Momo Kapor je u jednom svom romanu rekao da bi svaki čovek trebalo da ima dva života. Jedan da živi onako kako već i živi, a drugi da ga provede u Njujorku. Gradu u koji je svako stigao odnekud i gde se i stranac oseća kao kod kuće, jer je, kako Momo kaže – začuđujuće lako postati Njujorčanin. Poseban identitet, koji nadilazi nacionalnu i/ili narodnu pripadnost. I što je najvažnije, egzistira paralelno sa njima i nikog ne ograničava da pored Njujorčanina bude šta god poželi. A pitanje identiteta je uvek bilo slojevito i kompleksno. Dodao bih i osetljivo.
Na Pravnom fakultetu, na prvog godini, u okviru Uvoda u pravo, učili smo o različitim poimanjima pojma nacije, zavisno od političkih, istorijskih, etničkih i geografskih okolnosti. Ne sećam se dobro te lekcije, ali ostalo mi je da, zavisno od toga da li naciju definišemo kao državnu ili etničku, u nekim kulturama i podnebljima dominira jedno gledište, u nekim opet ovo drugo, gde se nacija često vezuje za narod, odnosno poistovećuje sa narodom. Dakle, ugrubo, tema je bila zašto Srbin lako može da bude i Amerikanac, al’ Amerikanac teško da može biti Srbin. Formalno da, ali suštinski ne. U Americi je potpuno legitimno da vas pitaju za nacionalnost, jer misle na državljanstvo. Dok je kod nas to pitanje uglavnom vezano za nacionalni identitet.
Smatram, dakle, da su „državne nacije“ ovog „drugog nivoa“ zapravo u velikoj prednosti u odnosu na etnički diktiranu nacionalnost, koja često stvara konfuziju i ne ume da odgovori na kompleksne „čovek – nacija“ relacije. Pa se često opet sve svodi na izbor i sopstveno izjašnjavanje o pripadnosti. Nacije, pa ni narodi nisu nastajali sami od sebe, već su podrazumevali razne državno – političke projekte koji su ili propadali ili bivali uspešni. Tako je stvaranje italijanske ili nemačke nacije u devetnaestom veku do te mere uspelo, da se u njoj stopio veliki broj različitih etničkih skupina i bivših političkih celina, koje su prirodno i kulturološki bile predodređene da se ujedine u jednu veliku država – naciju i postanu jedan narod. Što su u suštini možda i bili, samo ih je trebalo ujediniti.
Čak i stvaranje potpuno novih „nadnacija“, koje su često progutale pripadnike različitih etničkih skupina i svele ih na nivo pamćenja ograničenog na dve, tri generacije, uspelo je mnogim državama. A primer za to su baš gore pomenute Sjedinjene Američke Države. Zemlja gde su svi Amerikanci, a zapravo su često i nešto drugo. Stvar je izbora svakog pojedinca hoće li ostati veran i etničkoj pripadnosti ili postati jedino – Amerikanac.
Dakle, ono što Jugoslaviji nije uspelo iz određenih, ispostaviće se, nepremostivih razlika, ostvareno je u velikom broju državnih projekata. Čak i onim koje su morale da savladaju veće jezičke, kulturološke i religijske barijere nego pomenuta bivša država. A sudbinu Jugoslavije podelio je i ambiciozno zamišljeni kosmopolitizam Beograda, koji se zauvek raspršio devedesetih i pitanje je da li će se ikad vratiti kao mogućnost.
Elem, da se vratim na Njujork. Dovoljno je svega desetak dana boravka na Menhetnu da se shvati zašto je Momo Kapor bio u pravu i zašto je lako postati Njujorčaninom. A mene je na ovo razmišljanje, pored atmosfere grada, navelo i iskustvo razgovora sa ljudima koji žive i rade u glavnom gradu sveta. Pored nacionalne pripadnosti, i pored toga što su Amerikanci i paralelno i nešto drugo, stanovnici Njujorka mogu imati i treći nivo identiteta – Njujorčani. Da, po nacionalnosti se može biti i Srbin (na primer) i Amerikanac, ali u isto vreme slobodno možemo reći i Njujorčanin. Građanin glavnog grada sveta. Pa ako hoćete i formalno – federalne države Njujork.
Tako sam pre neki dan svratio u našu Crkvu Svetog Save u 26-toj ulici, na Menhetnu, čisto da vidim kako teče obnova i da zapalim sveće. Bila je subota, zadušnice i očekivao sam da ću zateći nekog, ali broj ljudi u crkvi me je prijatno iznenadio. Pored vernika koji pričaju srpski, unutra je bio i veliki broj mahom mladih koji međusobno govore na engleskom, koji su verovatno treća generacija Srba u Njujorku, koji su i Amerikanci i Njujorčani. A opet im to ne smeta da budu i pravoslavni Srbi. Jer jedno drugo ne isključuje.
Takođe, mislim da svi naši Njujorčani negde duboko u sebi vole i Beograd. A nekadašnja ambicija Beograda da ga porede sa Njujorkom, iz ove perspektive izgleda prilično utopistička, da ne kažem smešna. Ne znam da li je tako bilo i osamedesetih, kad je predmetno poređenje i bilo aktuelizovano, ali iako smo skloni preterivanju, verujem da je Beograd imao, a i danas u tragovima ima dosta od atmosfere metropole. Uglavnom haotičnosti koja krasi i Menhetn.
A ono što je sigurno zajedničko Beogradu i Njujorku, jeste upotreba sirena na ulicama (koje ni zakonska zabrana u NYC nije mogla da spreči), kolaps sa prvim kapima kiše i nezaustavljanje pešaka na svoje crveno svetlo što dodatno izluđuje nervozne taksiste. Malo li je…
Dragan Milić, advokat
Izvor: Nova Ekonomija
