u kome bi se igrala njegova dela, kao i dela Sterije, Ace Popovića, Dušana Kovačevića… Imamo sreću kao narod da imamo takve komediografe i mislim da bi to pozorište bilo možda i samoodrživo. Kada sam postavljen za direktora CNP-a, video sam da ljudi očekuju komediju, a i Nušića. Tad sam saznao da Nušić u CNP-u nije igran 27 godina – kaže za „Politiku” Marko Baćović, direktor CNP-a, i dodaje:
Sa Narodnim pozorištem iz Beograda već imamo uhodanu saradnju, koja je bila ometena zbog korone. Sada nas je eto baš Nušić opet spojio, na obostrano zadovoljstvo. Ova dva Nušićeva dela imaju tematsku sličnost, čak ima sličnosti između Agatona i Spasoja. Vidim da je u Beogradu veliko interesovanje za našu predstavu, iako se slučajno desilo da je igramo u vreme utakmice. A podgorička pozorišna publika doživljava gostovanja Narodnog pozorišta iz Beograda kao svojevrstan pozorišni praznik.
„Pokojnika” je Egon Savin režirao i u Narodnom pozorištu u Beogradu. Po čemu je osobeno podgoričko čitanje ovog svevremenog dela? Kako Nušićevi karakteri zvuče u crnogorskom podneblju?
Porazno je to koliko se malo ili čak nagore promenilo od vremena kada je Nušić pisao „Pokojnika”. Da parafraziram aforizam koji sam čuo, a koji glasi, otprilike: „Koncesija je dobijena, samo se ne zna čiji brat je pobedio.” U „Pokojniku” jedna OKG (organizovana kriminalna grupa) ulaže otetu imovinu u preduzeće preko kojeg će, uz pomoć vlasti, da se domogne koncesije, i tu otimačinom stečenu imovinu, višestruko umnoži. Svi su namirisali profit, tako da Ministarski savet (vlada) staje iza kriminalnog projekta, pa i policija biva na usluzi. Slično je u svim državicama nastalim na razvalinama Jugoslavije, ali u manjoj sredini je valjda sve uočljivije: i sprega kriminala i vlasti, i način na koji organizovane kriminalne grupe eliminišu ljude koji ih razotkrivaju, tako što ih, u dosluhu sa sredstvima informisanja i državnim aparatom, proglašavaju neprijateljima naroda i države. Upokoje nepoželjnog pokojnika.
„Pokojnik” je Nušićev testamentarni rukopis, bio je već bolestan i znao je da se približava kraju kada ga je pisao. Kao da je želeo da nas upozori kakvi smo i gde ide društvo s takvim ljudima. Ko je vaš Spasoje Blagojević, „raspevani” Nušićev lik koji tumačite? Zašto izaziva gorak smeh?
Spasoje je za glumca divna prilika, to je čovek koji je spreman na sve. Koji je toliko opsednut novcem, sticanjem, otimanjem, da bi prodao bilo koga i bilo šta. On je smešan na neki čudovištan način, ne želi da poveruje u očigledne stvari ako mu ne odgovaraju, a veoma lako sebe ubedi u nešto što mu je od koristi. Nabusit kad treba, ponizan ako mora. Apsolutno beskarakterni karakter. Čini mi se, jedini karakter koga Nušić nije voleo.
Nušić je voleo svoje likove, od Živke Popović, Jevrema Prokića, Alekse Žunića, Jerotija, Viće… Šta se promenilo od njegovog vremena do danas? Koje karaktere bi slavni Nušić danas isticao?
Svi ti likovi žive i danas u nama, susrećemo ih svakodnevno ili delove njih pronalazimo u sebi. Mislim da bi u ovom vremenu Nušiću bio zanimljiv fenomen koji, čini mi se, nije toliko bio prisutan u njegovo vreme, a to je: nedostatak stida. Vidimo pored sebe ljude za koje svi znamo da su lopovi, čak i oni znaju da mi znamo šta su, a koji paradiraju među nama dignutog nosa. Ili pripadnike takozvane elite, koji su koristili zakonske norme (koje su sami kreirali) da bi sebi obezbedili povoljne kredite, u zemlji u kojoj je još mnogo gladnih, koji su budzašto dobili stanove ili više stanova, a koji se lupaju u prsa kao branioci naroda i države. U nekom prikazu na našu predstavu podgorička kritičarka se pitala zašto se Spasoje boji suda ako znamo da iza njega stoji ministrov brat. Pa, eto, time je sama rekla koliko je naše vreme izopačenije od onog u kome je živeo Nušić, ali i na koji način je njena svest i savest oblikovana. Vidimo u „Pokojniku” da Ljubomir Protić ne može da pogleda u oči čoveka kome je ukrao doktorat i da muca u njegovom prisustvu. Danas bi ga Ljubomir tužio za klevetu i tražio odštetu za pretrpljenu duševnu bol. Možda je to neka razlika između našeg i njegovog vremena – nedostatak stida. Tema kojom bi se Nušić danas sigurno bavio.
U kakvim okolnostima stvarate svoju podgoričku pozorišnu iluziju?
Okolnosti su onakve u kakvim se nalazi celo društvo. Naišao sam, za sada, na razumevanje, svima jeste stalo da imamo kvalitetnu pozorišnu produkciju. Voleo bih da je ta produkcija obimnija. Raduje me povratak publike. Želeo bih da primim neke mlade, izuzetno talentovane glumce u ansambl. Da imamo češće razmene predstava s pozorištima iz Beograda, ali i iz ostalih centara iz regiona. Sarađujemo sa Sarajevom, Novim Sadom, u pregovorima smo s Dubrovnikom, Mariborom, dogovorili smo razmenu sa MNT iz Skoplja, nedavno sam gledao njihovog „Narodnog neprijatelja” s veličanstvenim Nikolom Ristanovskim u ulozi Doktora Stokmana. Mislim da je važno da naša publika vidi tu predstavu i tu glumu. Kao što je važno i da se naši glumci predstave na svim tim scenama, jer imaju šta da pokažu. U sledećem periodu daćemo šansu mladim rediteljima sa Cetinjske akademije, očekujem i nadam se da nas ti mladi ljudi iznenade dobrim predstavama.
Trenutno, na repertoaru u Beogradu imate četiri predstave: „Mnogo buke ni oko čega” i „Ujka Vanju” u JDP, „Carstvo mraka” u Narodnom pozorištu, i „Pasivno pušenje” u Zvezdara teatru. Kako uspevate da pomirite sve obaveze?
Teško, ali stižem. Nažalost, zbog ovog posla morao sam, za sada, da odbijem neke uloge i u pozorištima i u serijama. Ali, šta da se radi. Mislim da je ova pozicija na kojoj se nalazim ipak neka misija. Kakva je bila, vreme će reći.
Intervju: Marko Baćović
Izvor: Politika
