Пише: Ранко Рајковић
Град у коме сам одрастао имао је продавницу изнад чијих врата бијаше окачен натпис „Узор“. „Узор“ се налазио на углу Балшића пазара на Цетињу. У то вријеме пијачни простор Балшића пазара био је окружен бакалницама, кафанама, посластичарницом и књижаром. Ситним дјечијим корацима пролазили смо поред „Узора“ загледајући његову лијепо осликану таблу. Иако мали подсвјесно смо доживљавали значење ријечи.
У то доба све око нас изгледало је изузетно велико, узбудљиво и занимљиво. Унутар „Узора“ Цетињани су могли разгледати, изабрати и пробати одјевне предмете спрам сопственог укуса и имена продавнице. Било је у „Узору“ робе намијењене муштеријама деликатнијег укуса али и мање пробирљивим. „Узор“ се прилагођавао џеповима и оних који су држали до моде и оних којима је цијена била на првом мјесту. Тих година у свим продавницама око Балшића пазара куповало се на вересију осим у сластичари гдје се у знаку гостољубља металном кашиком за сладолед у пар додатних потеза могла захватити већа кугла. Људи су имали повјерења једни у друге. Уважавали су се. Млађи су поштовали старије. Ђаци професоре. Тихи, отмени суграђани скидали су шешире поздрављајући с истим поштовањем и старе и младе.
Нема више ни „Узора“ ни Цетињске узорности. Вјероватно да су протоком времена сличне ствари нестале и на другим просторима. Код нас су узеле друкчије токове.
Да’л због себе ил’ новога свијета Цетињу је узор почео да смета. Цетиње се одрекло старих узорности и „Узора“. Приватило је неке друге подстреке, орјентире и људе.
Признаћете да је мали број градова посједовао простор с именом узор. Цетињски „Узор“ не само да призива дух старих времена већ нас и подсјећа на оно што нам недостаје. Нека овај текст буде скроман и непретенциозан позив да се на Цетињу региструју и отворе нова мјеста под именом „Узор“. Могао би то бити неки клуб културе, књижара и читаоница, антикварница, дјечје игралиште, школа цртања, продавничица, трафика сувенирница и новинарница, занатска радионица, шах клуб, плесни клуб, спортски клуб. По правди и љубави најприје би то требало бити удружење грађана основано с намјером да чува и његује смисао и улогу коју је ријеч „узор“ имала у историји града Цетиња. А могло би Цетиње, у својој не баш дугој историји, пронаћи подоста лијепих узора и у људима и у догађајима за себе везаним.
Прије него евентуално оживимо старе узоре запитајмо се што је био узрок њиховог обесмишљавања и нестајања. Дијалектички материјалисти би с правом констатовали да се суштински ништа није промијенило осим што су производне снаге у токовима својих производних односа узору додијелиле други смисао. Теоретски би били у праву. Многи ће вам рећи да су Цетиње поквариле фабрике и велики прилив радне снаге са села. Мислим да таквим тврдњама нема мјеста и да је узрок губљења узора много дубљи.
Сјећам се да је и у оном строгом, једнопартијском систему, узор реда, тишине, медитације и што је најважније потпуне слободе за дјечје игре, шетње и уживања у природи била највећа травната зараван на Цетињу. Био је то неограђени и небрањени простор Владичине баште са Цетињским манастиром у позадини. Што је условило да простор који је одњихао Цетиње као град узор постане мјесто сукоба, протеста, подјела, агресија.
Владичина башта је остала иста као некад. И даље је слободно, ничим брањено мјесто. Дешавања око Цетињског манастира, богобојажљивог власника Владичине баште, постала су изузетно суморна и тешка. Постала су синоним за непоштовање, за насртаје и сирове нападе на културу, традицију и духовну слободу човјекову. Један дио Цетиња прихватио је агресије према Цетињском манастиру и његовом свештенству као нови узор проистекао из политиком иновиране Црне Горе. Дио Цетиња о томе скрушено ћути. Након стицања државне самосталности у Црној Гори се драстично погоршао однос према општој култури, православној вјери, духовности и подвижности са којима се црквама и манастирима прилазило.
Постоји на Светој Гори манастир Есфигмен и у њему опако љуто братство које се не мири са својом околином. Насупрот Цетињском манастиру који благодарно призива Цетиње и Цетињане к себи, братство зилота Светогорског манастира Есфигмен, о коме ових дана бруји свјетска штампа, остаје строго изоловано непријатељски гледајући на оне који му покушавају у миру и с поштовањем прићи. У Есфигмену се монаси непријатељски односе према посјетиоцима. У Цетињском манастиру супротно томе један дио сједиоца Цетиња се непријатељски односи према монасима манастира. Ова два манастира као да се налазе на крајњим позицијама заљуљаног клатна Православља. Један пасивно и богоугодно призива вјернике, други их контра екуменизма активно одбија.
Ипак и један и други манастир, и Цетињски и Есфигмен, у свијести сваког хришћанина морају бити прво Божије куће па тек онда објекти према којима би се могле исказивати замјерке и евентуални отпори. Испоставља се да је мање замјерки, гњева и отпора према зилотима у Есфигмену него према мирном и повученом свештенству које чинодејствује унутар зидина Цетињског манастира.
Као што не смијемо без претходног искуства олако идеологизовати људе око себе тако не смијемо ни повлађивати свештенству само на основу мјеста боравишта макар оно било и у манастирима. Понашања свештенства заслужују и понеку критику коју им као грађани можемо упутити. Међутим као грађани и као хришћани дужни смо евентуалне неспоразуме с њима препусти устројству, хијерархији и црквеним канонима и наравно општем грађанском законику којему се покоравају све професије и сви сталежи.
Скупимо снаге. Ослободимо се партијских стега и идеологија. Окренимо се Цетињском манастиру као коријену Цетиња. Посматрајмо га као изузетно вриједну сакралну грађевину с живом литургијском службом коју васцијели хришћански свијет доживљава као достојног чувара великих хришћанских светиња. Учимо од свијета. Култура и цивилизација које с надахнућем пролазе кроз врата Цетињског манастира помоћи ће нам да оживимо оно што је у нама почело да замире.
Размислимо због чега се нападају молитве и побожна тиховања Цетињског манастира? Коме то одговара? У име чега се ремети вјековни мир бијеле камене грађевине са звоником и колонадама под којима су у прелијепом крајолику испод Орловог крша, проналазећи мир и инспирацију, боравиле многобројне историјске личности?
Напада се и ремети вјековни статус, мир и поредак Цетињском Манастиру само зато што смо изгубили узоре! Тачније зато што смо стекли нове узоре. Још прецизније зато што смо се одрекли културе, примјерности и узорности својих предака и њихове посвећености вјери.
О дјеловањима и резултатима наших нових узора сликовито говори сурова Цетињска статистика. Просте бројке свједоче о запосленима, незапосленима, образованим, необразованим, о онима који раног јутра отпутују из Цетиња како би зарадили парче хлеба, о онима који остају у граду да скромно преживе од онога што имају и о онима који у стању егзистенцијалне потребе већ 12 година рачунају и примају свакодневну помоћ Цетињског манастира. Те бројке јасније од било чега другог објашњавају посрнуће и пад некада узорног града.
Тужан је град који изгуби узор и промијени се по политичком диктату у корист негативног узора. Не само тужан већ и осиромашен и у културном, и у духовном и у материјалном погледу. Осврнемо ли се само на овај трећи по реду, овлашан животни поглед. Запитајмо се које велике штете само на економском плану данашњем Цетињу доносе нови узори обесхрабрујући туристе и намјернике да у душевном миру, неометани политичком иконографијом, посјете Цетињски манастир и поклоне се светињама које Манастир чува.
Државне заставе кинеске производње окачене о ограду Цетињског манастира, колики год патриотизам иза њих стојао, нијесу прикладне да праве друштво десници Јована Крститеља и честици часног крста на коме је Христос разапет. Дијели их не само двије хиљаде година цивилизације већ и којечега другог, закулисног што не треба ни помињати.
Цетиње се од својих градских узора грубо речено удаљило можда прије само шездесетак година. Она мала у послератном, Источном свијету, уобичајена атеистичка пукотина код нас се претворила у дубоку провалију. Дај Боже да Цетиње ту провалију у сопственом интересу што прије премости и избрише.
У име и за успјех тог будућег чина подсјетимо се да је Цетињски манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Истовремено на тај дан пада слава и града Цетиња и његових бројних породица. Стога пожелимо благовјерном народу Цетиња да славу свога града, Малу Госпојину, тачно за мјесец дана, 21. септембра, прослави заједно с Игуманом и братијом Цетињског Манастира.
Нека нас благи дани окупљају и обједињавају у духу старих узора који нам поручују да је хришћански гријешити али и да је хришћански опраштати.