Marin le Pen nema neprijatelja jačeg od njenog prezimena, s čime se napokon suočila. Peglanje imidža, koje je započela još kada je oca isključila iz stranke, donelo joj je ogroman uspeh, ali je tek brisanje dinastije s čelne pozicije u Nacionalnom okupljanju može dovesti na mesto o kojem njena porodica sanja pola veka. Možda.
Marin le Pen je odlučna da proba. Učinila je veliku promenu, iako kozmetičku, koja bi se 2027. mogla pokazati presudnom da napokon osvoji Jelisejsku palatu na izborima za predsednika na kojima se Emanuel Makron više ne može kandidovati. Naime, ona se povukla s čelne pozicije u stranci i na svoje mesto postavila mlado, lepo, nasmejano lice. Žordan Bardela je novi predstavnik francuske ekstremne desnice. Moderna generacija nacionaliste, koja se pere od toksičnog nasleđa rasizma i antisemitizma najveće opozicione partije, koju je kao Nacionalni front pre pola veka osnovao Žan-Mari le Pen. U to vreme, zbog njegovih skandaloznih stavova, viđeni političari i predsednici nisu ni hteli da sede s njim u istoj prostoriji, a kamoli da učestvuju u televizijskim debatama.
Od tada se štošta promenilo. Između stavova vlasti i ekstremno desničarske partije neretko se mogu podvući paralele. Marin le Pen postala je najveća pretnja francuskoj vladajućoj mašineriji, kojoj se 2017. približila čak u finalu predsedničkih izbora, da bi ove godine opet uzdrmala Makronovu poziciju osvojivši u finalnom izbornom ciklusu čak 41,45 odsto podrške birača. Političarima nije svejedno kada sedaju s njom za debatni sto, što garantuje uzavrelu atmosferu u parlamentu, prvi put posle dugo godina, jer je Le Penova postigla i istorijski, može se reći porodični i stranački uspeh, osvajanjem čak 89 mesta – što je desetostruko povećanje i najbolji rezultat ikada u istoriji. Ovakvo nešto bila je samo puka mašta njenog oca.
Marin ima još jednu vrlinu – svesna je svog ograničenja. Jasno joj je da je njeno prezime na čelu partije, uprkos svemu što je ostvarila, teret u daljim uspesima. Nacionalno okupljanje je u naponu snage, njihova liderka se trudi da ih oslobodi svakog balasta. Zato će se njen glas ubuduće čuti, pre svega u parlamentu, gde je zapravo i najpotrebnija, a za to vreme će dvadesetsedmogodišnji Bardela graditi novi imidž krajnje desničarske stranke. Privlačiće nove glasove mlade generacije. Surfovaće na talasu podrške strankama desnice širom Evrope. Predstavljaće se nacionalistom novog tipa koji nema ništa zajedničko s usudom kojim je partiju žigosao osnivač Žan-Mari le Pen. Marin želi da pri pomenu njene partije, koja bi bila dostojna da sutra vodi državu, Francuzi izbrišu asocijaciju na ksenofobične neonacističke sile koje brane Filipa Petena, šefa francuske višijevske vlade koja je sarađivala s nacistima u vreme okupacije. Ne želi više ni da misle da će uz njih Francuska napustiti EU.
Upadljivo doteran, u odelu krojenom po meri, mlad i ambiciozan, Žordan Bardela će im reći da je tu da se bori protiv povećanih troškova života i da brani dušu francuske kulture, nacionalno biće, temelje Francuske. Pojavom podseća na Emanuela Makrona, kakav je aktuelni predsednik bio kada se njegovo sveže lice pojavilo kao kontrateža izlizanim političarima socijalista i republikanaca koji su decenijama žonglirali na vlasti. Francuzi su ih bili siti, njihovih ispraznih priča i elitističkih obećanja. Makron je delovao kao neko ko će osvežiti francusku politiku, baš kao mlađani Bardela sada.
Obraćajući se stranci, Bardela je govorio kako će ujediniti sve one koji žele da vrate Francusku na pravi put. Prisećao se svog odrastanja u siromašnoj porodici italijanskog porekla u predgrađu Pariza, tvrdeći da će biti put ka oporavku, koji je zemlji potreban da odagna decenije grešaka, rezignacije i kukavičluka. Slatkorečiv, ali direktan impresionira i svoje neprijatelje asertivnošću u debatama. Kada je ekstremna desničarka Đorđa Meloni uzela vlast u Italiji, Bardeli su zacaklile oči. Izjavio je da nijedna pretnja ne može zaustaviti demokratiju jer narod Evrope diže glave i uzima sudbinu u svoje ruke.
Izvor: Ljiljana Vujić/politika.rs
