Овдашњи медији који наводно фурају неку грађанску идеологију еманципованог свијета загледаног у будућност – сложни су у неколико ствари: Црква нам је терет око врата; теме прошлости нас оптерећују; није добро када неко има превише политичке моћи која није утемељена у парламентарним демократским институцијама. Тим тезама свакодневно лупају „пацке“ овдашњој СПЦ, свим изразима традиционализма, и сваком истицању амблема прошлости. Те амблеме обично доживљавају као авети.
И, то би донекле био принципијелан став, утегнут до краја. А онда умре британска краљица, и овим „слободоумним“ ликовима бале крену на уста од израза дивљења, од свакојаких импресија поводом чињенице да тамо негдје на Западу постоји изузетно поштовање традиције. Да једно напредно демократско друштво носи на себи, не музеј прошлости, него живе људе, цијеле породице који су симбол прошлости, предања и неког јасног историјског идентитета заједнице.
Покојна бака Елизабета, била је не само краљица него и поглавар цркве која се зове, замислите, „енглеском црквом“. Била је покровитељ, ако не директном политичком силом, а онда својим именом и титулом, бројних војних агресија и свакојаких непочинстава. И све то – у једној жени, у једном човјеку који, зарад поштовања традиције, живи на високој нози, а на подвијеној грбачи осталих грађана. Нашим грађанистичким медијима то не смета. У њима, ових дана, читамо романсиране приказе краљичиног живота који одишу фасцинираношћу и дакако, нескривеним поштовањем.
Па ето, господо грађанисти, чисто принципа ради – мало више поштовања према овдашњој традицији, и ријетким преживјелим институцијама и појавама које је одржавају присутном у садашњости.
Милија Тодоровић
