Piše: Jovan Zafirović
Došao je sa takvom energijom kao da će mi govoriti o nekom čudu. Seo je za radni sto, prekrstio nogu, uzeo olovku koja je delila pročitane i nepročitane stranice izabranih pripovetki Grigorija Božovića ,,Kad mrtvi progovore”, stavio je između prstiju i nju, kao cigaru, tresao. Često je, dok ja na drugom stolu traćim domski život, ćutao i čekao da završim, kao da mu dam reč, pa onda počeo da priča. Ispriča i ode. Imao je obzira prema drugom. Uvek staložen. Spustio sam laptop.
-Slušam, rekao sam.
-Ma, ništa bitno. Završavaj svoje, došao sam onako, da te vidim.
-Završio sam.
Neobavezne teme su najpre obavezne. Gde je bio, šta ima po gradu, sa kim je sedeo, to su bila uvodna pitanja predstojećem razgovoru. Slabo sam izlazio tih dana po Mitrovici. U jeku ispitnog roka gledao sam, iz čitaonice, samo nebo kroz prozor na krovu, ptice i po koji helikopter KFOR-a.
Posle referisanja o onome što me okružuje, a što zanemarujem zbog učenja, počeo je da mi priča o svom komšiji. To je čudo koje mi je doneo.
Zove se Dritan. I ima pet godina.
-Kako dolazi kod tebe kući, čudio sam se kako toga, danas, kod nas u Kosovskoj Kamenici ima, i nastavljao, radoznao, sa pitanjima.
-Dolazi! Moja majka mu sprema palačinke. Šta hoće, spremi mu. Udovoljava mu. Kad ne zna neku reč tera te da mu objašnjavaš šta znači. Upija kao sunđer. Njegovi su se u početku ljutili na njega što dolazi, ali on je nezaustavljiv. Kad mu je, nastavlja mi, letos došla rodbina iz Nemačke, braća i sestre, dođe kod nas i kaže da hoće da spava ovde dok ne odu, ne može da ih podnese. Dođe i kaže: ja sam Srbin. I ponavlja to. Ćuti, kažem mu, nemoj da te neko čuje, ti si Albanac, on počne da se svađa sa mnom. Moj otac je bio kod njegovih.
-I – govorim mu – a mislim pričaj brže.
-Pa, bio je, bio je da kaže da mu mi ne govorimo da kaže da je Srbin, da ne utičemo na njega. Sam govori, ne znam odakle mu. Ne želimo da imamo problem sa ljudima. Ne zbog situacije, kao, sad se oni pitaju, jači su, ne, nego zamisli da neko sad dođe i tvoje dete uči da kaže da je Albanac.
-Vi se jedni drugima javljate? Sve normalno?
-Javljamo se, normalno. Zdravo, zdravo. Njegov deda jedno vreme posle rata nije pričao sa mojima, ali kad je dolazio iz Nemačke, i ako ne priča sa mojima, on nam preko žice, koja deli njihovo i naše dvorište, proturi čokolade sestri i meni. Sećam se. Sad, kad dođe javi se i mojima.
-Nerealno mi je da ovo ima kod nas, opet ga, začuđen, prekidam.
-Evo, majke mi, dođi kod mene jedan dan da vidiš, svaki dan dođe dete. Pre neki dan smo klali svinju. Nisu ga pustili da dođe, ali je pobegao, izašao iz kuće i došao kod nas. Došao je i kaže svinja smrdi, ne jede se. Verovatno su mu njegovi govorili. Razumem, to je njihovo. Napolju svi, kazan pun čvaraka, a u jednom smo tanjiru ostavili da se proba jesu li gotovi. On, gledam ga, posmatra tanjir. Strah me je bilo da ne uzme. Kažem mu da ode do kuće i donese čašu za sok. Namerno, samo da sklonim čvarke, da ne uzme. Nije mi poenta da uzme, a znam da ne jedu. Kad zna, recimo, da negde ide sa svojima, on nam kaže, sutra ne mogu da dođem, idemo negde, vraćamo se kasno. Baš je smešan. I mnogo je bistar. Došao je jednom i pokazuje mi, tetovaže kao ima, a on je uzeo sličice i na jednoj i na drugoj ruci zalepio zastavu Albanije.
Gledam i kažem mu dobro je! Sad ide u vrtić i tamo pravi haos, priča da je Srbin, njegovi se, kaže njegova majka, plaše. Bili su na svadbi skoro, muslimanska svadba, znaš, nema alkohola, i ušla je mlada, a on se tamo drao: ooo, mlada, ajmo, gde je rakija. Niko ne može da veruje. Moja majka sad, ponekad, ide kod njegovih na kafu, njegova majka dođe kod nas. Evo ti, vidi kako izgleda, pokazuje mi selfi deteta plave kose na telefonu, sa velikim naočarima. Imamo i zajedničku sliku. To je iz kafića. Vodio sam ga kod ,,Bese”. Hteo je da ga vodim u kafić. Njihov kafić. Mene baš briga, idem ja ponekad, ali, ne znam, sad mi je onako nezgodno, sve se plašim da nešto ne lupi, da nešto kaže. Otkud znaš… Kaže mi, kad ga gledam i pomno slušam šta će reći drugima, ma ne brini kad si sa mnom. On, klinac, meni. Smejem se.
Javljaju mu se ljudi u kafiću, znaju ga preko oca, znaju i mene, mala je Kamenica, a i nas je manje. Kao da ne mogu da veruju da su ga njegovi pustili da dođe sa Srbinom u kafić. I naši se čude isto što idem ja sa njim u kafić. Svima je čudno. Ali, mi živimo.
