Како је Иво Андрић једном устврдио: „Само је Црњански од свих нас рођени писац“ – тако би праведни дио спортске планете данас могао устврдити: „Само је Новак Ђоковић рођени шампион“.
Но, сви рођени шампиони, било у писању књижевних текстова или у игрању тениса, носе терет, ваљда, судбинске предодређености да свијету морају понудити и нешто више од игре. Такви људи, заправо, и постоје само због тога, да прекораче границе забаве, а и забране.
У овом вијеку само Новак Ђоковић припада таквом соју шампиона. У спортској прошлости пандан бисмо могли тражити једино у Мухамеду Алију.
По нечему, у такву лигу шампиона могу се сврстати Дијего Марадона и Боби Фишер; али, Новак и Али, силом планетарних околности, морали су да бране став своје личности, што је, истовремено, био став вишег реда који тежи да регулише питање правде у читавом свијету.
Ови спортски титани задивили су свијет не само својом спортском супериорношћу, већ својим непристајањем да своје мечеве играју за ћеиф, па ни за плату бјелосвјетских моћника.
Легендарни боксер губио је спортске титуле судском пресудом због одбијања да буде мобилисан за рат у Вијетнаму. Постао је икона покрета за грађанска права, у свему, у боксу и изван ринга, био препознат као шампион, баш као и Новак Ђоковић, којем увелико траје суђење, саслушање, каквим год еуфемизом се послужили, јер није пристао да плеше у ритму селективних правила и правде.
Без обзира на исход суђења, он је већ побиједио, доказао да је побуна сасвим могућа институција.
Милорад Дурутовић
