Piše: Kalen Marfi
Kako se tempo „privatizacije svega“ ubrzavao u 21. veku, tako je ideja „neofeudalizma“ ili „tehnofeudalizma“ počela da privlači pažnju naučnika i teoretičara – pored ostalih Džoela Kotkina, Džodi Din, Roberta Kutnera i Janisa Varufakisa. Većina ovih naučnika je duboko zabrinuta: oni predviđaju eroziju transparentnosti, nepoštovanje individualnih prava i koncentraciju moći u rukama sve malobrojnije grupe bogatih „barona“, dok je većina stanovništva svedena na uslužne poslove koji predstavljaju moderan oblik kmetstva. Nasuprot tome, teoretičari na tehno-libertarijanskoj ili neoreakcionarnoj margini, koji sve to posmatraju iz jajolikih stolica u „Skaj laundžu“, vide iste pojave – i jedva čekaju. Trampova politika postojeće procese je ubrzala.
Sudeći po novinskim izveštajima i intervjuima, brojni ljudi u Trampovoj administraciji i oko nje opčinjeni su Rimskim carstvom. Sebe vide kao tumače pouka koje su za njim ostale – čuvajte se imigracije; veličajte muškost; rađajte decu – i naslednike njegove veličine. Transparent na Konferenciji konzervativne političke akcije u Vašingtonu prikazivao je Donalda Trampa u profilu Oktavijana Avgusta, ukrašenog lovorovim vencem na glavi. Ilon Mask sebe naziva „Imperatorom Marsa“ i jedno od svoje brojne dece nazvao je Romul. Stiv Benon drži bistu Julija Cezara u svojoj kancelariji na Kapitol hilu.
Stvaranje i razgradnja svetskog poretka po Rani Dasgupti: Savez države i tehnofeudalne elite
Pre dve decenije, kada je MAGA bila samo latinska reč za „čarobnicu“, napisao sam knjigu o starom Rimu i modernoj Americi. Knjiga se nije doticala muškosti ili stope nataliteta, niti je pokušavala da objasni pad Rima; ideja je bila samo da se kroz priču o jednom društvu iz prošlosti pronađu tragovi onog u kome danas živimo. Istraživanje jednog davno nestalog carstva dovelo me je u kontakt sa istaknutim naučnicima koji su mi velikodušno posvetili svoje vreme. Čovek o kome često razmišljam jeste pokojni Ramzi Makmalen, istoričar s Jejla i autor klasične studije iz 1988. godine pod nazivom Korupcija i pad Rima – knjige čije se pouke i dalje dobro drže.
Makmalen je imao skoro osamdeset godina kada sam ga upoznao, bio je još uvek vrlo aktivan, a u to vreme smatran je najvećim živim istoričarem Rimskog carstva – počast koju mu je dodelilo Udruženje američkih istoričara. Prvi put smo se sastali na ručku u Nju Hejvenu, u Konektikatu, a kasnije smo nastavili da komuniciramo telefonom i imejlom. Već sam ga poznavao kao živahnog autora koji je kopao po nadgrobnim natpisima, fragmentima papirusa i odlomcima antičke poezije. Uživo, njegova kratka razbarušena seda kosa savršeno je odgovarala načinu na koji je govorio: samouvereno, opušteno, skačući s teme na temu.
Subordinacija unutar Imperije
Tokom ručka, Makmalen je pokrenuo širok spektar tema – možda se predugo zadržavajući na ranim crkvenim saborima – ali se iznova i iznova vraćao na jednu temu: šta se dešava s jednom političkom zajednicom kada centralnu kontrolu i zajednički cilj nagrizaju oportunizam, lični interes i profit. To je bila tema njegove knjige o korupciji – pojmu koji je, kako ga je Makmalen koristio, imao mnogo šire značenje od podmićivanja i pronevere.
Ono što je njega zanimalo, objasnio je, bili su mehanizmi koji su održavali Rimsko carstvo u funkciji i kako i kako se pesak neumitno uvlačio u njegove zupčanike. Rim nikada nije imao upravni aparat razvijen kao bilo šta što danas poznajemo, ali kada je funkcionisao – funkcionisao je prilično dobro. Ono što je Makmalen nazvao „lancem moći“ povezivalo je centralnu vlast sa udaljenim vojskovođama i dalekim magistratima, kovnicama novca i snabdevačima brodova, pa sve do „stotina obućara u Napuljskom zalivu i stotina seljaka s njihovim volovskim zapregama u Kapadokiji“.
A onda se to raspalo. Makmalen je opisao problem: s vremenom su se između naređenja i izvršenja isprečili slojevi različitih interesa, što je dovelo do prekida lanca moći. Prekid je mogao doći usled obične pohlepe – negde usput neko bi uvideo da mu se isplati da ignoriše udaljeni autoritet. Ili se to moglo dogoditi zato što je javni zadatak prepušten privatnim rukama, a te privatne ruke su imale svoje interese koje je trebalo zaštititi. Vojska je uglavnom bila prepuštena varvarskim izvođačima radova – zvali su ih federati – koji se nisu uvek pokazali pouzdanim, blago rečeno.
Na mnogim mestima pravni je sistem bio prepušten trgovačkim interesima: sačuvana je jedna bronzana ploča iz javne zgrade u Numidiji na kojoj je navedeno koliko parničar treba da plati i kome kako bi se postupak uopšte pokrenuo. Makmalen je imao mnoštvo primera takvih slučajeva – čitavu knjigu je o njima napisao.
Autsorsing javnih poslova
Politikolog bi mogao da upotrebi izraz „eksternalizacija državnih funkcija“ da opiše veći deo onoga što je Makmalen proučavao. Poznatiji termin bio bi „privatizacija“, reč koju je i sam Makmalen koristio. Početkom 2000-ih, nakon dve decenije deregulacije i denacionalizacije, ovaj termin je ušao u široku upotrebu, ali u drugom kontekstu: da opiše put kojim su krenule vlade na Zapadu, posebno Sjedinjene Države i Velika Britanija, kako bi se sve veći delovi javne odgovornosti – za bezbednost, finansije, obrazovanje, infrastrukturu, podatke – odsecali od države i prepuštali privatnim rukama. Svuda su počeli da niču nezavisni feudi. O ovom procesu sam pisao i ja, i on je postao veliki deo moje knjige.
Ponovo sam se vratio Makmalenovoj knjizi Korupcija i pad Rima u ranim danima aktuelne Trampove administracije, i zapitao se kako bi on reagovao na ubrzano demontiranje državnih agencija i masovna otpuštanja državnih službenika. Sve više javnih funkcija sada će verovatno biti „autsorsovano“.
Ministar odbrane Pit Hegset godinama insistira na privatizaciji zdravstvene zaštite za veterane. Drugi zvaničnik administracije, Mehmet Oz, zalagao se za privatizaciju Medikera – programa koji sada nadgleda. Administracija je pokazala interesovanje za razgradnju Nacionalne meteorološke službe i izdvajanje nekih njenih funkcija. Razmatra se potpuna privatizacija vladinih agencija „Fani Mej“ i „Fredi Mak“ , koji su temelj nacionalne hipotekarne ekonomije.
Predsednik Tramp je pokrenuo ideju o privatizaciji i Poštanske službe Sjedinjenih Država. Prvog dana na funkciji izdao je izvršnu naredbu kojom se Ministarstvu pravde dozvoljava da ponovo šalje zatvorenike u zatvore kojima upravljaju privatne kompanije, poništavajući politiku Bajdenove administracije. Obećao je da će deportovati milione ljudi bez dokumenata (ilegalnih imigranata), a delovi tog napora takođe se privatizuju.
Politiko je još u februaru 2025. objavio da su investitori predvođeni Erikom Prinsom, osnivačem plaćeničke grupe nekada poznate kao „Blekvoter“, poslali predlog Beloj kući zalažući se za stvaranje privatnog vojnog entiteta za uspostavljanje „logora za obradu“ i sprovođenje racija, moguće uz pomoć privatnih građana ovlašćenih za hapšenja. Administracija je ubrzo dodelila ugovor vredan 151 milion dolara čarter kompaniji CSI Aviation za obavljanje deportacionih letova – prilika je bila „previše vredna da bi se propustila“, kako je izjavio jedan od rukovodilaca jedne od CSI-jevih podizvođačkih firmi.
Makmalen je umro novembra 2022, tako da o ovome ne mogu da ga pitam. Ali sećam se dva pitanja koja sam mu postavio kad smo se upoznali. Prvo sam i sâm smatrao gotovo besmislenim: može li da sumira evoluciju imperijalnog Rima u jednoj rečenici? Rekao je da to može da uradi u četiri reči: „Manjina ima sve više.“
Drugo pitanje je bilo o privatizaciji i kuda ona vodi. Makmalen je bio previše oprezan naučnik da bi se usudio na bilo kakvu grandioznu izjavu. U istoriji nema ničeg „što mora“, objasnio je. Mogao je samo da pretpostavlja o tome kako su se određeni procesi odvijali u Starom Rimu. Uz to, voleo je da poredi kulture i vremenske periode (kasnije mi je poslao rad koji je napisao o korupciji u Rimu, Indiji i Kini u tri različite ere), i voleo je da istražuje ideje. Razmislio je o mom pitanju, a zatim je uzvratio: „Da li mislite na srednji vek?“, upitao je. „Ili na sadašnjost?“
Povratak u budućnost
Srednji vek i ja smo se dobro razumeli, mislio sam. Sa svoje strane, iskazivao sam mu iskreno poštovanje (zbog osnivanja i uspona univerziteta, oživljavanja filozofije, izuma naočara) i romantično sam mu se divio (lukovi pokriveni mahovinom, šareni vitraži, miris pečenog vepra na ražnju).
Istoriju srednjeg veka studirao sam na fakultetu, a i mnogo godina sam radio sa ocem na stripu „Princ Valijant“, smeštenom u srednji vek (autor teksta bio je scenarista „Princa Valijanta“ dok je njegov otac Džon Kalen Marfi sedamdesetih crtao strip na tragu Harolda Fostera – prim.prev). Klesan kamen i pucketanje vatre i danas na mene deluju umirujuće.
Zauzvrat, meni za ljubav, srednji vek je trebalo da ostane u istoriji, tamo gde pripada. Ali nije. Sa ubrzanim napretkom privatizacije, čini se da nam se vraća u obliku nečega što podseća na feudalizam. Stručnjaci za srednji vek raspravljaju o tome šta ta reč zaista znači, raščlanjujući je s kontroverznom preciznošću. Iako u to vreme možda i nije imala jasan smisao, sama ideja, kada se ogoli do suštine, međutim, prilično je jednostavna.
Kako je u Evropi carska moć opadala, učvrstio se nov sistem organizacije, u kome su moć, upravljanje, zakon, bezbednost, prava i bogatstvo bili decentralizovani i držani u privatnim rukama. Oni koji su posedovali ovu privatnu moć bili su međusobno povezani, od najvišeg do najnižeg, u nivoima vazalstva. Oni s vrha su takođe imali obaveze prema onima ispod – da sprovode pravdu i pruže zaštitu. Zamislite sistem, moguće, kao lutku nalik na rusku babušku sastavljenu od oligarha koji vladaju velikom masom ljudi koji preživljavaju kao kmetovi i seljaci.
Ideji o vladama kao javnim projektima s javnom svrhom i izvesnim stepenom javnog učešća građana – onoga što je Mejflauerski sporazum iz 1620. nazvao „građanskim političkim telom“ (Civil Body Politic) – trebalo je mnogo vremena da se ponovo uspostavi. Većina ljudi u razvijenom svetu živi u jednom takvom sistemu, ili u nečemu što teži da to bude, već nekoliko vekova. Neću preterivati u oceni koliko je ovaj eksperiment bio uspešan, ali on je razlog što imamo policijske snage umesto samovoljnih osvetnika i mreže socijalne zaštite umesto milostinje koju ljudi u hulahopkama nasumice bacaju s konja. Sančez, Džef Bezos, Sundar Pičai, Ilon Mask i drugi na Trampovoj inauguraciji 20. januara 2025.
Novi feudalizam
Tokom osamdesetih i devedesetih, privatizacija je ponovo počela da dobija na zamahu, i za to je imala veliku podršku. Antidržavno raspoloženje stvorilo je za to priliku, a preduzetnici su je samo prigrabili. Privatizaciju su takođe zagovarali kreatori politike koji su smatrali da je „autsorsing“ privatnih izvođača poslova prirodno efikasniji. Osim toga, javni sektor ne može da obavi sve.
Od slučaja do slučaja, privatizacija ovoga ili onoga može da ima smisla. Problem nastaje u samoj akumulaciji. U SAD, čak i pre nego što je Tramp drugi put preuzeo dužnost, bilo je otprilike dvostruko više ljudi zaposlenih u privatnom sektoru koji obavljaju poslove savezne vlade nego što je bilo federalnih službenika.
Kako se tempo privatizacije ubrzavao u 21. veku, tako je ideja „neofeudalizma“ ili „tehnofeudalizma“ počela da privlači pažnju naučnika i teoretičara – pored ostalih Džoela Kotkina, Džodi Din, Roberta Kutnera i Janisa Varufakisa.
Većina ovih analitičara je duboko zabrinuta: oni predviđaju eroziju transparentnosti, nepoštovanje individualnih prava i koncentraciju moći u rukama sve malobrojnije grupe bogatih „barona“, dok je većina stanovništva svedena na uslužne poslove koji predstavljaju moderan oblik kmetstva. Nasuprot tome, teoretičari na tehno-libertarijanskoj ili neoreakcionarnoj margini, koji sve to posmatraju iz jajolikih stolica u „Skaj laundžu“, vide iste pojave – i jedva čekaju.
Značenje i posledice privatizacije mogu biti predmet rasprave, ali sam fenomen se ne može osporiti. Da navedemo nekoliko primera.
Monopol nad kontrolom novčane mase nekada je bio obeležje javne moći. U periodu od jedne decenije, privatne kriptovalute su potkopale tu kontrolu, istovremeno omogućivši širok spektar nelegalnih aktivnosti. Kriptovalute je teško regulisati čak i kada bi za to postojala volja, koje često nema. U SAD, Tramp i njegova porodica su u velikoj meri uključeni u kripto biznis. Kada je u aprilu 2025. predsednik Tramp najavio da će pozvati 220 najvećih investitora na privatnu večeru za svoju kriptovalutu „$TRUMP meme coin“, vrednost tog mim-novčića je porasla u roku od nekoliko sati za 60 procenata.
Monopol nad legitimnom upotrebom sile – zamena vitezova i kopljanika raznih vazala profesionalnim stalnim vojskama – bilo je još jedno tradicionalno obeležje javne vlasti. Čuvena izjava Donalda Ramsfelda da „svako ide u rat s vojskom koju ima“ danas glasi „s vojskom koju unajmi“.
Plaćeničke vojske i milicije
Privatne vojne kompanije koje danas deluju širom sveta, poput grupe „Vagner“ ili kompanije „Tripl kanopi“, podsećaju na nemačke plaćeničke vojske zvane landsknehti (Landsknecht) iz 15. i 16. veka.
Svet je danas preplavljen veteranima iz nedavnih ratova, a vlade i korporacije često žele aktivne mere bez pravnog nadzora. (Današnji frilenseri u bezbednosnim uslugama, primećuje izveštaj Nacionalnog univerziteta za odbranu SAD iz 2019. godine, „kao srednjovekovni plaćenici mogu se pokazati preterano brutalnim prilikom izvršavanja ugovora“.)
Od 2007. do 2012. godine, samo SAD su potrošile 160 milijardi dolara na privatne kompanije ili pojedince koji pružaju bezbednosne usluge.
Paralelno s njima deluje industrija još većih razmera – rastuće privatne kompanije za prikupljanje obaveštajnih podataka poput „Palantira“. SAD troše značajan deo svog budžeta za obaveštajne službe. Sâmo ime kompanije „Palantir“ kao da, preko Tolkina, odzvanja unazad u feudalni svet.
Javne policijske snage, čija je misija da zaštite sve, uglavnom su izum iz 19. veka. Ali policijske snage se smanjuju. U SAD svako ko ima novca i potrebu za tim sada angažuje privatna obezbeđenja, koji broje dva puta više pripadnika nego policija. Među kompanijama sa sedištem u SAD, treći najveći svetski poslodavac – posle „Amazona“ i „Volmarta“ – jeste privatna bezbednosna firma „Allied Universal“.
Privatna obezbeđenja patroliraju malim gradovima i delovima velikih gradova. Konzorcijum stotina preduzeća u Portlandu, u Oregonu, angažovao je kompaniju pod nazivom „Echelon Protective Services“ da čuva njihov centar grada, danju i noću.
Tokom požara koji su opustošili Los Anđeles u januaru 2025, najbogatiji stanovnici Brentvuda pozvali su tajnu bezbednosnu firmu „Covered 6“ da zaštiti njihove domove od pljačke.
Što se tiče ličnog obezbeđenja, tržište nema granica. Prema izveštajima, Mark Zakerberg za lično obezbeđenje godišnje izdvaja 23 miliona dolara, pet puta više nego što papa plaća za „Švajcarsku gardu“, koja služi za ličnu zaštitu verskog poglavara i Vatikana.
Privatno upravljane stambene zajednice
Kao i u srednjem veku, bogati se povlače iza zaklona. Da je danas izgrađen, Vindzorski zamak bi u prodajnom prospektu bio opisan kao „privatno upravljana stambena zajednica“. Devedesetih godina prošlog veka, kada je ekonomista Robert Rajh počeo da piše o „otcepljenju uspešnih“, oko tri miliona američkih stambenih jedinica nalazilo se unutar zatvorenih zajednica, koje su štitile populaciju od oko 8 miliona ljudi.
Danas zatvorene zajednice obuhvataju 14 miliona stambenih jedinica. Jedna kompanija za nekretnine na Floridi svojevremeno je na svojoj veb stranici pitala zainteresovane: „Da li je rov pravi izbor za vas?“ Bila je to prvoaprilska šala, ali ne baš dobra, pošto moderne rezidencije okružene rovovima već postoje. Možda i najekskluzivnija ograđena zajednica na svetu zapravo je ostrvo – u zalivu Biskejn na Floridi, sa 89 stanovnika (uključujući Džefa Bezosa, Ivanku Tramp i Džareda Kušnera) i radarskim sistemom obezbeđenja koji je projektovala izraelska kompanija „Magos“. Policajci u gliserima presreću svakoga ko se previše približi.
Privatizacija je uzdrmala i pravosudni sistem. Jedan primer iz ambicioznog istraživanja Roberta Katnera i Ketrin V. V. Stoun u časopisu „The American Prospect“ tiče se sve veće upotrebe obavezne arbitraže koju korporacije upisuju u privatne ugovore kao način rešavanja potrošačkih i radnih sporova. Javni sudski sistem je preopterećen. Arbitraža – „autsorsing sudske prakse“, kako je autori nazivaju – stvara paralelni privatni sistem, onaj u kome se efikasnost više vrednuje od javnog nadzora ili zakonskog postupka.
Nadzor u širem smislu – nad životnom sredinom, hranom, lekovima, finansijama – decenijama se premešta u ruke onih nad kojima bi trebalo da se sprovodi. U svojoj knjizi iz 2021. godine Privatizacija svega, Donald Koen i Alen Mikelijan dokumentovali su gubitak javne kontrole nad vodom, putevima, socijalnom službom, parkovima i mnogo čim drugim.
Aktuelno namerno demontiranje vlade u Americi i njena zamena nečim što je izgrađeno na privatizovanoj moći i mrežama lične lojalnosti samo ubrzava proces koji je odavno bilo u toku. Njegov duh je pre nekoliko decenija uhvaćen u maksimi Mareja Vajdenbauma, ekonomskog savetnika Ronalda Regana: „Nemojte samo da stojite tu – ukinite nešto!“
Slučaj Alena Bejtsa
Jedan od nedavno najgledanijih televizijskih programa u Velikoj Britaniji bila je ITV serija „Gospodin Bejts protiv Pošte“ (Mr Bates vs the Post Office), dramatizovana verzija događaja od pre nekoliko decenija. Naime, britanski poštanski sistem, kojim je nekada direktno upravljao ministar u vladi, postao je 1970. (državna) statutarna korporacija. S vremenom su delovi tog sistema izdvajani – od vremena Margaret Tačer zemlja je agresivnije nego većina drugih država sprovodila privatizaciju – a pravni i nadzorni okvir bio je podvrgavan stalnim izmenama.
„Gospodin Bejts protiv Pošte“ (2024), trejler za seriju
Krajem devedesetih, Pošta je, u sporazumu nastalom kao aranžman „javno-privatnog partnerstva“, kompjuterizovala svoje računovodstvene i druge operacije; sistem je isporučila britanska kompanija koju je potom kupio tehnološki gigant „Fudžicu“. Greške u softveru ubrzo su dovele do toga da su stotine seoskih poštara lažno optuženi za krađu i otpušteni iz službe, nekoliko njih je otišlo u zatvor, a jedan broj je izvršio samoubistvo.
„Fudžicu“ je potom priznao grešku, ali nije prihvatao krivicu za niz nepravdi koji je usledio. Unutar Pošte, korporativna neprozirnost i raspršena odgovornost olakšavali su prikrivanje, a otežavali utvrđivanje odgovornosti. Bez istraživačkog novinarstva časopisa „Computer Weekly“ – i, naravno, TV serije – možda uopšte ne bi ni bilo nikakve odgovornosti.
Na kraju, direktorka Pošte je doživela ironično feudalnu sudbinu: nekadašnjoj „Komandantkinji Reda Britanske imperije“ kralj Čarls III je oduzeo ovu titulu. A gospodin Bejts, lokalni upravnik pošte koji je organizovao otpor, proglašen je vitezom.
Gospodin Bejts protiv Pošte imao je mnoge prednosti u pričanju priče u odnosu na realnost – običnog čoveka koji postaje junak, gnevne seljane i zeleni seoski krajolik. Ali sitni problemi koji polako blokiraju mehanizam vlasti retko izgledaju spektakularno i javnost ih gotovo i ne vidi. A posledice se otkrivaju sporo i često se pravdaju sitnim slovima u ugovorima.
Privatni zatvori
Godine 2008, Čikago je u očajničkoj potrazi za novcem privatizovao svoje automate za parking, prodavši na 75 godina prava na sve prihode grupi investitora koju je predvodio Morgan Stenli. Odredba u ugovoru o „usklađivanju“ zahteva od grada da nadoknadi investitorima izgubljeni prihod kada se parkomati izbace iz upotrebe – što opterećuje donošenje odluka kad god grad bude razmatrao projekte koji bi ukinuli parking-mesta ili dali prednost javnom prevozu u odnosu na automobile.
Prava na upravljanje naplatom putarine na auto-putevima neke jurisdikcije su prodale privatnim kompanijama, uključujući i strane. Sitna slova u ugovorima često sprečavaju unapređenja sporednih puteva, uz obrazloženje da bi poboljšanja putne mreže stvorila nelojalnu konkurenciju.
Privatni zatvori u ugovore po pravilu stavljaju klauzulu o kvotama. Dok se države i opštine možda nadaju da će u skladu sa svojom politikom smanjiti broj zatvorenika, kreveti u privatnim zatvorima bez obzira na to moraju biti popunjeni.
Lanac podizvođača
Podsećajući na „lanac moći“, koji omogućava delotvornu vlast, Makmalen je pisao: „Na svakoj tački prenošenja prvobitna naredba mora se preneti onakva kakva je primljena. U suprotnom, sve će se raspasti.“
Kontrola i odgovornost su temelj. Kontrola se odnosi na to ko donosi odluke i ko odlučuje da li će se sprovesti – i u čiju korist? Odgovornost se odnosi na to ko određuje da li je nešto pošlo po zlu, a ko da li je problem rešen? U privatizovanom svetu, vlada postaje „difuzna, nestabilna, nepredvidiva“, a linija odgovornosti sve više slabi. Izvođači radova angažuju podizvođače, koji angažuju svoje podizvođače.
„Ne mogu vam ništa reći o podizvođačevom podizvođaču podizvođača“, rekao je zvaničnik NATO-a za „Njujork tajms“ 2010. godine kad su ga pitali o obezbeđenju konvoja u Avganistanu, za koje se ispostavilo da je u dosluhu s talibanima. U velikom delu današnje iz sistema „izdvojene“ vlasti, „podizvođač podizvođačevog podizvođača“ gotovo je opis radnog mesta.
Da li je feudalizam naša budućnost? U istoriji ne postoji da nešto „mora“ da bude, a sadašnjost je zagonetka isto koliko i sve što je pred nama. Privatizovani svet može biti privremena anomalija, nova razvojna faza, ili samo podrazumevano stanje ljudskog društva. Naša epoha još nema ime, i neće biti na nama ni da mu ga damo. Iz neke daleke tačke u budućnosti, vek u kojem živimo možda će izgledati kao „srednji“. Sa svojom kontroverznom preciznošću, istoričari će raščlanjivati šta je „privatizacija“ zapravo značila i pitati se da li smo je u svoje vreme uopšte razumeli.
Izvor: RT SOKO
