У јутарњим сатима на дан своје Славе Архиђакона Стефана, упокојио се наш најпознатији дечји неуропсихијатар професор Светомир Бојанин.
Рођен у романтичном барањском Болману будући професор Бојанин, у њему је стекао чаробно детињство које се огледало у очима мајке (које је наследила кћерка Јелена), и целог живота је свој позив схватао као непрестану службу детету и детињству.
При томе, одмах да кажем, није био сентименталан, како му се често приписивало и од добронамерних, али површних, и од „стручно-критичних“. Знао је да мајсторски организује своју службу, научно је утемељи, кадровски ојача. Небројени су његови ђаци из некада славне, а данас све потребније, београдске дефектолошке школе. Они су већ за професоровог живота Дневну болницу за децу у Институту за ментално здравље, а потом и једну специјалну школу у Суботици назвали његовим именом.
У научном смислу рад професора Бојанина био је у нашој средини утемељујући за бројне области: неуропсихологију развојног доба (и неуропсихологију уопште), медицинску дијагностику детињства где је његов опис „дисхармоничног развоја“ ушао у Међународну класификацију болести, социјалну психијатрију развојног доба (једну данас такође код нас али и у свету неопходну, а запуштену област), дефектолошку реедукацију психомоторике, а његов особен допринос разумевању психотерапије између императива психијатријске научности и моралности, још увек није нашао довољну рецепцију.
Књигама Школа као болест и, каснијом, Тајна школа, дао је оригинални допринос и теорији специјалне, али и опште педагогије. И другим делима и јавним иступима испуњавао је запажање професора Боре Радојчића на одбрани докторске дисертације: „Оде ти, Свето, у педагогију…“
Последњи изузетно значајни педагошки иступ професора Бојанина јесте интервју Ивици Кузмановићу, за најновије Благодарје.
Професора је красио и философски дар, који није развијао у неко самостално философирање, већ га је увек комбиновао са сазнањима о људском развоју и „живим ранама“ које настају у одрастању и исцељују се у психотерапији. О томе највише сведочи књига Огледи о самосвести.
Још од раних дана своје психијатријске праксе и научног рада, уз уважавање Фројда, чију је психоаналитичку едукацију са колегиницом Невеном Тадић, прошао код професора Војина Матића, сматрао је да је сексуализовање свих проблема детињства претерано, а, са друге стране не би требало да буде толико саблазно у православној средини, јер је још Свети Григорије Палама писао у чувеном Писму Ксенији о присуству „детеродног“(полног) нагона код деце.
О духовној проблематици код младих, професор је писао у књигама Духовност, психијатрија и млади, (која је на свој начин била прекретничка као и Школа као болест) и Гордијев чвор младости, књизи у којој се показује и вечита актулност Светог Писма у бирању животног пута.
Професор Бојанин се у једном разговору групе за столом у Видин капији, са Миланом Кашанином расправљао о томе да ли је могуће деци представити идеалан лик. Побуђен тиме, одмах је сео и написао сценарио за стрип о Светом Сави, који је више од четрдесет година чекао реализацију. На крају је објављен пре пар година, са посветом сину Станоју.
Огромно дело професора Бојанина премаша и његове године (на Бадњи дан напунио је 92) којима обично приписујемо мудрост. То је због тога што је у њих уткана и љубав и брига његове супруге Мирјане.
Мир Божји – Христос се роди! Срећна Слава, Професоре!