Циљ мировног процеса био би двојак: да потврди слободу Украјине и да дефинише нову међународну структуру. На крају, и Русија би могла да пронађе своје место у таквом поретку
Први светски рат био је својеврсни културни геноцид који је уништио еврoпску меку моћ (eminence). Европски лидери су попут месечара – речима историчара Кристофера Кларка – ушли у сукоб у који ниједан од њих не би ушао да су предвидели како ће изгледати свет на крају рата 1918. У претходним деценијама, они су изразили своја ривалства тако што су створене две групе савезништава чије су стратегије постале повезане њиховим распоредом мобилизације. Уследила је последица када је 1914. године, после убиства аустријског престолонаследника у Сарајеву, кога је убио српски националиста, допуштена ескалација у општи рат, који је почео када је Немачка извела свој опсежни план да потуче Француску тако што је напала неутралну Белгију на другом крају Европе.
Европске нације, недовољно упућене у то како је технологија оснажила њихове сопствене војне снаге, наставиле су да наносе разарајуће ударце без преседана једна другој. Августа 1916, након две године и милиона жртава, главне ратујуће стране на Западу (Британија, Француска и Немачка) почеле су да испитују могућности за окончање овог крвопролића. На истоку, супротстављене Аустрија и Русија су испољавале слична настојања. Зато што ниједан замисливи компромис није могао да оправда жртве које су већ биле поднете и зато што нико није хтео да ода утисак слабости, различити лидери су оклевали да покрену формални мировни процес, па су затражили америчко посредништво. Испитивања пуковника Едварда Хауса (Edward House), личног изасланика америчког председника Вудра Вилсона, показало је како је могуће постићи мир заснован на измењеном status quo ante. Међутим, Вилсон, који је био вољан, па и жељан да одигра посредничку улогу, одлагао је то све до окончања председничких избора у новембру (1916). До тада, британска офанзива на Соми и немачка офанзива на Верден додале су још два милиона жртава.
Речима које је у књизи о овој теми забележио Филип Зеликов (Philip Zelikow), дипломатија је постала пут којим се ређе иде. Велики рат потрајао је још две године и однео је још милионе жртава, непоправљиво оштећујући успостављени европски еквилибријум. Немачка и Русија су захваћене револуцијом, аустроугарска држава је нестала са карте света. Француска је тешко измрцварена. Британија је жртвовала знатан део генерација свог подмлатка и својих економских капацитета на олтар ратне победе. Наметнути Версајски мир, којим је окончан рат, показао се далеко крхкијим него структура коју је заменио.
Циљ мировног процеса
Да ли се свет сада налази на упоредивој прекретници у Украјини, где зима намеће паузу у извођењу замашних војних операција? Изнова сам понављао моју подршку савезничком војном напору да се сузбије руска агресија у Украјини. Али приближавамо се тренутку који захтева грађење на темељу стратешких промена које су већ остварене, и њихову интеграцију у нову структуру усмерену према постизању мира кроз преговоре.
Украјина је постала важна држава у средњој Европи по први пут у модерној историји. Подржана од својих савезника и инспирисана својим председником Володимиром Зеленским, Украјина је зауставила руске конвенционалне војне снаге које се надносе над Европом још од Другог светског рата. А међународни поредак – укључујући и Кину – супротставио се руској претњи употребом нуклеарног оружја.
Овај процес замутио је изворно питање у погледу руског чланства у НАТО. Украјина је обезбедила једну од највећих и најефективнијих копнених восјки у Европи, које су опремиле Америка и савезници. Мировни процес требало би да повеже Украјину у НАТО, како год то било изражено. Алтернатива неутралности више није смислена могућност, посебно пошто су се Финска и Шведска прикључиле НАТО. То је разлог зашто сам, прошлог маја, предложио успостављање линије примирја дуж граница које су постојале у тренутку када је рат отпочео 24. фебруара. Русија би некако могла да одбаци територије које је од тада освојила, али не и територије које је окупирала готово пре једне деценије, укључујући Крим. Та територија могла би бити ствар преговора након успостављеног примирја.
Уколико предратна линија између Украјине и Русије не може бити установљена борбом или преговорима, могло би се истражити прибегавање принципу самоопредељења. Референдуми о самоопредељењу, који би били међународно надгледани, могли би бити примењени на територијама које су предмет великог раздора, а које су прелазиле из руке у руку током претходних векова.
Циљ мировног процеса био би двојак: да потврди слободу Украјине и да дефинише нову међународну структуру, посебно за средњу и источну Европу. На крају, и Русија би могла да пронађе своје место у таквом поретку.
Питање данашњице
Пожељни исход за неке јесте да Русија услед овог рата ослаби као држава. Не слажем се. Упркос свој својој склоности ка насиљу, Русија је дала одлучујуће доприносе глобалном еквилибријуму и равнотежи снага током преко пола миленијума. Њена историјска улога не би требало да буде деградирана. Руска војна узмицања нису уклонила њен глобални нуклеарни домашај, што Русији омогућује да прети ескалацијом у Украјини. Чак и уколико би ови капацитети били уклоњени, распад Русије или уништење њених капацитета за вођење стратешке политике могу претворити њене територије, које се протежу на једанаест временских зона, у предео оспоравања на којем влада вакуум моћи. Супротстављена друштва на овим територијама могу одлучити да своје спорове разреше насиљем. Друге државе би могле решити да применом насиља реше своје спорове. Све ове опасности биле би увећане присуством хиљада нуклеарних бојених глава које чине Русију једном од две највеће нуклеарне силе.
Док светски лидери настоје да окончају рат у којем се две нуклеарне силе боре око конвенционално наоружане државе, морали би да промисле о утицају на овај конфликт и о дугорочној стратегији у погледу високих технологија и вештачке интелигенције које су још увек у почетним фазама развоја. Аутономна оружја већ постоје, способна да одреде, процене и дејствују по претњама које сама уоче, и стога способна да покрену свој сопствени рат.
Једном када се закорачи у овај свет и висока технологија постане стандардно оруђе – а рачунари постану главни извршиоци стратегије – свет ће се наћи у условима за које још увек нема разрађене концептуалне оквире. Како ће лидери остваривати контролу када рачунари одређују стратешка упутства на нивоу и на начине који инхерентно ограничавају и прете људском учешћу? Како цивилизација може бити сачувана у вртлогу опречних информација, опажања и разорних капацитета?
Не постоји теорија која омогућује разумевање света који се приближава, а тек би требало предузети напоре да се расправља о овој теми – можда јер током осмишљених преговора може доћи до нових открића, а то откривање само по себи представља још један ризик за будућност. Превазилажење расцепа између напредне технологије и стратешких концепата усмерених према њеној контроли, или оних усмерених ка разумевању њених пуних импликација, данас је важно колико и климатске промене, и захтева лидере који су упознати и са технологијом и са историјом.
Потрага за миром и поретком има две компоненте које се понекад сагледавају као контрадикторне: тежња ка елементима сигурности и захтеви за помирљивим поступањем. Уколико не можемо да остваримо оба, нећемо моћи да остваримо ниједно. Пут дипломатије може да делује сложено и фрустрирајуће. Али напредак ка њему захтева визију и храброст да се крене тим путем.
Превод Милош М. Милојевић/Нови Стандард
Извор spectator.co.uk
