Piše: Nikola Dragomirović
Crni kontinent je strip autorima dugo bio mesto za mistične avanture. A onda su se pojavile Margerit Abue i Klementa Ubrerijea, i pre svih Benžamen Flao da mit o Africi učini podjednako stvarnim i snovitim.
Bilo je potrebno mnogo vremena da se promeni perspektiva iz koje se posmatra Afrika u stripu. U osvrtu na ostvarenja od pre nekoliko decenija, ovaj kontinent je uvek bio pozornica za egzotične avanture obavijene velom misterije, mesto nepredvidivih opasnosti i tajni koje sežu u nepoznatu prošlost – što često obuhvata i motiv izgubljenih civilizacija.
Tome je u priličnoj meri doprineo i Tarzan Edgara Rajsa Barouza, koji je na najbolji mogući način iskoristio sve potencijale ovog metažanra. Kako je Tarzan prešao u druge medije i pokazao koliko je Afrika plodotvorno tlo za avanturu, tako su i stripski stvaraoci počeli da se koriste ovim kontinentom kao poprištem za događaje koji su vapili za egzotikom.
Drugi aspekt stripova o Africi je često preterano voajerska potreba da se dokumentarno beleže istorijske pojedinosti u vezi sa prevratima, diktatorima i čestim ratovima koji potresaju ovaj kontinent. I to sve ako govorimo o podsaharskoj Africi. Africi koju opisuju priče o gerili, genocidu u Ruandi, aparthejdu u Južnoj Africi i slične mračne epizode. Iako je reč o dragocenim i često stripski kvalitetnim zapisima, kao što je slučaj sa ruandanskom pričom Alice on the run Gasparda Talmasea, često se zaboravlja jedna neporeciva činjenica: Afrika je kontinent na kom žive ljudi od krvi i mesa. I svi oni imaju svoju ljudsku, običnu, toplu priču, koja ne mora nužno da ima veze sa krvožednim diktatorima i izgubljenim gradovima da bi bila fascinantna i imala svoju publiku.
Jedno od prvih ostvarenja koja su iz ljudskog aspekta običnog čoveka počela da opisuju afričku svakodnevicu bilo je Aja iz Jopogona Margerit Abue i Klementa Ubrerijea iz 2005. godine. Odjednom je Afrika, konkretno Obala Slonovače, postala mesto koje kipti od života i boja. Ljudi nisu postali deo statistike krvavih dijamanata i drugih stratišta, već devojke i mladići koji se zaljubljuju i žive svoje živote, nalik onima u ostatku sveta, sa istim sumnjama, strahovima, kompleksima i preprekama kao i svuda na svetu. Samo je početna pozicija jedna drugačija i egzotičnija kultura koja u sebi ima mnoštvo nijansi što običnom čitaocu većim delom nisu poznate. Taj kotao drevnih kultura u koji civilizacija selektivno dolazi i stapa se sa stanovništvom na neobične načine, odjednom više nije bio samo poprište tragedije ili eventualno misterije, već nešto bliže, skoro poznato, uz dovoljno egzotike i topline da bude savršeno štivo za čitanje i otkrivanje.
Francuski umetnik Benžamen Flao se posvetio baš takvim narativima. Rođen u Nantu 1975. godine, već sa 14 godina se opredelio za umetnost. Međutim, ono što ga izdvaja od velikog broja umetnika jeste način na koji dolazi do priče. Flao se ne uzdržava od putovanja i uranjanja u lokalnu kulturu, pa njegov rad potiče od pisanja i crtanja na nivou svedočanstva i ličnog iskustva prožetih izvesnom dozom melanholije. A njegov najpoznatiji afrički rad, Kililana song, upravo je takvo štivo. Beogradska izdavačka kuća Stalker, već poznata po objavljivanju umešno probranih stripova visoke umetničke vrednosti, nedavno je predstavila i ovo ostvarenje na našem jeziku.
Flao je u nekoliko navrata motociklom putovao širom Afrike, obišao je prostranstvo od Burkine Faso do Eritreje, a najviše je vremena proveo u Keniji gde se i odigrava radnja Kililane song iz 2013. godine. I tokom putovanja je posmatrao. Kako sam navodi: “Odgajan na pričama Kesela, Monfreda i Prata, igra je bila da se prepustim mirisima koje su ovi hrabri ljudi posejali u mom umu i ako je to moguće, razotkrijem neverovatne duhove koji su s njima povezani. Mora da su pravila igre zadovoljila sudbinu, koja mi je na put stavila lepe duše i neke dobre priče…”
Flao predstavlja Afriku, konkretno jedan arhipelag na obalama Kenije, kao mesto koje vredi posmatrati izbliza a ne sa distance. U tom toplom i pomorskom ambijentu, snovitom zbog tradicije i prošlosti, a pre svega šamanističkih korena, prepliću se brojne ljudske sudbine. I svaka od njih simboliše neki aspekt tamošnjeg života. Mladi Naim, kao glavni akter, predstavlja Afriku koja žudi za slobodom, nezavisnošću i nezacrtanom sudbinom. Njegov stariji brat je pak neprestanim nastojanjima da Naima odvuče u medresu postao simbol svih nametanja tamošnjih muslimanskih dogmi koje suzbijaju stare tradicije, a u nekim slučajevima i slobodnu volju. Potom su tu sitni prevaranti i mešetari koji misle samo na sopstvenu dobit i kako da preguraju dan, onda i oni koji samo gledaju kako da dostojanstveno obezbede sebi sutrašnji obrok, poneki se prepuštaju da ih sudbina nosi dok iščekuju kraj, a tu su i oni koji žive samo u snovima o prošlim vremenima. Priča o Africi ne bi bila potpuna bez stranaca. Pa tako Flao pored klasičnih turista opisuje i Žan-Filipa, za kojeg je ovo mesto samo prilika da zadovolji svoje hedonističke težnje.
Ali, tu je i mračnija strana dolaska stranaca, određen vid neokolonijalizma prožetog novcem – izgradnja turističkog rizorta preti da uništi kulturu, ambijent i mikroklimu ovog zabačenog kutka sveta. Nasuprot njemu i njegovim finansijerima stoji drevna tradicija Afrike i poslednji relikt šamanizma. Usamljeni čuvar svetog drveta u prašumi i mangrovima predstavlja antitežu svemu progresivnom i modernom, a opet poseduje više šarma i autentičnosti od njih. U središtu svega toga Naim traži svoj put, ali i shvata da njegov put pripada samo njemu i nikom drugom, a da istinska sloboda nije u biranju strane, već u potrazi za svojim usmerenjem.
Iako je Flao naveo da su svi događaji i likovi izmenjeni u odnosu na stvarnost, nesumnjivo je da sve to potiče delom iz njegovog svedočanstva i boravka tamo. Ovim stripom Flao je postao jedan od najvažnijih hroničara kulturološki produhovljenih priča nastalih posmatranjem. Ali, iako je ovde narativ od neizmerne važnosti kao svedočanstvo jednog fragmenta sveta zamrznutog u vremenu i očuvanom za budućnost, tome znatno doprinosi Flaov crtački stil. Uz mnogo nemih kadrova prožetih spokojem, Flaove linije su žustre, često nedovršene, ponekad na nivou krokija. Ali kada se tome doda pastelni kolorit akvarela sa impresionističkim poigravanjem svetlom i bojama, rezultat je fascinantan i izrazito umetnički.
Kililana song je s razlogom najpoznatije ostvarenje Benžamena Flaoa. Tokom pripovedanja o svetu između modernog i tradicionalnog, Flao se poigrava stvarnošću i snovima. Dok pripoveda o ovozemaljskom, narativ prožima legendama i mitovima. Kad se bavi novčanim spletkama i meštarenjem, uspeva na površinu da izvuče trenutke istinske humanosti. I u središtu svega se nalaze ljudi – prostodušni, produhovljeni, iskreni, prevrtljivi, naivni, čestiti, veseli i tužni… A nadasve autentični i ukomponovani u ljubavnu pesmu posvećenu Keniji.
Izvor: Vreme
