Пише: Туфик Софтић
Не могу да вјерујем да постоји у држави још неко ко не зна како је и када угашена индустрија у Црној Гори. Да неко нема елементарна знања о процесу транзиције и гусарске приватизације у којем су нестале све црногорске фабрике и да је држава, послије снажног развоја у првим деценијама послије Другог свјетског рата, кроз транзицију враћена у 19. вијек.
Како другачије објаснити коментар на вијест да послије више деценија престаје да постоји металуршки смјер на ПМФ-у, у којем је неко написао – “значи гаси се индустрија у Црној Гори”. На страну незнање, него право питање је да ли је то морало тако да се деси? Да ли је морала да буде угашена цјелокупна црногорска индустрија?
Ево да не идем далеко и да останем у Беранама. Колико становника Црне Горе зна да је овај данас сиромашни град на сјеверу, некада био трећи по индустријској развијености у држави. Са садашњим самосталним општинама Андријевица и Петњица, које су биле у саставу Берана, тада је био трећи или четврти и по величини.
И да још уже усмјерим причу и поставим питање – да ли је морала бити угашена фабрика целулозе и папира која је била главни мотор развоја Берана, у чијем репроланцу је пословало још неколико великих индустријских, саобраћајних и угоститељских предузећа.
Ових дана је преминуо мој добри некадашњи комшија, последњи из пријатељске куће преко пута улице, која је одавно празна и урушена. Као један од најбољих металостругара у фабрици целулозе, када је већ увелико кренула прича да ће бити угашена, као и многи други искусни мајстори и инжењери, одселио се са породицом и без проблема нашао посао у истој таквој фабрици у Босни и Херцеговини.
Тада је почело да се одлази из Берана. Прије тога се долазило. Са свих страна бивше СФРЈ у овај град су трбухом за крухом стизали и у целулози налазили посао најбољи инжењери и радници. Долазило се и из западне Европе, па је под Јасиковцем никло Норвешко насеље које и данас постоји. Сирену, која је означавала крај једне и почетак друге или треће смјене и будила нас и успављивала, још по некада у сну чујем.
У тренутку када је неко одлучио да је угаси, канадски стручњаци су управо завршили анализу која је говорила да фабрика целулозе и папира може рентабилно да ради, само да се смањи број радника. Узалуд. Када је одсвиран крај, почела је општа пљачка. У тренутку затварања само у њеном магацину је било резервних дјелова у вриједности десет милиона еура. То је најситније што је покрадено.
Једна за другом почеле су да се гасе и друге фабрике из њеног репроланца. Одлазак најбољих из Берана је добио убрзање. Почело је, заправо, гашење града.
Знам да ће бити оних који ће ме означити као југоносталгичара, што признајем да јесам. Садашње генерације младих људи, који то вријеме не памте, не могу знати да је тадашња Југославија, од Ђевђелије до Триглава, била Европа, а ми тек данас трчимо завршницу маратона да уђемо у европску заједницу.
Другима, који ће рећи како је фабрика целулозе и папира била социјалистичка фабрика и да је морала бити угашена, па још то појачају и ставом да се исто догодило са фабрикама папира у Босни и у Србији, поставио бих једноставно питање – а зашто није угашена у Словенији? Како то да је словеначка индустрија папира наставила и послије распада СФРЈ несметано да ради, модернизована и данас је једна од значајних у Европи, а Европа чини четвртину свјетске папирне индустрије.
И онда лако долазимо до закључка како уствари нисмо ми ваљали. Баш као у пјесми “Криви смо ми… путуј Европо”. Преплавио нас је популизам деведесетих. То је најпростија и најјединственија дијагноза пропасти.
Да је сачувана макар фабрика папира “Нова Беранка”, без целулозног блока, како је касније неко вријеме радила и технолошки доведена до савршенства, данас би могли да се такмичимо са Словенијом у тој индустрији. Можда не би толико људи отишло из Берана. Можда не би ни мој комшија био сахрањен далеко од родног краја.
Да је у сваком граду на сјеверу транзицију преживјела само по једна фабрика, овај регион Црне Горе опет би био развијенији од југа. И не би морали рећи – збогом металургијо, збогом индустријо. Проблем је само како ово објаснити генерацијама садашњих академаца који тада нису били ни рођени.
Неко би рекао жал за младост? Не не. Само жал за временом када су инжењери из Европе долазили за послом у Беране, а данас, када нам се отворе границе, најобразованији дио омладине отићи ће на европска тржишта рада. Добро је неко записао, да се ми вратимо 35 година уназад, опет би били 40 напријед.
Извор: РТЦГ
