Антијугословенски ревизионизам Горан је међу Хрватима симболички „преживио“ зато јер су га убили четници, а међу Србима због „Јаме“. Али Горан као Горан, цијела прича о њему, и биографија и библиографија, не требају данас ником или скоро ником. Зато је рефлектор на њега могао бити враћен једино из „катакомби“, из мањинске позиције Срба у Хрватској
Агенција ХИНА је прије нешто више од једне деценије јавила овако: „Свечаним отворењем у загребачком ВИП клубу, у сриједу 20. ожујка у 20 сати читањима пјесника, те наступом Ле Збора почиње 50. Гораново прољеће, најважнија и најстарија пјесничка манифестација у Хрватској. Утемељена је 1964. године у спомен на великог пјесника Ивана Горана Ковачића. Одржава се сваке године на дан пјесникова рођења, 21. ожујка, у његовом родном Луковдолу. Програм се наставља у четвртак у подне, дођелом награда у Луковдолу – Горанова вијенца Бранку Чегецу, те награде Горан за младе пјеснике Стипи Одаку. У глазбеном дијелу програма наступит ће још један носитељ Горанова вијенца, пјесник и кантаутор Арсен Дедић.“
Не знамо поуздано, но звучи нам сасвим увјерљиво могућост да је током свог наступа Арсен Дедић отпјевао и пјесму „Давне кише“ чије је стихове исписао Звонимир Голоб. „Мој пријатељ је умро,“ пјева лирски субјект, „да, умро је мој брат, знам, то је било давно, знам да је био рат.“ Лирски субјект не зна гђе је његов пријатељ тачно скончао, али зна да га више нема, као што зна и да негђе мирно спава под земљом, блатом и травом. Иако се смрт збила давно, кад је био рат, на мртвачевог пријатеља падају давне кише и оно чега нема више, а у кишном мраку чује како у врту дише нека ружа. У посљедњој строфи се и вријеме и стање показују крајње релативним, у необично прегнантном стиху каже се, наиме: То није било давно, још увијек траје рат. Посљедњих дана, док се можда и први пут након 1990, Ивану Горану Ковачићу одаје почаст на достојан начин, често помишљам на наведену Голобову пјесму отпјевану Арсеновим гласом. Три понешто сродна пјесника, рођена у другој, трећој и четвртој деценији двадесетог вијека, један су другом у много чему заиста били браћа, а најстарији међу њима је убијен у једном давном рату, који ипак није био давно и који још увијек траје.
Јосип Броз Тито, неупитни владар друге Југославије, јако је волио филмове Џона Форда. У можда и најбољем од свих њих, у „Човјеку који је убио Либертија Валанса“, каже се да се на Западу између чињеница и легенде – бира легенда. Ако је легенда базирана на чињеницама, тим боље. Већ неколико мјесеци послије трагичне Горанове смрти, почела се стварати легенда. Можда и први писани исказ те легенда налази се у једном тексту који потписује нико други до Моша Пијаде: „Млади хрватски пјесник, који је у пјесми ‘Јама’ тако снажно оформио најжешћи у овом рату испјевани протест против усташких покоља над Србима, био је убијен од ‘српских осветника’, четничких изрода, тих швапских и усташких савезника. Пререзали су грло, које је тако искрено и снажно грмјело из братске хрватске душе против усташких злочина над српском нејачи. Никад поштеније и човјечније ђело пјесника није било грђе кажњено и никад чело убице није било укаљано срамнијим злочином. Читајући Горанову ‘Јаму’ покољењима и покољењима српске омладине стезат ће се срца над злочинима, који су изазвали такав крик пјесника, али исто тако и над злочином, који је томе дивном галебу пререзао гркљан.“ Историчар Горан Милорадовић објавио је прије више од десет година научни рад под насловом „Три гроба једног песника“ у којем врло убједљиво и акрибично пише о чињеницама о Горановој смрти и суптилним „преинакама“ чињеница које су служиле бољем руху легенде. Чланак је објављен у зборнику радова са скупа „Интелектуалци и рат 1939. – 1947.“ одржаног у склопу „Десничиних сусрета“ 2011.
Предавање Милорадовићево на ову тему било је и дио програма поводом осамдесете годишњице Горанове погибије, а суочавање са чињеницама није се допало великом дијелу публикума. Новински извјештај Ненада Јовановића почиње оцјеном да одавно неко предавање „није изазвало толико критика и реакција публике те прозивања за ревизионизам“ док завршава реченицом: „Дио публике отишао је с предавања уз прозивке да је Милорадовић имао неке скривене ревизионистичке мотиве, а ни који су остали нису се сложили с његовим тезама.“ Поставља се питање шта је у Милорадовићевом изношењу чињеница разлог за толико јаку емотивну реакцију. Он не оспорава неоспориву чињеницу да су четници убили и доктора Симу Милошевића и пјесника Ивана Горана Ковачића, само на основу свједочења и докумената тврди да их нису убили у исто вријеме и на истом мјесту, односно да нису заклани, него су убијени ватреним оружјем. Суштина болне историјске ироније се не мијења: пјесника који је најнезаборавније опјевао усташке злочине над Србима, мучки су убили самозвани заштитници Срба и српства као таквог. Такође, из мемоарских текстова партизанских и комунистичких лидера сасвим је јасно да је Назор за њих био много важнији „пребјег“ него Горан. Уосталом, ако знамо да је „Јама“ његово убједљиво најоствареније ђело, а њу је написао кад је већ дошао у партизане, јасно да је његов долазак у партизане за њих представљао позитивну ствар, али нипошто нешто успоредиво са „добијеном битком“ како је било у Назоровом случају.
Биће ипак да је најнеуралгичнији Милорадовићев закључак онај о судбини „мита о Горану“ након распада Југославије кад он од „интеграцијског“ почиње бивати „дезинтеграцијски“. За разлику од бројних других с НОБ-ом повезаних умјетника, Иван Горан Ковачић је у постјугословенском контексту и даље присутан као фигура по којој се зову, примјера ради, школе. Двадесет пет основних и двије средње школе и даље се зове „Иван Горан Ковачић“. Тринаест основних су у Хрватској (Загреб, Дуга Реса, Свети Јурај на Брегу, Славонски Брод, Старо Петрово Село, Винковци, Зденци, Ђаково, Горње Базје, Петриња, Чепић, Штитар, Врбовско), седам их је у БиХ (Сарајево, Фојница, Ливно, Бања Лука, Градачац, Мркоњић Град, Фоча), пет у Србији (Београд, Нишка Бања, Станишић, Сента и Суботица), а од двије средње једна је у БиХ (Кисељак), а једна у Херцег-Новом (Црна Гора). У Босни је занимљиво да се Ивана Горана Ковачића сјећају и у Федерацији БиХ и у Републици Српској, док чињеница да се средња школа у Херцег-Новом зове по Горану вјероватно има везе с тим што је његов саборац с којим је провео посљедње дане доктор Сима Милошевић родом управо из тог краја.
Антијугословенски ревизионизам Горан је међу Хрватима симболички „преживио“ зато јер су га убили четници, а међу Србима због „Јаме“. Али Горан као Горан, цијела прича о њему, и биографија и библиографија, не требају данас ником или скоро ником. Зато је рефлектор на њега могао бити враћен једино из „катакомби“, из мањинске позиције Срба у Хрватској, гђе је он симбол гласа пјесника из народа у чије име се над другим народом врше непојамни и незапамћени злочини. Људи окупљени око изложбе, од Милорада Пуповца до Горана Бабића баштиници су „интеграцијског мита о Горану“. Драгоцјено је чувати те вриједности у времену када чак и у неким хваљеним „повијесним прегледима“ хрватске књижевности бивају штампане бљувотине према којима „Јама“ заправо говори о „четничким покољима Хрвата у првим данима НДХ“, односно кад „Јаме“ више нема у српским школским програмима ваљда да не би било очито да су и поједини хрватски пјесници током НДХ дигли глас против погрома.
Прича о Горану била је захвална и за комунистички наратив о „једнаком злу“ које су представљали „домаћи издајници“ односно усташе и четници. Тај стално утврђивани „баланс“ био је могућ јер се базирао на недостатку поређења броја жртава као и систематичности злочина с једне стране односно на селектовању информација о интензитету колаборације са окупатором. Тај рат барем у интерпретативном смислу траје и даље. Тако је у Србији након првобитних покушаја да се теми тзв. Југословенске војске у отаџбини приђе на суптилнији и слојевитији начин дошло до официјелног изједначавања „два покрета отпора“. Такође, документовани извјештаји о монструозности четничких злочина се минимизују, док се комунистичка пресија над дијелом становништва послије ослобођења покушава представити као злочин без преседана. У Хрватској пак, још од оног ноторног Туђмановог говора о НДХ као, између осталог, и „изразу повијесних тежњи хрватског народа“, траје релативизација злочиначког карактера ове квислиншке творевине. Прича о Горану и „Јами“ је у оба та мејнстрима – непожељна.
„Јама“ је, то не треба заборавити, велика умјетност и важно је да се свијест о томе враћа међу људе и читаоце, нарочито откад се она више не чита у школским програмима. Горан заиста јесте био нека врста српскохрватског Лорке, а мада Југославије више нема, сви ми свакако још увијек живимо у земљама насталих из југословенског „великог праска“. Важност фигуре Горана у тој земљи била је видљива и у свакодневном животу. Једна од најмаркантнијих посљедица југословенског „мита о Горану“ била је популарност имена Горан међу практично свим јужнословенским народима, нарочито међу онима који говоре српскохрватски, али не само њима, па се, ето, најбољи македонски драматичар и један од најбољих словеначких кошаркаша зову – Горан. Бранимир Џони Штулић је у једном интервјуу рекао како је у неком тренутку постао свјестан да су на концерте „Азре“ осамдесетих сигурно долазили и будући злочинци и будуће жртве. Тако се, ето, испоставило да се један од најзлогласнијих убица и кољача из ратова који су пратили распад Југославије звао Горан – Горан Јелисић. Исто тако, међутим, један од највећих јунака тих ратова, један од најчаснијих људи који су убијени бранећи људскост и добро, био је такође Горан – Горан Ченгић. И то је једна од фуснота „легенде о Горану“.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
