Pokušao je Dok Rivers, trener Los Anđeles klipersa, da uđe u mozak Miloša Teodosića, da otkrije šta se nalazi u toj glavi, pa da jednu od najvećih tajni svetske košarke, kao naučno otkriće, ponudi svetu. Nije uspeo, naišao je na tvrd orah.
Teo na parketu izgleda kao da su ga uterivači dugova izvukli iz kreveta, nosili ga do hale, a onda gurnuli u nju. Deluje pospano i nezainteresovano za sve osim za sebe samog, ali onda ono što se nalazi u njegovoj glavi počne da funkcioniše i pretvara njegovu igru u magiju. Ono što je Džim Morison značio za rokenrol, Mocart za klasičnu muziku, Stiv Makvin za film, a Če Gevara za svetsku revoluciju, Miloš Teodosić predstavlja za košarku. Došavši u Crvenu zvezdu sa 37 godina, prvih nekoliko utakmica je odigrao toliko očajno da su se svi hvatali za glavu i pitali se da li je to njegov konačni i tužan kraj. Zaista se ponašao kao pomahnitali komandant ekipe koji nerezonski šutira i besmisleno dodaje. Dok se čekalo da konačno neko stisne petlju, organizuje mu sahranu i pozove narikače, on je nastavio da tera po svome. I niko nije smeo da mu pisne, a kamoli prigovori.
Onda se dogodio veliki preokret. Šta se dogodilo sa Milošem Teodosićem? Zapravo, baš ništa. Samo se tih nekoliko utakmica prilagođavao. Naravno, ne drugima, već samome sebi, a onda je ko zna koji put pokazao da je čovek-tim, neprikosnoveni el komandante koji je doveo Zvezdu do osvajanja Kupa Radivoja Koraća. Forma je prolazna, klasa je večna. Nije to neka supertitula ni za Zvezdu ni za Tea, ali je njegov briljantni ples opčinio jednako i „delije” i „grobare”.
Jedan od najboljih igrača Partizana u poslednje tri decenije, koji je igrao sa najvećim igračima sveta, računajući i NBA zvezde, rekao mi je da je Teo najčudesniji košarkaš koga je gledao, kako zbog svoje igre, tako i zbog karaktera. Trebalo je da još pre 10 ili 15 godina ode u NBA, ali ga je mrzelo. Ako je Goran Dragić uzeo više od 100 miliona dolara, a Teo je za svetlosnu godinu bolji, ko zna kakvu bi karijeru napravio u Americi – kazao mi je Partizanov nekadašnji idol, zamolivši me da mu ne pominjem ime.
U trideset i sedmoj godini, prežaljen nekoliko puta, Teo pokazuje veliku dominaciju i nad preskupo plaćenim stranim igračima, kao što je depresivni Kevin Panter u Partizanu. Kada je veliki Duda Ivković za Tea govorio da ima velika m…, koja udaraju o parket, pa mu smetaju da ide levo i desno, aludirao je na kritike trenera Olimpijakosa Janakisa. Pomenuti je govorio kako Miloš slabo igra odbranu. Duda je bio savršeno u pravu. Smejao se Janakisu, jer je Duda takođe trenirao Tea i najbolje zna da Miloš, osim pomenutih delova donjeg trapa, ima nešto mnogo veće. To je ego.
To je istovremeno i najveći paradoks u igri u karakteru Miloša Teodosića, koji nikako ne razume selektor Srbije Svetislav Kari Pešić. Igrač koji je toliko samozaljubive prirode isporučuje tako nestvarne asistencije svojim kolegama na parketu da sve ostale oko sebe čini daleko boljim igračima.
Rođen je kao prototip pobednika, vođe koji je lišen tradicionalnih srpskih strahova od uspeha, strahova od pobede i strahova od preuzimanja odgovornosti. Preuzeo je plejmejkerski tron od Saše Đorđevića i bio je to težak teret, jer Teo nije slabiji igrač, znao je on to dobro, kao i svi ostali. Razlika je samo što je Sale pored sebe imao Dejana Bodirogu i Predraga Sašu Danilovića, te je njegova ruka mogla da bude sigurna, znajući da će u poslednjem napadu, ako bude udvojen, lako asistirati nekome od ove dvojice, jednako dobrima kao što je on. A mnogi će s pravom reći – i još boljih od Đorđevića. Uostalom, o ukusima se ne raspravlja.
Taj savršeni triling bekova, ako se vratimo još dalje u prošlost, činili su Dragan Kićanović, Zoran Moka Slavnić i Mirza Delibašić, tako da je bilo sasvim svejedno ko će od njih rešiti utakmicu. Čačanski maestro Kića, beogradski vagabundo Moka ili sarajevski melanholični šmeker Mirza. Teo je po načinu života i igre najsličniji Mirzi Delibašiću, jer su se obojica, kako košarci, u velikoj meri posvećivali i takozvanim kafanskim skretanjima, gde se peva, pije i puši. Obojica su, takođe, lepi tipovi. Da nisu prošli kao bekovi, bili bi filmski glumci.
Fama o nesportskom životu pratila je Tea, kao i Mirzu, od omladinskih dana: da navodno Miloš ne trenira, da odbranu smatra nepotrebnim zamaranjem tela, da iako visok 1,96 može da zakuca samo ako se popne centru na leđa. Ali kako onda objasniti da Teo igra savršenu odbranu u godinama kada njegovi vršnjaci sa parketa idu da šetaju unuke?
Naravno da Teo nema gvozdenu sportsku disciplinu Vasilija Micića, jednako veličanstvenog beka, koji je, posle haranja Evroligom, odmah preuzeo konce na bekovskoj liniji u Šarlot hornetsima. Ako je Vasa nešto više robotizovani plej, Teo je mađioničar i kada bi Teo pozajmio zrno Micićeve posvećenosti treninzima, a Vasa zrno Miloševog umetničkog dojma, obojica bi porasli za stepenicu više i glavom udarili u vrh table.
Selektor Kari Pešić je prvi trofej osvojio kada se Teo rodio. Bila je to 1987. godina. Tada je Jugoslavija postala omladinski šampion sveta, a Miloš ugledao svet koji će mnogo kasnije osvojiti. Verovatno je izbacivanjem kapitena Miloša Teodosića iz reprezentacije pred Evropsko prvenstvo 2022. godine jedan od najvećih svetskih košarkaških trenera želeo da učvrsti svoj autoritet u nacionalnom timu.
Moguće je da je bio u pravu, ko sam ja da solim pamet Kariju, ali šta bi na njegovom mestu učinili Duda Ivković ili Ranko Žeravica, koga je Moka Slavnić javno prozivao u vreme SFRJ, kada je Žeravica bio moćniji od kolegijuma Udbe, na čelu sa Stanetom Dolancom.
Izbacivanjem Tea iz reprezentacije propevali su i ostali, zajedno sa najvećim, Nikolom Jokićem. Horski su izvodili tužbalicu o „Teu kapitenu”. Naravno da se to dogodilo u kafani, naravno da je bila velika oproštajna žurka i naravno da se puno cirkalo. I naravno da je Vasa Micić bio pored Miloša, koji je dirigovao simfonijskim orkestrom košarkaške reprezentacije Srbije.
Na novom spisku reprezentativaca ponovo nema Miloša Teodosića, koji možda igra svoju životnu igru. Time je Kari učinio nezamislivo. Uoči Olimpijskih igara u Parizu, na koje će Amerikanci dovesti drim-tim sa Lebronom Džejsmom i Stefom Karijem, naš selektor se odriče bekovskog trilinga iz mašte – Tea, Vase Micića i Bogdana Bogdanovića. Izaberite sami ko je bolji. Uz Nikolu Jokića na centarskoj poziciji i bilo koga na krilu, Kalinića na primer, ako i on nije oteran, Srbija ima petorku zbog koje bi Amerikanci razmišljali više o nama nego mi o njima.
Naravno da Teo ne može da izdrži celu utakmicu, ali jedan od velikana svetskog sporta rekao je da Teodosića vredi povesti bilo gde, samo zbog jedne utakmice. Naročito što će Vasa igrati plejmejkera, o Aleksi Avramoviću je suvišno i govoriti, što bi Tea postavilo na poziciju dvojke, tj. beka šutera, pa bi mogućnost napadačkih akcija bila neslućena. A i Teo bi mogao da dane dušom. Mali Topić će biti sedmi pik na draftu NBA lige, a da je bilo pameti već bi se davno motao oko prve petorke seniorske reprezentacije. Dakle, lako se može sklopiti tim sa strašnim imenima. Ali tu treba pažljivo pomiriti sujete, odmeriti minutažu svakoj od veličina ponaosob, poslagati toliko umetnika sa takozvanim fizičkim radnicima na parketu, zaduženim za prljave poslove u odbrani. Kari je to nekada umeo da učini, naročito u Indijanopolisu. Možda Miloš Teodosić, igrajući u Zvezdi kao da probija Solunski front, a ne prvi kafić na koji je naleteo, upravo želi da ponovo poruči, kako Svetislavu Pešiću, tako i svima ostalima: „Žaliće mnogi što me više nema!”
Alekandar Apostolovki
Izvor: Politika
