Piše: Branko Milanović
Biografija Džona Mejnarda Kejnsa koju je pod naslovom „Cena mira“ napisao Zekeri Kartera nije tipična biografija. Počinje u leto 1914, kada Kejns ima 31 godinu i radi na sprečavanju bankarske krize u Engleskoj nakon Sarajevskog atentata i skoro izvesnog klizanja Evrope u rat. Završava se dugo nakon Kejnsove smrti 1946, jer pokriva i uspon kejnzijanizma u Sjedinjenim Državama. Kejnsova posthumna slava je daleko premašila ne beznačajnu slavu koju je stekao za života. To je bilo moguće zahvaljujući usvajanju njegove politike u Americi.
Karterovo produženo gledište, daleko iza Kejnsovog fizičkog kraja, dobrano je opravdano. Da nije bilo Velike depresije i Nju Dila, Kejnsov uticaj, čak i pod pretpostavkom da bi napisao Opštu teoriju, bio bi ograničen. Uprkos brojnim političkim vezama, on nije bio baš neki politički prorok u svojoj zemlji. Ali sa Nju Dilom i Ruzveltovom politikom njegova slava je osigurana. U stvari, Frenklin Delano Ruzvelt je igrao za Kejnca istu ulogu koju je Lenjin igrao za Marksa. Bez političara, i Marks i Kejns bi bili umereno poznati politički ekonomisti, agitatori i pamfletisti. Ali kada su njihove teorije usvojili budući moćnici (u slučaju Kejnca to se proteže sve do Regana), njihova sudbina je opravdala Kejnsov stav o vrednosti ideja, izražen na kraju Opšte teorije: „Praktični ljudi, koji veruju da su prilično izuzeti od bilo kakvog intelektualnog uticaja, obično su robovi nekog preminulog ekonomiste.“
Čak i ako Karter to ne precizira, knjiga naglašava fundamentalnu filozofsku nekompatibilnost između Kejnca i Austrijanaca poput Hajeka i Mizesa. (Obojica nemaju skoro nikakvu ulogu u knjizi, ali nekompatibilnost Kejnca i Austrijanaca, a kasnije i Društva „Mon Peleren“ i neoliberala, fundamentalna je za razumevanje Kejnca.) Nekompatibilnost je zasnovana na razlici u sistemima vrednosti. Za Hajeka je ekonomski mehanizam laissez-faire bio vrednost po sebi. Sloboda trgovine, zapošljavanja i otpuštanja i svetinja privatne svojine bile su vrednosti kao takve, nezavisno od posledica do kojih dovode. Zaista, Hajek i Mizes su verovali da će veći prihodi dovesti i do veće sreće, ali čak i kad nisu – a često su dovodili do monopola i monopsonije, depresije i nezaposlenosti, političke korupcije i društvene stratifikacije – još ih je trebalo braniti jer su kao takvi bili vredni. Ovo je za Hajeka bila sloboda.
Ali ne i za Kejnca. Ekonomska aktivnost za Kejnca – bilo da je reč o slobodnoj trgovini ili dirigovanoj trgovini pod kontrolom vlade ili o bilo čemu drugom – nije bila vrednost sama po sebi. To je bio alat. Ekonomske politike, pa čak i ekonomski napredak, bili su samo oruđe koje je trebalo da donese čovečanstvu kraj oskudice i opšte obilje. Izobilje je bilo cilj jer samo u uslovima kada materijalna dobra prestanu da budu bitna možemo da se posvetimo finijim stvarima u životu: pisanju romana, odlasku u operu, gledanju filmova ili pisanju stihova. Cilj ekonomije je bio da prevaziđe samu sebe. Što je ekonomija uspešnija, to nam je manje potrebna. Konačan uspeh ekonomije kao nauke je kada ona postane suvišna, kada društvo, poput voza koji se kotrlja po unapred postavljenom koloseku, stvara raskoš glatko, bez napora, a da to malo ko i primećuje. Nebitnost ekonomije nam omogućava da se posvetimo stvarima koje su zaista važne u ljudskom životu: lepoti, učenju, umetnosti i nauci.
Stoga je cilj svake ekonomije za Kejnsa bio da prevaziđe samu sebe. Ovaj pogled na svet Hajeku je potpuno stran. Ako je ekonomska nauka samo oruđe, a taj alat je efikasniji kada ga koristi država, neka bude tako; ako se privatni kapitalisti bolje snalaze, neka im bude otvoreno polje. Iz ovoga proizilazi Kejnsov izuzetan nedostatak dogmatskog duha. Ekonomija se ocenjuje na osnovu njenih rezultata, a ne na osnovu njene unutrašnje doslednosti.
Kejns je sa izuzetnom lakoćom mogao da se kreće između različitih ekonomskih pozicija kojih se držao tokom života samo zahvaljujući tome što je njegova zvezda vodilja bila izobilje. Podržavao je slobodnu trgovinu, laissez-faire i zlatni standard kada je smatrao da je to najbolja kombinacija za civilizovan život, ali je podjednako podržavao državne investicije, „eutanaziju rente“ i visoke carine kada je smatrao da su takve politike najefikasnije. Ono što je karakterisalo Kejnca bila je izuzetna fleksibilnost u pogledu politike, i podjednako izuzetna fiksacija na krajnji cilj.
Dok su Austrijanci bili dogmatični, on je bio fleksibilan, ali njegova fleksibilnost nije proizilazila iz sumnje u svrhu ili prevrtljivosti. On je proizašao iz pogleda na ekonomiju kao na sredstvo za postizanje „dobrog života“.
Iskazano marksističkim terminima, cilj je bio „ulazak“ u „carstvo slobode“. Postoji velika sličnost između Kejnsovog opisa društva posle oskudice u Ekonomskim mogućnostima za naše unuke napisanog 1936. i Marksove Nemačke ideologije napisane vek ranije, ali objavljene tek 1932. u Moskvi. (Nemačka ideologija Kejnsu nije bila poznata.) Obojica su mislili da prava sloboda počinje kada se završi mukotrpna podela rada i robovanje Mamonu.
Kejns kaže: „Oni koji naporno i svrsishodno ‘prave pare’ mogu sve nas da sa sobom povedu u krilo ekonomskog izobilja. Ali samo oni narodi koji mogu da se održe u životu i kultivišu se do potpunijeg savršenstva umetnosti samog života, i koji se ne prodaju za životna sredstva, moći će da uživaju u izobilju kada ono dođe.“
Marks kaže: „Tamo gde niko nema jedan isključivi krug delatnosti, već se može usavršavati u bilo kojoj grani, društvo reguliše opštu proizvodnju i upravo time mi omogućava da danas činim ovo a sutra ono; da ujutru lovim, posle podne pecam, uveče se bavim stočarstvom i posle jela kritikujem – kako god mi je volja – a da ne postanem lovac, ribar, pastir ili kritičar.“
Prestanak našeg robovanja Mamonu nije moguć sve dok svi nismo dovoljno bogati ili barem dovoljno zadovoljni onim što imamo da bismo mogli da radimo samo minimalnu količinu vremena, a ostatak provedemo u mnogo većim i zabavnijim aktivnostima.
Kejnsov život je ilustracija kako bi taj bolji, veličanstveniji život trebalo da izgleda. Bio je likovni kritičar, državni službenik, novinar, statističar, kreator međunarodnih organizacija i njihov najžešći kritičar, mecena umetnosti, akademski ekonomista, berzijanac, socijalista, esejista i na kraju autor Opšte teorije. Mali ljudi bi ga mogli nazvati svaštarem, ali on je u stvari bio renesansni čovek koji je mislio da čovečanstvo nikada neće biti slobodno dok svako ne bude mogao sebi da priušti život nalik onom koji je imao sreće da sam živi.
Izvor: RTS OKO
