Piše: Nikola Malović
Bez obzira koliko čovjek poznavao igru i igrače, previše je prožimajućih parametara. To dokazuje i čitava scena ljudi koji javno komentarišu fudbalske utakmice i daju prognoze onima koji se klade. Scenu čine bivši fudbaleri, treneri i sporstki novinari, kroz podkaste, kolumne i gostovanja – što more kladionica masovno koristi
*
Uzdignemo li fokus sa lokalnog na globalno, ima li znalaca koji mogu predvidjeti, da ne kažem – koji se mogu kladiti – što će biti ako Epštajnova koalicija pogodi Moskvu ili Sankt Peterburg, ako Izrael ucijeni Vašington da ovaj nuklearnom bombom disciplinuje nepokorni Teheran, da li će biti geopolitičnog tajfuna na granici Južnog kineskog mora i Istočnog kineskog mora, oko Tajvana?
*
Zašto Velika Britanija i dalje nudi utočište đavolu spremajući mu dostojnu otpremninu za Jerusalim, zašto cionistički Jerusalim gradsku siluetu više ne vidi sa džamijom Al Aksom i Kupolom na Stijeni… tek su neke od pitalica koje svi geopolitički kladioničari imaju pred sobom
*
Jedan od mojih najvećih blamova dogodio se pred gostovanje u kultnoj emisiji „Dok anđeli spavaju“ Marine Rajević Savić, kada sam u stanu čuvenog Duleta Savića pred njim i divnom mu ženom Marinom (baš sam našao gdje ću) citirao slavnog Splićanina Miljenka Smoju, i rekao što mislim o fudbalu. Budući da je ta misao iz knjige „Velo misto“ (po kojoj je 80-ih godina u režiji Joakima Maruišića simljena kultna serija) izrečena na ikavskom dijalektu punom romanizama, preveo sam je Savićima:
„Kada budemo davali golove, nemojte se ljubiti i grliti. Zamislite kako bi bilo da obućar izađe iz radnje, pa da počne da skače i da viče: Ljudi, napravio sam cipele! Ili da pekar od veselja čini kolut preko glave zato što je ispekao veknu leba. Vaš je posao da dajete golove!“
Lišo sam pasao, pričao sam kasnije Bokeljima, što me zbog ovog citata Dule Savić nije ubio pogledom, nego me, naprotiv, počastio kao da sam najveći ljubitelj fudbala, i udostojio me da prvi vidim probni primjerak fotomonografije „Dule Savić“ iz pera Aleksandra Apostolovskog.
Biće da je Dule Savić neveštastvenim okom opazio da sam ipak kao tinejdžer najmanje kvarat decenije posvetio fudbalu.
Pazimo…
U osnovnoj školi bio sam golman, što je valjda najniža uloga koju mlado biće navijeno da nogama pretrči znatne razdaljine – može da dobije. Kasnije ću strasno zavoljeti biciklizam i planinarenje, ali mi je u vremenima kada sam kao nestrastveni fudbaler silom morao da budem golman, zasmetalo što jedini na velikom odmoru nisam znao da pričam o timovima i fudbalerima, o strategijama, o kombinacijama, jer kad bi kakve slavne noge bile povrijeđene, o, tada je suparnički tim imao velike šanse da pobijedi u nedelju!
Sredinom 80-ih, postojali su širom SFRJ, obično pored kioska za novine, i kiosci za tzv. Sportsku prognozu – preteče današnjih kladionica. Majka mog školskog druga Duška radila je u jednom takvom kiosku, a kako se Duško, zajedno sa Acom, Maksimom, Igorom i Savom razumio u fudbal, kupovao je tikete sportske prognoze, popunjavao ih iksevima, i davao pare rođenoj majci da mu te tikete proknjiži. Pamtim da je nekoliko puta dobio sitne iznose.
Slušajući velike priče na velikom odmoru iz usta velikih znalaca koji nikad ništa nisu dobili na sportskoj prognozi, najgori od fudbalera školskog tima, ja-golman, odlučio sam da počnem da se edukujem, ne bih li ušao u kružok posvećenika najvažnije sporedne stvari na svijetu – fudbala. Počeo sam da kupujem Jugoslovenski list „Sport“, koji je štampan ćirilicom izlazio svakog dana u Beogradu (izdavač „Borba“). Važio je za najtiražniji dnevni sportski list na prostoru SFR Jugoslavije, tiražniji od latiničnih zagrebačkih „Sportskih novosti“, poznatih po izboru za najboljeg JU-sportistu, tj. sportaša ili sportašicu.
Počeo sam za sitne pare od džeparca da kod Duškove majke na kiosku kupujem listiće Sportske prognoze i da paralelno, svakog dana, na kiosku do – kupujem list „Sport“.
Nije prošlo mnogo, na velikom odmoru niko nije mogao da mi parira u razgovoru na fudbalske teme, ni Duško, ni Aco, ni Maksim, ni Igor, ni Savo, jer niko od njih nije čitao „Sport“ na dnevnom niovu, niti je sa znanjem koje sam ja stekao, mogao sa sigurnošću da kalkuliše koji su timovi na čijim terenima, iz razloga tih i tih, deboto favoriti.
Osjetio sam 1984. šta znači biti izuzetno informisan. Krene Aco da društvo u krugu ubjeđuje kako je Partizan favorit u sledećoj utakmici, a ja – do juče nevidljiv u školskom timu – uzmem pred drugovima da argumentovano negiram taj stav, jer sam u jučerašnjem „Sportu“ pročitao da je Miodrag Ješić doživio tešku povredu tetive, a Zvonko će Varga, zbog odlaska u JNA, da bude van terena…
No, moje stvarno poznavanje svijeta fudbala mogao sam da dokažem samo na kiosku Duškove majke.
Postao sam, stoga, fanatik, jer sam, mimo „Sporta“, nedeljom popodne redovno na tranzistoru pratio radio-emisiju „Vreme sporta i razonode“, uključujući i komentare čuvenog Jordana Ivanovića.Komentatori su se javljali iz minuta u minut, kojekude, sa svih stadiona širom bivše Jugoslavije, čim bi neki tim imao šansu ili bi pak postigao zgoditak. Kad bi lopta zatresla mrežu, kad bi iznenadila golmana ili vratara – bilo je raznih sinonima i stilskih figura kojim su komentatori draškali slušalačka ušesa.
Moj je motiv za ulaganje mora energije u oblast koja mi se nikad nije činila naročito bitnom – jer se svodila na to hoće li će neko vještinom vođenja lopte i trčanjem istovremeno postići go – postala intrigantna u trenutku kada sam postojao slušan na velikom odmoru i kada sam, neiskusan, pretpostavio da me velike sume nikako neće mimoići samo ako na dnevnom nivou pratim šta se dešava unutar klubova i oko njih, sa igračima i u vezi sa njima.
Dakako, kao najinformisaniji u generaciji mladih kladioničara nikad ništa nisam zaradio, nisam se obogatio znanjem, nisam se okoristio podacima o povredi ključnog igrača Veleža, velikoj prognostikovanoj magli na stadionu Olimpije, nikad nisam mogao da pretpostavim da Radnički iz Niša može da izgubi na domaćem terenu iako je slovio za favorita, i tome slično.
Na Sportskoj prognozi je bilo nemoguće pobijediti onda, kao što je u sportskoj kladionici nemoguće obogatiti se danas.
Bez obzira koliko čovjek poznavao igru i igrače, previše je prožimajućih parametara. To dokazuje i čitava scena ljudi koji javno komentarišu fudbalske utakmice i daju prognoze onima koji se klade. Scenu čine bivši fudbaleri, treneri i sporstki novinari, kroz podkaste, kolumne i gostovanja – što more kladionica masovno koristi. Takođe, postoji i ne mali broj tzv. tipstera, profesionalnih analitičara, koji detaljno obrazlažu prognoze za domaći i strani fudbal, te daju detaljne statističke analize sa predloženim kvotama i ishodima. Njima slični su i mahom mlađi momci, dobri poznavaoci statistike, koji na Instagramu i TikToku snimaju kratke video-forme, u koji
Izvor: IN4S
