„Брутални час геополитике“ – тако је берлински дневник Der Tagesspiegel прокоментарисао саопштење о формирању новог безбедносног партнерства Аустралије, Велике Британије и Сједињених Држава, познатог као АУКУС. Ново партнерство није донело само велики финансијски губитак француској војној индустрији, чији је уговор са Аустралијом о испоруци 12 подморница вредних 36 милијарди америчких долара отказан без много церемоније. Важније је то што је амерички председник Џо Бајден одабрао да ново партнерство обзнани на начин који се може тумачити једино као срачунато понижавање Француске, па тако и остатка Европске уније.
Ово није прва брутална лекција коју су Сједињене Државе очитале Европској унији у последње време. Када се Доналд Трамп повукао из заједничког уговора Обамине администрације и Европске уније о окончању иранског нуклеарног програма, један од циљева био је да се Немачкој покаже њено право место. Само неколико сати након што је немачка канцеларка Ангела Меркел објавила да ће европске компаније игнорисати санкције и наставити да тргују са Ираном, немачке компаније су се огласиле сопственим саопштењем: будући да нису спремне да се повуку са америчког тржишта и пропусте Трампове пореске олакшице за велике корпорације, одлучиле су да се ипак прикључе америчким санкцијама.
Поменути инциденти имали су за циљ очување америчке финансијске и геостратешке хегемоније на западу. Европски лидери су се разбеснели довољно да почну да размишљају о могућим противмерама. Трампова претња санкцијама за европске компаније које наставе да тргују са Ираном отворила је тему реципрочних мера за америчке компаније. На Бајденово саопштење о стварању новог безбедносног партнерства француски председник Емануел Макрон је одговорио мером која се некада примењивала тек пред објаву рата: повукао је амбасадоре из Вашингтона и Канбере.
Предвидљиво, када бес једном прође и заборави се на претње узвратним мерама, европски лидери ће покушати да трезвеније размисле о узроцима свог подређеног положаја у односу на Сједињене Државе. Али то је само представа која никога не може заварати.
Када су се европске компаније прикључиле Трамповим санкцијама против Ирана, званичници ЕУ су разумно закључили да ће у конфронтацијама које укључују новац Европа увек нужно зависити од добре воље Америке, докле год Сједињене Државе буду контролисале платни систем. Закључак који отуда следи јесте да је Европи потребан платни систем који Сједињене Државе не могу блокирати. Такође, после понижавајуће објаве о формирању новог безбедносног партнерства, јединствене европске оружане снаге поново су важна тема.
У оба случаја, стварање паралелних европских институција представљало би озбиљан изазов америчкој хегемонији, а европски лидери би морали да начине кораке о којима не желе ни да размишљају.
Размотримо амбицију да се установи платни систем којим би доминирао евро и који би европским компанијама омогућио да тргују независно од финансијског система који контролишу Сједињене Државе. Да би такав систем функционисао, прво би морао да буде ликвидан, што значи да би морао да привуче новац из других земаља – из Јапана, Кине, Индије и свакако Америке.
То значи да се неевропљанима који поседују веће количине евра мора понудити безбедан механизам за инвестирање резерви, на један дан или на 10 година. У финансијском свету којим доминирају долар и Сједињене Државе такав инструмент не само да већ постоји, него се и свакодневно увећава пропорционално задуживању Сједињених Држава. У Европској унији не постоји еквивалент америчким државним обвезницама. Немачке обвезнице јесу изузетно сигурне, али нема их довољно да би се на њима градио у еврима деноминовани конкурент доларском међународном платном систему.
Европски званичници схватају да је стварање европског еквивалента америчким државним обвезницама – често помињаних еврообвезница – засад превисоко постављен циљ. Пре свега, креирање довољне количине еврообвезница подразумевало би прихватање великог паневропског дуга. То би даље значило стварање заједничког министарства финансија, што се може остварити једино ако се садашња полицентрична архитектура Европске уније одбаци и замени највећом ноћном мором европских елита: јединственом демократском федерацијом.
За 16 година проведених на власти одлазећа немачка канцеларка није блокирала иницијативе за стварање еврообвезница из пуког хира или због одбојности према таквој идеји. Чинила је то зато што јој није било у интересу да улази у сукоб са европским елитама, одлучним да блокирају процес ЕУ интеграција, пре него што настане нешто што би могло личити на демократску федерацију.
Исто важи и за војну интеграцију. Чак ни веома скроман пројекат за формирање европских јединица за брзе интервенције од 5.000 људи никада није заживео. Ко би ове мушкарце и жене слао да крваре у неком далеком рату? Француски председник? Немачки канцелар? Председник Европске комисије?
И ко би имао право да их преко ноћи повуче назад ако то буде потребно? Без сувереног парламента који би стајао иза федералне владе која доноси такве одлуке није могуће оформити европске оружане снаге достојне тог имена.
Европски лидери су добили оно што су заслужили. Када их амерички председник ошамари да их подсети ко је газда, они немају другог избора осим да окрену други образ, јер они су ти који су се одрекли европске независности зарад привилегија у којима данас уживају. Сваки такав шамар разбесни их довољно да почну да прете и повлаче амбасадоре. Али издувају се чим се суоче са сопственим отпором потезима који су неопходни да би се Европа ослободила америчке хегемоније.
Да бисмо спречили будућа понижења попут оног које је Трамп приредио Ангели Меркел потребне су нам еврообвезнице. Да бисмо спречили понижења слична ономе које је Бајден приредио Макрону потребна нам је заједничка војска. Али да би еврообвезнице и заједничка европска војска постали стварност, владајуће класе (нарочито у земљама повериоцима) морају се одрећи моћи коју данас имају и прихватити радикалну идеју о транснационалном гласању за транснационалну владу.
Њихова дилема је очигледна: претворити ЕУ у демократску федерацију, и тако изгубити огромну моћ над свим становницима Европе у данашњој недемократској Европској унији, или и даље трпети ритуална бичевања од сваке америчке администрације. Упркос буци и бесу повремених побуна, чини се да су европски лидери одлуку већ донели.
Јанис Варуфакис
Извор: Project Syndicate
