Пише: Никола Драгомировић
Црни континент је стрип ауторима дуго био место за мистичне авантуре. А онда су се појавиле Маргерит Абуе и Клемента Убреријеа, и пре свих Бенжамен Флао да мит о Африци учини подједнако стварним и сновитим.
Било је потребно много времена да се промени перспектива из које се посматра Африка у стрипу. У осврту на остварења од пре неколико деценија, овај континент је увек био позорница за егзотичне авантуре обавијене велом мистерије, место непредвидивих опасности и тајни које сежу у непознату прошлост – што често обухвата и мотив изгубљених цивилизација.
Томе је у приличној мери допринео и Тарзан Едгара Рајса Бароуза, који је на најбољи могући начин искористио све потенцијале овог метажанра. Како је Тарзан прешао у друге медије и показао колико је Африка плодотворно тло за авантуру, тако су и стрипски ствараоци почели да се користе овим континентом као поприштем за догађаје који су вапили за егзотиком.
Други аспект стрипова о Африци је често претерано воајерска потреба да се документарно бележе историјске појединости у вези са превратима, диктаторима и честим ратовима који потресају овај континент. И то све ако говоримо о подсахарској Африци. Африци коју описују приче о герили, геноциду у Руанди, апартхејду у Јужној Африци и сличне мрачне епизоде. Иако је реч о драгоценим и често стрипски квалитетним записима, као што је случај са руанданском причом Алице он тхе рун Гаспарда Талмасеа, често се заборавља једна непорецива чињеница: Африка је континент на ком живе људи од крви и меса. И сви они имају своју људску, обичну, топлу причу, која не мора нужно да има везе са крвожедним диктаторима и изгубљеним градовима да би била фасцинантна и имала своју публику.
Једно од првих остварења која су из људског аспекта обичног човека почела да описују афричку свакодневицу било је Аја из Јопогона Маргерит Абуе и Клемента Убреријеа из 2005. године. Одједном је Африка, конкретно Обала Слоноваче, постала место које кипти од живота и боја. Људи нису постали део статистике крвавих дијаманата и других стратишта, већ девојке и младићи који се заљубљују и живе своје животе, налик онима у остатку света, са истим сумњама, страховима, комплексима и препрекама као и свуда на свету. Само је почетна позиција једна другачија и егзотичнија култура која у себи има мноштво нијанси што обичном читаоцу већим делом нису познате. Тај котао древних култура у који цивилизација селективно долази и стапа се са становништвом на необичне начине, одједном више није био само поприште трагедије или евентуално мистерије, већ нешто ближе, скоро познато, уз довољно егзотике и топлине да буде савршено штиво за читање и откривање.
Француски уметник Бенжамен Флао се посветио баш таквим наративима. Рођен у Нанту 1975. године, већ са 14 година се определио за уметност. Међутим, оно што га издваја од великог броја уметника јесте начин на који долази до приче. Флао се не уздржава од путовања и урањања у локалну културу, па његов рад потиче од писања и цртања на нивоу сведочанства и личног искуства прожетих извесном дозом меланхолије. А његов најпознатији афрички рад, Килилана сонг, управо је такво штиво. Београдска издавачка кућа Сталкер, већ позната по објављивању умешно пробраних стрипова високе уметничке вредности, недавно је представила и ово остварење на нашем језику.
Флао је у неколико наврата мотоциклом путовао широм Африке, обишао је пространство од Буркине Фасо до Еритреје, а највише је времена провео у Кенији где се и одиграва радња Килилане сонг из 2013. године. И током путовања је посматрао. Како сам наводи: “Одгајан на причама Кесела, Монфреда и Прата, игра је била да се препустим мирисима које су ови храбри људи посејали у мом уму и ако је то могуће, разоткријем невероватне духове који су с њима повезани. Мора да су правила игре задовољила судбину, која ми је на пут ставила лепе душе и неке добре приче…”
Флао представља Африку, конкретно један архипелаг на обалама Кеније, као место које вреди посматрати изблиза а не са дистанце. У том топлом и поморском амбијенту, сновитом због традиције и прошлости, а пре свега шаманистичких корена, преплићу се бројне људске судбине. И свака од њих симболише неки аспект тамошњег живота. Млади Наим, као главни актер, представља Африку која жуди за слободом, независношћу и незацртаном судбином. Његов старији брат је пак непрестаним настојањима да Наима одвуче у медресу постао симбол свих наметања тамошњих муслиманских догми које сузбијају старе традиције, а у неким случајевима и слободну вољу. Потом су ту ситни преваранти и мешетари који мисле само на сопствену добит и како да прегурају дан, онда и они који само гледају како да достојанствено обезбеде себи сутрашњи оброк, понеки се препуштају да их судбина носи док ишчекују крај, а ту су и они који живе само у сновима о прошлим временима. Прича о Африци не би била потпуна без странаца. Па тако Флао поред класичних туриста описује и Жан-Филипа, за којег је ово место само прилика да задовољи своје хедонистичке тежње.
Али, ту је и мрачнија страна доласка странаца, одређен вид неоколонијализма прожетог новцем – изградња туристичког ризорта прети да уништи културу, амбијент и микроклиму овог забаченог кутка света. Насупрот њему и његовим финансијерима стоји древна традиција Африке и последњи реликт шаманизма. Усамљени чувар светог дрвета у прашуми и мангровима представља антитежу свему прогресивном и модерном, а опет поседује више шарма и аутентичности од њих. У средишту свега тога Наим тражи свој пут, али и схвата да његов пут припада само њему и ником другом, а да истинска слобода није у бирању стране, већ у потрази за својим усмерењем.
Иако је Флао навео да су сви догађаји и ликови измењени у односу на стварност, несумњиво је да све то потиче делом из његовог сведочанства и боравка тамо. Овим стрипом Флао је постао један од најважнијих хроничара културолошки продуховљених прича насталих посматрањем. Али, иако је овде наратив од неизмерне важности као сведочанство једног фрагмента света замрзнутог у времену и очуваном за будућност, томе знатно доприноси Флаов цртачки стил. Уз много немих кадрова прожетих спокојем, Флаове линије су жустре, често недовршене, понекад на нивоу крокија. Али када се томе дода пастелни колорит акварела са импресионистичким поигравањем светлом и бојама, резултат је фасцинантан и изразито уметнички.
Килилана сонг је с разлогом најпознатије остварење Бенжамена Флаоа. Током приповедања о свету између модерног и традиционалног, Флао се поиграва стварношћу и сновима. Док приповеда о овоземаљском, наратив прожима легендама и митовима. Кад се бави новчаним сплеткама и мештарењем, успева на површину да извуче тренутке истинске хуманости. И у средишту свега се налазе људи – простодушни, продуховљени, искрени, превртљиви, наивни, честити, весели и тужни… А надасве аутентични и укомпоновани у љубавну песму посвећену Кенији.
Извор: Време
