Прослава Црвене комуне се представља данас као невиђен цивилизацијски, проевропски чин, иако то одавно није. Црвена комуна је спомен на побједу Комунистичке партије у Петровцу на првим вишестраначким изборима одржаним у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца 1920. године. Данашњим језиком речено, спомен на побједу једне политичке партије на локалним изборима у једној општини.
Прије пар дана министарка наша европска са одушевљењем пренијела фотографију са годишњице „Црвене комуне“ у Петровцу, на којој је КИЦ Поп-хор изводио програм „Антифашизам без дилеме“, односно концерт партизанских пјесама. На први поглед ништа необично, али петровачка Црвена комуна са антифашизмом нема ама баш никакве везе.
Током исте седмице, комисија Министарства културе је одбила захтјев Општине Беране за давање имена улицама по Дивни Вековић и Прокопију Вековићу, а Амбасада Украјине је организовала пријем поводом Дана независности код споменика борцима Љешанске нахије. Наизглед неповезани догађаји имају једну црту, а то је монопол на антифашизам који је и даље чврсто у рукама једне клике која је изједначила комунизам са антифашизмом. Разлог за то је мање идеолошки, а највише себичан, јер политиком комунистичког антифашизма желе да компромитују све друге конкуренте за власт у Црној Гори представљајући их аутоматски фашистима, задржавајући зе себе ничим заслужене, а наслијеђене привилегије.
Тако се прослава Црвене комуне представља данас као невиђен цивилизацијски, проевропски чин, иако то одавно није. Црвена комуна је спомен на побједу Комунистичке партије у Петровцу на првим вишестраначким изборима одржаним у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца 1920. године. Данашњим језиком речено, спомен на побједу једне политичке партије на локалним изборима у једној општини.
Прослава годишњице. И то је свакако имало смисла док смо живјели у друштву у коме је владала та једна партија која није дозвољавала конкуренцију. Међутим, просљављање празника ДПС као општинског јубилеја (ДПС је званични насљедник Савеза комуниста) у вишестраначком друштву стварно нема смисла. Још више пара очи када се то дешава у општини у којој је ДПС опозиција. Не мислим да тај јубилеј треба забранити, али му треба дати смисао. А смисао би био када би иза те прославе стајали ДПС, СДП и СД као насљедници и наводни носиоци социјалистичких идеја. Смисао би постојао када би иза прославе стајао данашњи изборни резултат у Петровцу и у када би и потомци хвалили своје претке због комунистичких идеја које они и данас заступају. Но, Петровац данас не личи на социјалистичко љетовалиште. Стварно би било интересантно када би функционери СДП говорили о тим првим комунистима који су напредне идеје донијели враћајући се са Солунског фронта, када би јуноше ДПС говорили о непролазним идеалима социјалне правде, радничким правима или кад би неки СД-овац хвалио петровачке комунисте, те заклете антиројалисте, јер су учествовали на изборима организованим од стране Краљевине СХС у истој години када су се на 30 км на оружје подигли поборници друге круне и без икакве жеље да са њима остваре комуникацију.
Да нам прича оцвали пионир како су тадашњи комунисти сматрали да је класна револуција много битнија и од Државе и примитивног сукоба присталица двије краљевске куће. Имало би то и везе са антифашизмом да није бар једне ситнице, а то је да се тај Краљ, осим са комунистима, директно суочавао и са фашистима који су му узимали Ријеку, а од чијег метка је касније и пао, као прва жртва фашизма код нас. Овако, кич-поп промоцијом Црвене комуне као догађаја од националног значаја, само се остављају отворена врата одлазећим структурама и наставља се илузија о једном добром систему који је, ето, пропао због пар попова.
У вријеме док се по Украјини и њеном западном комшилуку руше споменици борцима Црвене армије који су дали животе за слободу тих крајева, амбасада те исте Украјине је у перверзном перформансу организовала пријем поводом дана своје независности на споменику борцима из Љешанске нахије. На костима истих оних бораца који су се борили раме уз раме са Црвеном армијом. Исти режим који би Канин споменик предао пепелу да се којим случајем налази у њиховој земљи, у Црној Гори га користи без икакве моралне задршке. Да ствар буде гора, скуп на коме је говорио и предсједник Црне Горе је праћен повицима „слава Украјини“, озлголашеним поздравом који је „славу“ стекао на Хитлеровим тенковима у редовима војске поражене у Другом свјетском рату. Али ако потомци страдалих Љешњана немају ништа против, ко сам ја да им судим.
Срамота је свакако на страни онога који је дозволио тај скуп. У духу европским интеграција, о којима стално причамо интересантно би било и кад би се у Скупштини Црне Горе проевропске странке предложиле да усвоји европске резолуције о осуди тоталитарних режима. Отварањем такве дискусије коначно би се оголили садашњи монополисти антифашизма, јер Европа не би била на њиховој страни. Открили би се и прави разлози грчевите одбране „антифашизма“, а то је увијек и само очување личних привилегија и позиција. Никако колективних, што је била идеја оригиналних комуниста.
Небојша Бабовић