Антон Чехов је прилично брзо дошао до читалаца, а истовремено је, као доктор, лечио неке од најсиромашнијих и најочајнијих Московљана, пише његов биограф Бил Блејздел…
Антон Чехов вероватно има најмање статуа од свих великих руских писаца његове генерације. Он је радије писао кратке приче него романе, живео је скромно и ретко је на сав глас износио сложене филозофске идеје исписане у томовима великим ко актовка, као што су то обично радили његови савременици Толстој и Достојевски. За разлику од аристократе Тургењева, он је потекао из класе сељака, а ретко је мешао своја политичка уверења у своје приче, као што је то неретко радио Горки. Био је великодушан, присан и вредан, а није био склон разметању сопственом величином, нити је патио од уобичајених руских порока: вотке, неверстава и коцке.
А поврх свега, чак ни када је постигао успех као приповедач и драмски писац, Чехов није напустио свој лекарски позив и наставио је да помаже пријатељима и породици док је и сам патио од свега, од хемороида и кварних зуба до повремених дубоких депресија, флебитиса и дугогодишње туберкулозе, која га је на крају и убила кад му је било 44 године.
Рођен у Таганрогу 1860. године, Чехов је упознао оба краја живота у Русији. Отац му је, као ослобођени кмет, накратко доживео успех као власник две тешком муком стечене локалне бакалнице пре него што је морао да их обе затвори. Он је Чехову и његовој браћи и сестри пренео поштовање према силама природе (повремено се борио са њима) и љубав према музици (посвећено је децу водио сваке недеље у цркву да слушају хорове).
Пишчева мајка, много нежније створење, не појављује се много у Чеховљевој преписци, али се помаља из позадине као огромна хуманизујућа снага. Свако од Чеховљевих четворо браће и сестра, међусобно блиских, делује пођеднако даровито и распусно. Његовог старијег брата Николаја мучили су алкололизам и дугови, због чега се дешавало да му повремено недељама нема ни трага, док је млађи Александар осрамотио родитеље свијајући гнездо са удатом женом.
Чехов је још од детињства уживао у друштву пријатеља и породице и ретко би рекао било шта лоше о било коме. (Пред крај живота је чак са нежношћу говорио о свом насилном оцу, који се никада није потрудио ни да прочита неку његову причу, чак ни када му је син постао славан.) Чехова је, и као младића и као средовечног мушкарца, одликовало то што је увек био спреман на интензиван, свакодневни, непрекидни рад, било да је учио за испите на медицини, писао приче и хумореске или писма пуна добро промишљених савета својим вољенима.
Често је састављао приче увече код куће, окружен члановима породице и пријатељима, паузирајући повремено на пар минута да би засвирао клавир или се придружио у певању песама. “Блистао је од усхићености”, сећао се његов брат Михаил њихових првих месеци када су живели заједно у Москви. Један пријатељ сећао се и сталних љубавних жамора младића и девојака уз речи “баханалије, драги мој, праве баханалије!”
Чак ни усред најгорих периода депресије, слабог здравља и беспарице, Чехову друштво никада не би дојадило. Једном рођаку, који се доселио недалеко од њега, писао је: “Бићеш редован гост, бар једном недељно… Осим уторком, четвртком и понекад суботом, увече сам увек код куће. Дођи раније да би могао да останеш дуже. ПС: И уторком сам код куће после девет, а четвртком само до девет, тако да ниједног дана не ризикујеш да се не видимо”.
Или, како је то једном рекао Ернест Симонс, Чеховљев најприљежнији биограф: Чехову је “сам живот био дражи од смисла живота”. Често је уживао у малим, личним задовољствима. Био је ненаметљиво великодушан, а приватно незабораван, прави антипод Толстоју, који је корачао дугим корацима по светској сцени, а код куће је бивао далека, неприступачна особа, посебно жени и деци.
Нова биографија Биба Блејздела Чехов постаје Чехов је пођеднако заносна, пријатна и неусиљена као и личност у њој. Док приближава Чеховљев живот кроз помно читање његових бројних прича и преписке из две године, 1886. и 1887, он не објашњава (како то наслов обећава) просто само како је Чехов постао Чехов, него како је било немогуће да он постане било ко други. Према ономе како је Блејздел сажео те две бурне године, чини се да је читање о Чехову скоро исто тако исцрпљујуће као бити Чехов:
Године 1886. је 26-годишњи московски лекар објавио 112 прича, хуморески и чланака. Годину касније је објавио 64 приче… а објављена су и три тома његових прича. У међувремену је, три сата дневно, шест дана у недељи, др Чехов лечио оболеле у породичној кући својих родитеља, а одлазио је и у визите; живео је са родитељима и издржавао их, као и своја два млађа брата и сестру. У зиму 1886. године се верио и раскинуо веридбу. Био је ментор другим писцима, помажући им конкретним охрабривањима и бриљантним критикама. Одржавао је живахну, искрену, забавну преписку са уредницима, пријатељима и старијом браћом… После тужног и суморног лета 1887. написао је комад у четири чина у периоду од само две недеље.
Није њега књижевност толико мамила колико се он у њу ушуњао на задња врата. Чеховљеве ране хумореске и приче појавиљивале су се под псеудонимом у скромним књижевним часописима попут Одломака из Санкт Петербурга и углавном их је (само)шаљиво потписивао као Антоша Чеконте. И прилично брзо је доспео до своје публике, а истовремено је, као доктор, лечио неке од најсиромашнијих и најочајнијих Московљана.
“Студије медицине”, писао је он о тим годинама, “озбиљно су утицале на мој књижевни рад… и обогатиле су ме знањем чију вредност за мене као писца могу да препознају само доктори”. Болести и смрти, свакако, има свуда по Чеховљевом делу, а његове људе исцрпла су најразличитија обољења, од туберкулозе и плеуритиса до анемије и канцера. (Кад год се неки Чеховљев лик закашље, то је слутња неке невоље.)
И док су му приче са годинама постајале озбиљније и емотивније и почео је да их објављује у боље плаћеној, етаблиранијој периодици (попут десничарских Нових времена које је уређивао Алексеј Суворин), оне су ипак задржале нијансу комичног. Његови ликови се упињу да нешто остваре, љубав, самоконтролу или финансијски успех, али ти покушаји испадају иронични пред светом који, иако некада наоко леп, остаје тврда срца за људску срећу. Иако су Нова времена Чехову обезбедила већи успех, тај часопис није одражавао његове либералне политичке ставове. И то је био још један знак његове широко помирљиве природе, пошто, бар је тако он мислио, политика (као ни религија) не нуди баш неки антидот за друштвену, или просто људску, беду.
Више је волео да своју веру полаже у уметност и науку и могућности које су оне пружале да се људским животима приступи са смиреним, објективним саосећањем. Са друге стране, забрињавао га је скоро сваки дашак идеологије или религије, па у многим причама, попут “Искорењени: Случај са мог путовања”, показује симпатије према младима који налазе начина да се “искорене” из религијских веровања својих породица (посебно очева). Хришћанству, јудаизму, нихилизму и сујеверју је, према њему, заједничко било то што су духовно бреме у животима људи, слично као што су болест, алкохолизам, коцкање и очајавање бреме за тело.
Многе његове ране, релативно кратке, приче боље су него што би се очекивало, а највећи ужитак који ова књига доноси је тај што нас позива да (поново) прочитамо његове “неважне” приче као што је “Просјак”, у којој се пословни човек из средње класе хвали како је побољшао живот једном сиромаху ускраћивањем, а не милостињом, само да би сазнао да је он заправо захваљујући пажљивости колеге службеника враћен на пут бољег живота.
Сличан принцип покреће другу кратку причу, “Ко је крив?” у којој управитељ школе купује мачка да би ловио мишеве, али се покаже да се мачак грози мишева, што управитељ онда покушава да поправи тако што га туче. На крају управитељ избацује мачка на улицу, где он проведе остатак живота у већем страху од мишева него икада пре. А управитељев саосећајни сестрић се на крају приче присећа како је и њега ујак “учио” латински, па је касније схватио да га сваки пут када види неко класично дело прогања визија ујаковог “пепељастог лица”. “Пребледим”, признаје он, “коса ми се дигне на глави и дам се, као тај мачак, у срамотни бег”.
Чеховљеви неочекивани обрти на крају нису само шале, него откривају иронију живота, попут оне да суровост и сила не уче животиње (попут нас) како да се понашају, него само чега да се плаше (а то су, наравно, суровост и сила). У “Уметничком делу” лекар добија посебан поклон од сиромашног пацијента: свећњак украшен призорима оргија, толико простим да је доктора срамота да га покаже код куће, па га “поново поклања” неком другом. Тај неко поклања га даље, и тако га поклањају даље и даље, све док се пацијент не врати доктору са изненађењем: нашао је још један свећњак који му се слаже са претходним!
За разлику од О’Хенријевог “Поклона Три краља”, ова штафета са поклоном не завршава се сентименталном поруком о несебичности љубави; она открива темељну себичност: да људи не цене чин дарежљивости ако због њега изгледају лоше у очима својих пријатеља.
Чеховљеве ране приче често су биле отписиване као неважна дела или петпарачки пробни радови који су га водили ка писању већих, бољих прича, али већина њих није ништа мање комплексна или дирљива од оних каснијих. У њима су исти они типови мушкараца и жена који теже (и углавном не успевају) да дођу до истих ствари: љубави, знања, успеха, слободе и удобног живота. Али, ако имају среће, то што су остали живи и здрави једино је истинско постигнуће до какво икада добаце, а и онда уз сазнање да оно неће потрајати.
Чехов је можда један од најреалистичнијих великих писаца кратких прича; ретко се огледао у фантастици или у причама на ивици да склизну у натприродно (за разлику од Мопасана) и кад год би се појавио неки “макабристички” догађај (као у “Ноћи на гробљу”, у којој пијанац сања доживљај након смрти и буди се у сасвим стварној мртвачници где се онесвестио), поента “шале” је сама реалност, која се испоставља ужаснијом од сваког сна. “Чехов је веровао у кошмаре и халуцинације”, пише Блејздел, “али не и у духове”.
И док су Чеховљеви савременици писали о темама каквима одговарају громки и упадљиви наслови као што су Рат и мир, Зли дуси или Злочин и казна, Чехов је састављао најнеупадљивије насловљене приче у савременој фикцији: “Досадна прича”, “Трица”, “Незгода”, “Баналан инцидент” и томе слично. (Његова друга збирка названа је једноставно Шарене приче, као да су чопор нахватаних шароликих мешанаца). Он сам је своје приче представљао као мале, безначајне и непамтљиве, док већ у првих неколико реченица спретно показују ко су главни ликови и где су, шта је оно што је значајно у њиховим животима (не баш много) и какво је време (континуум сила природе који много више одређују животе Чеховљевих ликова него њихове личне чежње и склоности).
У једној од првих Чеховљевих прича за Суворинова Нова времена, у “Вештици”, црквењак из једне руралне цркве седи и посматра олују пред кућом. Уверен је да је да је покрећу страствене чежње његове заблуделе жене, коју види као особу обдарену снажним натприродним моћима:
Тешко је било разабрати ко кога гони са земље и ради чије погибли се у природи закувала ова каша, али судећи по неуморном и злослутном хучању, неко је био у жестокој невољи. Нека победна сила јурила је некога преко поља, урлала у шуми и на црквеном крову, пакосно ударала песницом о прозор, чупала га и засипала, а нешто побеђено завијало је као вук и плакало… Жалосно плакање чуло се час поред прозора, час на крову, час у пећи. Не оџвања ником за помоћ него јечи тужно и свесно да је већ касно за спас. (прев. Косара Цветковић, А. П. Чехов, Изабране приче, Београд, 1988.)
Када олуја натера поштара да се склони у њихову кућу, црквењак претпоставља да га је његова жена намамила ту због секса. За Чехова су сувише људски бес и страсти отприлике оно натприродно што постоји на свету.
Чехов је писао брзо, вредно и чудесно током те три године и махом је то радио за новац. Али истовремено никада није одступао од свог виђења света, а чини се и да се и о својим измишљеним ликовима старао исто онолико колико и за своју породицу и пријатеље. Писање је за њега имало мало везе са техником, смишљањима заплета, прихватљивим представама о политици и религији или са образовањем читалаца. Било је само повезано са тим да се пише што је могуће брже о свету који је позавао. “Шта има ту да се учи?”, пита један од његових бројних књижевних ликова. “Нема ту шта да се учи. Седи и пиши”. Не траћи живот на теоретисање о томе, говорио је Чехов увек изнова.
Због тога су Чеховљеви најпаметнији ликови несрећни, они превише размишљају о стварима које би требало да раде (да некоме изјаве љубав, преселе се у Москву, продају породично имање итд.). Ако постоји икакав универзални лек за стрес и горчину у људском животу, онда је он само у стишавању тескобе или амбиција вредним радом. А Чехов је ретко престајао да вредно ради све до смрти.
Те две бурне године чију је хронику исписао Блејздел завршавају се продукцијом првог Чеховљевог дугог драмског комада, Иванов. То дело навело га је да пише више за позориште, а мање за часописе, и у том тренутку прешао је у најсрећније, најуспешније године свог кратког живота. Коначно је имао времена и прилике да пише приче дуге онолико колико се њему свиђа и прокрчио је себи пут до великих новела као што су “Павиљон шест”, “Двобој”, “Досадна прича” и “Три године”.
“Међу свим Русима који данас на срећу пишу, ја сам најповршнији и најнеозбиљнији”, написао је Чехов при врхунцу књижевне славе. А мора да се Чехов, трудећи се око нечега што је сматрано релативно неозбиљним кратким формама, осећао слободним да изрази своје величанствене мале визије живота.
Али “површност” није права реч за мисаоност и сложеност ћуди његових ликова који су обично сувише озбиљни да би то било добро за њих. Они чине ужасне ствари када мисле да се понашају отмено или отмене гестове из најсебичнијих мотива; они се варају у процени истинских квалитета других људи, а заузврат су често и сами погрешно схваћени; и док повремено уживају у љубави, укусном јелу или топлом, сунчаном дану, никада не могу да се отму утиску да такви тренуци неће потрајати.
Блејздел признаје на крају књиге Чехов постаје Чехов: “Усред писања ове биографије сам понекад затицао сам себе како белешке о Чеховљевим објављеним делима читам као рачуновођа”. Али то скоро сасвим смирено и неустрашиво читање свега онога што је Чехов свакодневно писао чини ову књигу тако пријатном.
То је једна од оних књига какве посвећени читаоци ретко налазе, таква да не претендује на то да нас учи о Чехову него да у њему уживамо. Више то личи на заједничко читање са колегом љубитељем Чехова, пажљивим према свим нијансама живота иза дела, а опет никад непреокупираним ничим другим до Чеховљевом неисцрпном склоношћу ка необичним, храбрим, смешним, гротескним, отменим, бруталним и увек чудесно разумљивим људима које тако добро познаје.
Пише: Скот Бредфилд
Извор: The New Republic
Превед: Глиф/Матија Јовандић
