Volja sinovljeva biće jedan od najambicioznijih filmova kod nas, inspirisan ciklusom epskih pesama, a smešten 200 godina u budućnost, kada je svet već propao
Svi ljubitelji domaće kinematografije, koji su poslednjih nekoliko godina kraj malih ekrana rado pratili serije “Grupa”, “Švindleri” i “Kljun”, na ođavnim špicama istih imali su priliku da vide ime Nemanje Ćeranića.
Iako je po završetku fakulteta stekao diplomu montažera, tokom karijere više se pronašao kao reditelj, pa je tako njegov prvi film “Lihvar” (2020) postao veliki hit u regionu.
Manje je poznato da je Ćeranić nekoliko godina pre toga započeo produkciju filma “Volja sinovljeva”, koji je zbog nedostatka sredstava još nedovršen, ali je nastavak snimanja na vidiku. U međuvremenu je režirao film o kojem se i pre premijere naveliko priča – filmsku biografiju Džeja Ramadanovskog.
Nedavno ste uspeli da ponovo pokrenete projekat Volja sinovljeva. Recite nam nešto više o tome?
– Snimanje se uskoro nastavlja. Radimo i film i seriju. Drago mi je što posle šest godina najzad opet radim svoj autorski projekat zajedno s kreatorom i scenaristom Strahinjom Madžarevićem. “Volju sinovljevu” smišljamo od 2013, kada smo bili na trećoj godini fakulteta, i prošli smo mukotrpan put do realizacije.
Očekujemo da film izađe na jesen sledeće godine, a serija je planirana za proleće 2025.
Zbog čega ste bili toliko uporni i sigurni u taj projekat?
– Njega smo smišljali iz ljubavi prema filmu i nagona da ispričamo određenu priču. Scenario je nastajao tri godine. Znali smo da hoćemo da uradimo jedan ambiciozan film, koji će da bude drugačiji.
Veliki uticaj na njega imali su novi Holivud i reditelji koji su radili filmove sedamdesetih i osamdesetih godina. Ovaj projekat predstavlja ciklus narodnih epskih pesama iz budućnosti, koji je estetski obložen američkim stilom, ali je usko povezan s našom kulturnom baštinom.
Jedan od glavnih junaka koji priča priču je guslar, pandan Filipu Višnjiću, samo 200 godina u budućnosti, kada je svet propao. Po svojim slojevima, to je i avanturistički, triler, vestern i samurajski film.
Ima u njemu japanske, srpske i američke pop kulture. Recikliramo istoriju filma, slično kao što to radi Tarantino, i ubrizgavamo u scenario, koji želimo da ispričamo.
Volja sinovljeva biće prvi distopijski film snimljen na našim prostorima. Da li strahujete kako će proći kod publike?
– Uvek postoji neka vrsta straha, ali to su više pozitivna trema i uzbuđenje. Film i serija su vrlo ambiciozni i ja se nadam da ćemo uspeti da ispričamo priču onako kako smo je mi videli.
Osim toga, imamo i sjajnu glumačku postavu, koju čine Igor Benčina, Sergej Trifunović, Miodrag Radonjić, Žarko Laušević, Marta Bjelica, Petar Benčina i mnogi drugi.
U međuvremenu ste režirali film Nedelja o Džeju Ramadanovskom?
– To nije moj autorski projekat, ja sam tu samo angažovan kao reditelj.
Da li ste učestvovali u kastingu, kako ste došli do glavnog glumca?
– Proces kastinga je bio veoma težak. Probalo je preko 20 glumaca. Mnogo su nam pomogli kasting-direktori Jelena Gavrilović i Boban Dejić, legenda jugoslovenske kinematografije koja na kastinge uglavnom dovodi naturščike.
Osim Džeja, pomogli su nam da pronađemo i ostale glumce. Dodatni problem bio je i što je Džej govorio dorćolskim naglaskom, zbog čega smo shvatili da moramo da tražimo nekoga iz Beograda.
Na kraju smo našli Huseina Alijevića, poznatijeg kao Husa Bitstrit, koji je, baveći se dens muzikom devedesetih, i lično poznavao Džeja. Na kastingu smo videli da ima energiju najsličniju Džejovoj s obzirom na to da je Džej bio čovek specifične harizme, koju je mnogo teško glumiti.
Bio je mangup s Dorćola, poletan kao čigra. Husa je sve to već imao kada se pojavio na kastingu i već u startu nam je bilo jasno da je to najbolja opcija za ovaj film.
Ko vam je najviše pomogao da bi život pevača bio što vernije prikazan? Da li ste bili u kontaktu s njegovom porodicom i prijateljima?
– Jesmo. Najviše vremena provodili smo sa Mićom Softićem, koji je najbolje poznavao Džeja, i on nas je dalje upoznao s njegovim ostalim poznanicima. U razgovoru s njima dobili smo određene informacije o Džejovom životu, porodičnim odnosima, najboljim prijateljima, kao i o
tome kako je tekla njegova avantura i put do uspeha.
https://youtu.be/_g-D_itKkmQ?si=iXapU-dzqy_HjbiG
Kako su njegovi najbliži reagovali kada ste im saopštili da pravite film?
– Bilo im je izuzetno drago, posebno kada su saznali da će se možda i njihovi karakteri pronaći u scenariju. U razgovoru s ljudima dolazite do informacija pomoću kojih krojite priču. Kad smo je, na kraju, zaokružili, događalo se da imamo zanimljive priče o tri različita čoveka, koje smo spojili u jedan karakter.
Pokupili smo različite priče i avanture, među kojima su i one dok je Džej još bio na ulici, kao šibicar. Saznali smo kakav je njegov odnos bio prema šibicarima i šta je tačno radio jer se o tome najmanje zna.
Bilo mi je zanimljivije da, ukoliko već pravim film o Džeju, radije prikažem kakav je bio njegov put do uspeha, kakav je čovek bio pre nego što je postao jedan od najpopularnijih pevača u Jugoslaviji, nego da pričam o njegovoj karijeri, o kojoj se skoro sve već zna.
Da li je teže, izazovnije i odgovornije praviti autobiografski film?
– Vrlo je škakljivo jer ljudi očekuju da gledaju dokumentarni film. Kad se radi igrani film, moraju da postoje dramski čvorovi i struktura da bi se priča ispričala, ne može da bude sve onako kako je bilo u životu, što je od početka nezahvalno.
Kod biografskih filmova imaš ograničenja u pripovedanju, moraš da se držiš određenih činjenica iako bi ti lično, možda, radije ispričao nešto drugo, što je tebi kao autoru zanimljivo.
Da li ste, na kraju, zadovoljni rezultatom?
– Dok smo pravili film, nisam čuo nijednu lošu reč o njemu. Bio je omiljen čovek, svi su ga voleli i kažu da je uvek bio dobričina. Lično ga nisam poznavao, ali drago mi je što smo uradili ovaj film.
Smatram da smo napravili jedan pravi mangupski film o čoveku koji je imao mnogo težak život, a na kraju je, zahvaljujući talentu i harizmi, ipak uspeo i doživeo američki san u Jugoslaviji, što je veoma retko.
Potpisujete se i kao montažer i reditelj. Koja je spona između te dve profesije i koja od njih vam je draža?
– Upisao sam montažu jer sam shvatio da može da pomogne u jeziku i strukturi filma i načinu da se ispriča priča kroz kadrove. Usput se ispostavilo da sam se u toj avanturi profilisao više kao reditelj jer mi ta pozicija omogućava da sam biram koje ću priče da pričam. Radim paralelno i na svojim projektima i kao frilenser kog angažuju drugi.
Ivana Zorkić
Izvor: Borba
