Hrvatski mediji izveštavaju o ratu koji Rusija vodi u Ukrajini, kao o ratu koji Srbija još jednom vodi protiv Hrvatske. Uskrsli su svi potentni mrtvi, a kako su iz grobova isterani pre Paruzije, puni su nehrišćanskog poriva osvete. Slobodan Milošević ponovo pokreće proces za centralizaciju Jugoslavije, sad i ovde, za pola sata i za sat, sutra, prekosutra i za dva dana. Šljivančanin i Arkan ponovo ubijaju po Vukovaru, Martić ponovo ispaljuje rakete na Zagreb. Hronologija je zbrkana, ali je simbolika naprotiv vrlo dosledna: kao što su Srbi ubijali nas Hrvate, tako Rusi ubijaju Ukrajince. Zato što Rusi ubijaju ukrajinske civile, zato su Srbi ubijali naše civile.
Uratu Rusije protiv Ukrajine, službena Hrvatska je u potpunosti uz Kijev. Čak i kad bi je morile sumnje u ispravnost crno-belog stava, tu je zajednička EU politika da po potrebi disciplinuje sve ambivalentne. Ali ono što mediji, politika i javnost u Hrvatskoj daju od sebe daleko nadilazi postulate međunarodnog prava i zahteve subordinacije, već više liči na dobrodošlu priliku da nacija još jednom preživi rat od opsade Vukovara 1991. do konačne pobede u Oluji 1995. Rat u Ukrajini zgodno dođe da se onaj iz devedesetih ponovo provrti u srećnoj memoriji, ovog puta bez neizvesnosti u ishodu. Hrvati, izađite iz tuđeg rata, tesno je!
U petak 11. marta tiha rutina u internet hotel-kafiću iznad zagrebačkog Trga Franje Tuđmana bila je narušena. Recepcionista, barmen, kelner, šef sale i IT-tehničar u jednom, žustro je razgovarao preko telefona. „Ne“, skoro je vikao, „Rusi nisu napali Zagreb. Samo je pao ruski dron, i to jedan, čuješ, jedan, zalutali… A što ja znam zašto, zato što su to takvi ljudi… prave dronove, pa ne paze na njih, pobjegnu im, pogube se, kaj sad!“
Ali, rekao bi Bulgakov, slušalica se nije dala umiriti, već se i dalje tresla od straha, pa je recepcionista, inače prijatan domaćin u tom malom internetskom gnezdu, pribegao nestrpljivijem tonu. Otprilike kao da razgovara sa detetom koje je i dalje uvereno da se ispod kreveta krije čudovište, iako je čitava porodica pet minuta mahala metlama, partvišima i skijaškim štapovima, i u rezultatu ispod kreveta isterala samo napola pojedeno jaje iznenađenja.
„Ma sto posto siguran da nam Rusi nisu objavili rat, daj se saberi!“
Time je recepcionista zaključio razgovor, kasno shvatajući da ga preko naslona kompjutera posmatra nekoliko zainteresovanih pari očiju.
„To je moj tata“, rekao je u pola glasa, opravdavajući se za viku. „Bio je u ratu, pa je malo nervozan.“
Istini za volju, u Zagrebu je malo nervoznih koji veruju da je dron od četrnaest metara i šest tona, onaj što je u noći između 10. i 11. marta raspalio na usku livadu između studentskog doma i autoputa za Rijeku, prethodnica ruskog napada na Hrvatsku. Logika NATO-vog šeprtljanja da ni tri sedmice kasnije ne utvrdi trajektoriju letelice pre bi govorila u prilog teze da je ruska samo po proizvodnji, po akciji više ukrajinska.
To su takvi ljudi koji prave dronove, pa ih gube. Isti sede u NATO savezu i među NATO klijentima, ne samo u Rusiji.
Nervoze je u Hrvatskoj generalno gledano malo. Javiće se tek za koji mesec, tada kao potpuno realna veličina, sa razornim efektima trgovačkog, turističkog, ekonomskog i finansijskog „kanselovanja“ Rusije iz međunarodnog sistema. Ono što međutim trenutno prevladava jesu snažne retrogradno usmerene emocije.
Hrvatski mediji bi morali da pod hitno obave emotivnu evakuaciju iz Ukrajine, inače će nastaviti da u novom brzom tempu odgajaju nacionalnu javnost, nesmiljenu, besnu i osvetničku.
Interesantno, ne prema Rusima. Prema Srbima.
Ponovo, ponovo padaju vatrene zvezde s neba
Tehnički gledano, hrvatski komentatori i političari su dva rata, sadašnji u Ukrajini i onaj od pre trideset godina u Hrvatskoj, pretvorili u jedan. Prva konsekvenca je ta da se u svakom izveštaju i tekstu, u skoro svakoj izjavi, analizira JEDAN rat, a onda se iz konteksta razabire na koji se konkretno misli.
Takvu metodiku je najlakše vizualizovati preko Dišanova „Tri metra“ u drvenoj kutiji, permanentnoj instalaciji iz 1913. Kad se izvade iz kutije, tri metra vise kao metafore tri rata, odmeravaju jedan drugog po dužini i formi, nejednaki u jednakosti, svaki od njih duhoviti komentar na nemogućnost standardizacije.
U aktuelnom pogledu se preklapaju dva – dva metra, dve trake, dva rata. Treći ratni metar, NATO intervencija u Srbiji 1999, volšebno je nestao iz duple hrvatske, kao i iz ukupne evropske i zapadne vizure.
Tri ratna samita – EU, NATO, G7 – održana su u Briselu ovog 24. marta, tačno na dan kad je 1999. počelo NATO bombardovanje Beograda. Tri samita su se zgražavala nad ruskim kršenjem međunarodnog prava, a da se nijedan nije setio duha nedavnog Zapadnog rata koji je takođe vođen u suprotnosti sa međunarodnim pravom!
Ratovi imaju konjukturu. Hrvatskim javnim prostorom se trenutno kreću čak tri rata – prvi živ i tuđi; drugi oživeo i domaći, stavljen u funkciju rezonantne kutije za onaj prvi; treći zanemeo u rezignaciji, više senka zaboravljenog rata nego stvarni događaj koji je zatvorio dvadeseti vek.
Aluzije na istovetnost 1991. i 2022. ne pokazuju ni najmanju rafinesu, ne pribegavaju ni mininalnom kodiranju. Naprotiv, ide se na indeksikalno izjednačavanje rata u Hrvatskoj nekad, sa ratom u Ukrajini danas. „Indeks“ je termin koji je otac semiotike Čarls Pers koristio za najjednostavne znakove, u suštini fizička tela, koja ne zahtevaju interpretaciju. Znak „mokri put“ znači da je padala kiša, što nije interpretacija, već iskustvo. Munja na nebu znači da dolazi grmljavina. Običnom iskrom zapaljena vatra iz slavine znači da se vodovod nalazi na „fracking“ području Sjedinjenih država.
U ovde relevantnom slučaju, rat u Ukrajini danas je indeks za rat u Hrvatskoj nekad. Permutovano takođe važi, da je rat u Hrvatskoj nekad indeks za rat u Ukrajini danas. U sumi, u hrvatskim je medijima ovih dana mnogo mokrih indeksa propusnih na otrovne propagandne kiše.
Kada se u nekim autorskim tekstovima na indeks doda i uzavrela moralna dimenzija, čitav kontekst se vraća na nivo izvorne biblijske tipologije, onako kako su predstavnici Aleksandrijske škole kroz duhovni smisao – sensus spiritualis – povezivali Stari i Novi zavet.
Kod „tipologija“ se događaji iz Novog zaveta kao pečati odslikavaju u Starom zavetu/Tanahu. Zato što je Isus uskrsao, zato je Jona izašao iz utrobe morskog čudovišta. Zato što je Isus uskrsao, zato je prorok Danilo ostao živ u jami s lavovima; zato Sedrah, Misah i Abednego nisu izgoreli u peći vavilonskog kralja. Zato što je Isus Božji sin, zato je Jahve u poslednjem trenutku sprečio Avrama da zakolje Isaka.
Između nastanka hrišćanske i jevrejske Biblije stoji minimum pola milenijuma, ali u tipologiji je to vreme kao rukom odneseno. Hronološka linija je nebitna, jer će se ono što se već dogodilo ionako dogoditi tek kad se dogodilo ono što mu sledi. Jedino bitno je razumevanje „pečata“ koji kasniji događaj ostavlja na ranijem, tako što ga uopšte omogućuje.
Jutarnji list: „Mariupolj i Vukovar, priča o dva grada“
Upravo tako, indeksikalno i tipološki, hrvatski mediji izveštavaju o ratu koji Rusija vodi u Ukrajini, kao o ratu koji Srbija još jednom vodi protiv Hrvatske. Uskrsli su svi potentni mrtvi, a kako su iz grobova isterani pre Paruzije, puni su nehrišćanskog poriva osvete.
Slobodan Milošević ponovo pokreće proces za centralizaciju Jugoslavije, sad i ovde, za pola sata i za sat, sutra, prekosutra i za dva dana. Šljivančanin i Arkan ponovo ubijaju po Vukovaru, Martić ponovo ispaljuje rakete na Zagreb. Hronologija je zbrkana, ali je simbolika naprotiv vrlo dosledna – kao što su Srbi ubijali nas Hrvate, tako Rusi ubijaju Ukrajince. Zato što Rusi ubijaju ukrajinske civile, zato su Srbi ubijali naše civile. Zato što će mnogi Ukrajinci tek biti ubijeni, zato će Siniša Glavašević uskrsnuti, da ga Šljivančanin ubije još jednom.
Neka kao paradigmatski za dugi niz takvih analiza posluži tekst Tomislava Čadeža objavljen u Jutarnjem listu (26. marta) pod naslovom „Mariupolj i Vukovar: priča o dva grada“:
„Ubijanje grada Mariupolja jest, kao što bijaše i ubijanje grada Vukovara, izraz nemoći jednog zločinačkog režima da uništi i pokori sebi najbliže susjede. Velikoruska agresija začas je postala genocidna, kakva je začas bila postala i velikosrpska, a slično će i skončati. U moru krvi i oceanu poraza. (…) Vukovar je izdržao 78 dana pod opsadom i svojim je herojskim otporom kupio vrijeme za organizaciju obrane u cijeloj Hrvatskoj, Mariupolj možda neće izdržati toliko, ali izdržat će dovoljno da se Ukrajina ujedini i organizira dovoljno da zaustavi agresora. Branitelji Mariupolja su poput branitelja Vukovara osuđeni na smrt. Mnogi su već poginuli, mnogi upravo sad, dok pišem, ginu, a ginut će i za pola sata, i za sat, i sutra, i prekosutra i za dva dana. Koji ne poginu, nego budu ranjeni, isto neće preživjeti, jer će ih pobiti bande lokalnih separatista/martićevaca i Čečena/četnika pod vođstvom Kadirova/Arkana, čim upadnu u bolnice i improvizirana previjališta. Jedan manji dio branitelja grada probit će se na slobodu kroza neprijateljske linije, a veći dio preživjelih bit će odveden u logore u Rusiji. Gdje će ih mučiti i tjerati da pjevaju himnu Rusije. (…) Mariupolj je imao 2022. oko deset puta više stanovnika nego Vukovar 1991. Znači, njegova je patnja deset puta veća. To pišem zato što se eto patnja može kvantificirati, za razliku od sreće, je li, koja je zbilja nemjerljiva. Deset puta više staraca zaklat će čečenski/četnički nož, deset puta više ranjenika pobit će neki Šljivančanin, na nekoj farmi pokraj grada, u vječitoj ravnici, omeđenoj stablima jablana, možda i pokojim hrastićem. Deset puta više djece zanijemit će, deset puta više djece bit će pokopano, deset puta više njihovih majki, baka, sestara i djedova. (…) Mnogima se od nas, koji smo prvi uzeli puške u ruku 1991 danas prevrće želudac. Osjećamo istu nemoć, istu bol, isti inat, Svako ubijeno dijete u Mariupolju naše je dijete, svaki njihov poraz naš je poraz. I svaki taj poraz tek je klica pobjede. (…)
Simbol ruskog poraza već se sad nazire, bit će, kao i u Domovinskom ratu – traktor.“
Komplikovano? Ne baš. Takve direktne sladostrasne nekrofilije upakovane u pokušaj dikensijanske literature o dva grada se retko sreću. Pogotovo kad se tome pridodaju i ovde preskočeni detaljistički pasusi o „istom smradu“ koji se diže ka nebu iznad ubijenih u Mariupolju i Vukovaru.
Ovo je uvek nezgodan momenat kad ja moram da objašnjavam da me je Radio-televizija Beograd 1991. otpustila zato što sam izveštavala o užasima koje su srpske paravojske, kao i neka zloćudno transformisana JNA, vršile u Vukovaru. Neću više. Dosta mi je vukovarskih prvoboračkih znački, i srpskih i hrvatskih, i mojih i tuđih.
Tuga Vukovara je tema za istoriju. Tamo gde je Vukovar politika, već se veštački neguju stare netrpeljivosti za budućnost. Ali tamo gde se opsada i pad Vukovara iz novembra 1991. pojave kao aktuelna medijska tema sada i ovde, još tako sjedinjene u privatnoj nekrofilijskoj srećici jednog autora, to je onda još gore. To je onda zločin. Ono što autor teksta aktivno poručuje i nada se razumevanju kod publike jeste da između Beograda i Zagreba, Srba i Hrvata, ne stoji rat iz 1991, već svaki rat koji će se ikad voditi između bilo koga na svetu. Ad finem temporum.
Miro Aščić, Zdenko Duka – hrvatski „razumevači“ Putina?
Citirani tekst bi bio tipološko-indeksikalni vrhunac u glavnini hrvatskih medija kod pokrivanja rata u Ukrajini. Nisu svi tako biblijski neumoljivi. Neki naprosto zaboravljaju osnovno pravilo ratnog izveštavanja da pruže informaciju pre melodrame. Neki krenu s melodramom i zaborave na informaciju. Neki izveštači, što iz lagodnosti, što iz neznanja, uporno odbijaju emotivnu evakuaciju iz rusko-ukrajinskih poslova.
Ima i onih koji sasvim ozbiljno obrađuju temu internacionalnih dobrovoljaca na ukrajinskoj strani, među njima i stotinak iz Hrvatske. Zašto se na njih ne odnose odredbe Ženevskih konvencija? Gde je tu osećaj za humanizam, gde je tu pravda? Šta hrvatska država može službeno učiniti da oni budu zaštićeni u slučaju da ih Rusi zarobe? Ono kužiš, strava, prevrće ti se želudac na nepravdu, uzmeš pušku u ruke i odeš da ubijaš u nekom tuđem ratu na hiljadu kilometara. Kako zaštititi te drage momke? Hoće li hrvatska država slati helikoptere po njih kad zagusti, a da ih Rusi ne ruše? Možda na trbuhu letilice napisati „plaćenik, ne pucaj“? Osim ovog zadnjeg, što je sarkastični dodatak autorke, sva druga pitanja su se zaista pojavljivala u hrvatskim medijima.
Neki izveštaji se zadovoljavaju time da poruče kako je „rat u Ukrajini naš rat“, a naš je „jer smo i mi bili napadnuti“. Što je vrlo jedinstveno iskustvo, jer prvi susedi Srbi nemaju pojma kako je to kad te neko napadne.
Nije sve tako neprofesionalno u hrvatskim medijima, daleko bilo. Ali je retko, relativno usamljeno, često bez relevantnosti u širem medijskom kontekstu.
Na platformi Lupiga.com Zdenko Duka objavljuje tekst „Nemojmo postati taoci Bajdena i Amerike“.
Vidi Duka sav jad i bedu ukrajinskih civila, nije slep. Vidi da su se Rusi prozlili. Ali vidi i da su SAD i NATO sistematski kalemili i odgajali rusku politiku poslednjih četvrt veka, dok je konačno nisu dobili tu gde su je hteli – kao neprijatelja za sva vremena. Vidi Duka patnju, ali kao pravi analitičar vidi i geostrateške interese, sile i moći koje su pokrenule egzodus i koje sad trljaju ruke od sreće da se približava konačni manihejski obračun svetla i mraka.
Duka: „Mnoštvo je otvorenih pitanja. Tko stvarno želi prekinuti rat, a kome daljnja eskalacija odgovara? (…) Američki predsjednik Džo Bajden očito ne očekuje skori mirovni prekid. Nekoliko je puta već govorio o dugotrajnom i teškom ratu, sada je prilikom posjete Poljskoj govorio da očekuje ‘dugotrajnu borbu’. Ne valjda do posljednjeg Ukrajinca. Bez obzira što je on predsjednik najjače države i jedne nuklearne sile, a Putin druge najjače nuklearne sile, nazvao je Putina ‘ratnim zločincem’ i ‘krvnikom’ te poručio: ‘Za ime Božje, ovaj čovjek ne smije ostati na vlasti.’ Bijela kuća odmah je htjela malo ispeglati nediplomatsku izjavu o potrebi smjene vlasti u Rusiji, ali Bajden se ne da – kaže da se on nema za što ispričavati. A poznato je koliko su puta u prošlosti Amerikanci nasilno mijenjali ili barem pokušavali mijenjati vlasti u drugim državama. Kao i Rusi, uostalom. (…) I hrvatski ministar vanjskih poslova Gordan Grlić Radman, koji je inače hodajući skandal, još jednom je Putina okarakterizirao ‘ratnim zločincem’, što će Rusi sigurno dobro zapamtiti. Ajde ovoga puta im nije barem prijetio. Nismo mi s njima u ratu. Zbog ogromne razlike u dimenzijama Hrvatske i Rusije izjava ministra bila bi tek glupa i (tragi)komična, kad ne bi mogla biti jako štetna za zemlju. (…) Sada kada se tvrdi kako Zapad nikad nije bio više ujedinjen, moglo bi se to sagledati i iz drugog kuta pa reći da EU zemlje – ne samo vojno – nikad nisu bile ovisnije od SAD-a. (…) Europa bez obzira što pripada ‘slobodnom svijetu’ ne bi morala bez ostatka podupirati Ameriku da barem još nekoliko desetljeća bude nesporni i jedini svjetski gospodar. Jer svijet ne treba (jednog) gospodara. SAD će, makar i kratkoročno, profitirati u ovom ratu, uvećavajući prodaju višestruko skupljih pa i nekvalitetnijih energenata, te oružja.“
Druga svetla profesionalna tačka na hrvatskom medijskom nebu je Miro Aščić, koga je Hrvatska televizija HRT poslala, očito greškom, da izveštava iz Ukrajine. Mahom se javlja iz Lavova. Za razliku od svih ostalih izveštača hrvatskih elektronskih medija, Aščić daje informacije, a ne indekse i tipologije. Čak je razvidno, o sramote, i da prati ruske izvore, pa iznenadi gledaoce smislenim sučeljavanjem vesti s obe strane. Tvrdi da Rusi deluju, uglavnom, racionalno. Spominje Azov bataljon & co. Miro, čudo prirode.
Ko je zadužen za pokrivanje pameti…?
Kad pokriva rat u Ukrajini, hrvatski bog Mars je, uglavnom, raspevani stereotipni izveštač. Može mu se. Čitav zapadni momentum mu daje legitimitet, jer zapovest trenutka u njemu glasi: „Slavi opredeljene, zgazi neutralne“.
Ali pokrivanje je jaka reč, snažna, skliska kao mokra ulica koja je izgubila indeks, a usput našla pet interpretanata.
Na meni omiljenoj Meta-stranici „Moj kvart Črnomerec“, koju čitam da ostanem normalna, strahovito umiruju prepiske o traženju izgubljenih maca, o satnici kojom poštar prolazi Svetim Duhom (ulicom), o tome je li neko video lopova koji je na raskršću Slavonske i Ilice ukrao beli ženski bicikl i slično. Neki dan je na platformi osvanulo još jedno servisno pitanje za nas „kvartovčane“: „Zna li se tko u općini Črnomerec pokriva Trg Franje Tuđmana?“
Usledio je promptni odgovor nekog lokalnog šaljivdžije: „A zašto bi neko pokrivao Trg Franje Tuđmana?“
Kad god se prekine stereotipno, preseče uobičajeno, otfikari monumentalno, zgazi herojsko, kad se pobegne na biciklu i juri za poštarom po Spiritu Sancto, ja znam: ovo je još uvek moj kvart i moj grad.
Dalje ne bih išla.
Vesna Knežević
Izvor: RTS OKO
